Прочитај ми чланак

Однос Хила и Вучића: Кад газда пусти дресираног кера с ланца да се унереди

0

Како је некадашња пројугословенска америчка спољна политика, претворена у „батину" за спровођење антисрпске стратегије, по концепту британске („евроатланске") подвале. Како је за мање од три деценије из темеља пропала политика дуго грађене идеје савезништа САД са Русијом (у овом случају и Србијом) те како изгледа данашња америчка спољна политика на примеру албанског сепаратизма на Косову и Метохији.

Да ли су на видику нови „Бајдени“ и нове „Олбрајтове“, или ће Америка рећи своје на првим следећим изборима и вратити се реалној политици, а не диктату десетак најбогатијих светских корпорације и појединаца.

Још једном је, пред сам крај 2022. године, амерички амбасадор у Србији, Кристофер Хил, показао ко је прави „газда“ Александра Вучића. Био је довољан један телефонски позив и „криза на северу Косова“ показала се онаквом каква јесте: као трагикомедија у бесконачном низу дугогодишње радикалске спрдње са Србијом и њеним грађанима.

Две недеље пре „окончања кризе“, амбасадор Хил се 15. децембра 2022. године, огласио из Ниша, са југа Србије, одакле је дословно подржао Вучића у идеји да подигне „оружану силу“, рекавши да: „Влада Србије има право да се обрати КФОР-у са захтевом да се српске снаге безбедности врате на Косово, али то питање остаје политичко и самим тим захтева политичко решење“. И Вучићев его добио је све што му је требало-право да „демонстрира силу“ и сигурност да га због тога нико на Западу неће грдити. Добио је неколико дана своје председничке „промоције“, био је чак и „врховни командант“, а онда је г. Хил рекао да је „доста“.

Пред одлазак на краћи новогодишњи одмор, УС амбасадор је у стилу Слободана Милошевића рекао: „А, сад, након празника, енергично на решавање косовског конфликта!“

Не тако давно, амерички амбасадори у Београду, спроводили су политику „великог заштитника Југославије“, а њихове владе нису штеделе ни новац ни другу помоћ кад је у питању била бивша држава јужних Словена.

А, онда је подмукли нож у леђа Србији у Југославији, дошао са Косова и Метохије, па се и нови однос Америке у већ „напуклој“ Југославији, могао осетити…

Пре пуних тридесет година, давне 1981. године, у предвечерје 11. марта, на улице косовско-метохијских градова, а пре свега у Приштини, локално албанско становништво изашло је масовно на улице са паролом „Косово република“.

Масовна побуна (око 300.000 Албанаца, свих друштвених слојева, а по неким проценама и знатно више од тога броја) трајала све до 1. априла те 1981., дакле, пуних двадесет дана, све док елитне јединице тадашње југословенске полиције, нису ушле у Приштину, Пећ, Косовску Митровицу, Ђаковицу, Урошевац, Призрен, Подујево и друга градска насеља, те након више од 72 сата озбиљних обрачуна са обостраном употребом ватреног оружја и жртвама са обе стране, није дошло до гашења побуне.

Ни данас, након тридесет година, јавност у Србији не зна ни десети део онога што се тада на Косову и Метохији десило. А, десио се напад на Југославију, на њене најбоље темеље. Изнад свега, десио се необјављени рат Србији, који у другом облику још и данас траје. Било је то само годину дана након смрти неприкосновеног вође ондашње државе и партије, Маршала Тита, а девет година уочи потпуног распада југословенске државе и друштва.

Тадашњи амбасадор САД у Југославији, Дејвид Андерсон, писао је извештаје својој централи у Вашингтону, који су били скоро „навијачког“ карактера, наклоњеног „решавању албанског питања у Југославији“, у којима се истовремено увелико наговештавао њен распад.

Сасвим другу врсту извештаја имало је одељење ЦИА за Балкан, чије је седиште и тада било у Београду. У тим „анализама“ нашла су се сва битна имена албанских политичких емиграната убачених у Југославију из Швајцарске (где им је била база), а међу њима и стварни креатори тадашње побуне, Идриз Гервала, Кадри Зека и Јусуф Гервала.

Ти обавештајни подаци говорили су о терористичком карактеру албанских сепаратиста. За тадашњу америчку обавештајну заједницу, Југославија и Србија као њен кључни део, још увек су представљали пожељног америчког савезника и „тампон зону“ између Истока и Запада у такозваном Хладном рату.

У тако важном тренутку по будућност Србије и њене покрајине Косово и Метохија, на чело америчке Централне Информативне Агенције (ЦИА) 1981. долази Вилијам Џозеф Кејси (Wиллиам Јосепх Цасеy), загрижени антикомуниста, човек који је усмерио све снаге Агенције, на помагање покретима (па и онима са терористичким предзнаком) који су радили на рушењу држава блиских идејама социјализма. Умро је након операције мозга и није стигао да одговара за своја недела.

Србија се у једном тренутку кад је побуна из 1981. букнула на Косову и Метохији, дословно нашла пред албанским сепаратистима, подељеним на оне које је контролисала ЦИА и оне које је усмеравала бивша совјетска држава. У оба случаја, пред собом је имала непријатеља, који је био спреман на све само да добије своју етнички чисту државу, ма колико мала била.

Али, масовна побуна Албанаца против сваке Југославије, а посебно против Србије из 1981., била је само део „омнибуса“, заправо наставак континуираних побуна из 1963, 1968, 1971… Може се данас са сигурношћу рећи, да је албански сепаратистички покрет на Косову и Метохији, у периоду након Другог светског рата, добијао сталне инструкције за подривање Југославије директно из Албаније под диктатуром Енвера Хоџе. Тадашњи Совјетски савез је преко „енверизма“ у Албанији, повремено и на тај начин „тестирао“ бољшевичког ренегата („одбаченог“) Јосипа Броза. Са друге стране, током тог периода, Америка је подржавала Титову политику и интегритет Југославије.

Поменути амерички амбасадор у Југославији 1981. године (Дејвид Андерсон), није имао ни приближно искуство какво је са Србијом, Косовом и уопште Југославијом, имао Лоренс Лари Иглбергер, његов претходник на истој дипломатској функцији.

Наиме, овај добро познати бивши амерички амбасадор и државни секретар САД, уочи своје смрти, говорио је о несхватљивим некритичке подршке Вашингтона независности Косова, значају Косова за Србе, те проблематичном питању права Албанаца са Косова и Метохије, на самоопредељење али и повратку српских избеглица. И мада је Иглбрегер, некадашњи дипломата-боем, који је током година свог мандата често проводио ноћу у ресторанима београдске Скадарлије, знао и да се „посвађа“ са Југославијом, а посебно са Србијом и Београдом,

У позним годинама свог живота, сматрао је да је Бушова (Џорџ W. Буш) администрација, направила трагичну грешку кад је одлучила да подржи албански сепаратизам, да је Буш насео „вољи саветника“, који су тврдили да ће се тиме избећи даљи притисци косовских Албанаца за независност и наводно отклонити регионална нестабилност.

Иглбергер је између осталог и овако говорио кад је доживео своје последње велико политичко „просветљење“: „Што се тиче значаја Косова, мислим да многи у Америци и другде у свету не схватају историјску важност Косова за Србе и Србију. Косово је одувек било срце Србије, њене државности, њеног верског опредељења. То знам и из личног искуства као амбасадор у бившој Југославији – да Срби сматрају Косово Србијом. Та приврженост Срба Косову није позната и схваћена у иностранству, дакле не само у САД, већ и другде, те отуда можда и такав однос према том питању. Резолуцијом 1244 потврђено је да је Косово и Метохија део Србије али то нису прихватили косовски Албанци, а и Запад је након периода од неколико година одлучио да игнорише ту резолуцију, чиме је успостављен опасан преседан.“

31. јануара 2008. године, угледни америчк лист „Вашингтон Тајмс“, објавио је ауторске текстове Лоренса Иглбергера, Џона Болтона, бившег америчког амбасадора у Уједињеним нацијама, те Питера Родмана, бившег секретара САД за одбрану, где је Иглбергер у вези са овом темом био још јаснији: „Један од разлога што нисам подржао проглашење независности Косова и чињеница да смо признањем независности те покрајине успоставили преседан, је тај што мислим да ћемо зажалити због те одлуке, пошто ће и неке друге земље рећи – ето међународна заједница је признала независност покрајине која је била део једне суверене земље, и зашто да и ми то не покушамо. То би могли да кажу Баски у Шпанији, Курди у Турској или Чечени у Русији, итд. Дакле, имате бројне ентитете који ће пожелети да постану независни, и можда они неће остварити своје амбиције, али у сваком случају успостављен је путоказ.“ Иглбергер се сетио и Титове реченице из једне давне неформалне дискусије о колонијализму и страним војскама у разним „мисијама“ у такозваном Трећем свету: „Када уђу стране трупе у једну земљу тешко их је послије истјерати ван! Лакше је било светом Петру да истјера невјерника из раја“.

Болтон и Родман су се у једном сложили са Иглбергером: „Зар због неког безначајног Косова да изгубимо велики политички капитал који имамо у Москви?“.

Али, за ту политику сарадње са новом, Путиновом Русијом, било је већ касно. Југославије већ увелико није било, а ни Берлинског зида, Совјетског Савеза, па ни комунизма као владајуће идеологије. Нови творци америчке хегемоније у Европи, нису могли да прихвате моћну Руску Федерацију, њену дипломатску, војну, економску, културну и сваку другу снагу. Наново је цео западни свет „нахрањени“ бесомучном антируском пропагандом из Лондона, а у потрази за новим моделима потпаљивања антируске хистерије, као идеална „персонификација руског зла“ на Балкану, нашла им се Србија.

Потоњи ауткоратски и дубоко антидемократски режими (од Милошевића до Вучића), којима је Запад манипулисао по потреби, постали су одличан алиби за насиље које до данас над Србијом спроводе потпуно разуларене англо-америчке полуге моћи. Војне, обавештајне, економске, политичке, дипломатске и културне. У том смислу треба гледати и на „сарадњу“ садашњег америчког амбасадора Кристофера Хила са режимом Александра Вучића. Та „кохабитација“ изгледа као кад власник дресираног пса повремено са каиша (или ланца) пусти свога љубимца да се у ограђеном простору унереди. И као сваки веран пас, он скаче од среће, врши нужду, трчи неко кратко време слободно, и враћа се добровољно у каишеве и ланце свога власника.

Може ли нека нова америчка влада без злог духа старих хладноратовских манијака, попут Бајдена или раније Олбрајтове, Бжежинског и сличних опасних креатура, започети другу епоху, ону која би нашла дугорочно решење и разумну политку према Србији? А да то „разумно“ не значи неку нову хегемонију, нове-старе амбасадоре-туторе, попут Кристофера Хила. И да се сарадња са Русијом подразумева као природан ток ствари.