Прочитај ми чланакПут од политичке сензације или “стабилне политичке снаге“ до политичке пропасти је на српској сцени све краћи – о томе сведоче и резултати избора у Београду.
Дебакл Демократске странке на београдским изборима је додао још једно име на листи политичких партија у Србији које су у неком историјском тренутку имали и снажно упориште и важну позицију, да би се након губитка власти нашле на маргини политичког спектра.
Фото: А.С.
У београдску скупштину су ушле три листе које су биле насловљене именом и презименом, док је од “традиционалних партија“ преко цензуса стигла још само СПС.
Ако се констатује да су те листе биле практично већ виђене за освајање више од пет одсто гласова бирача, онда су резултати Демократске странке, СРС и ЛДП далеко од очекиваног.
Странка која је била стожер демократских промена и кључни играч у обарању режима Слободана Милошевића и која је дала три позната градоначелника Београда – Зорана Ђинђића, Ненада Богдановића и Драгана Ђиласа, остала је на свега 2,25 одсто, односно нешто мање од 18.000 гласова.
Суноврат ДС је био очигледан и на парламентарним изборима 2016. године када је коалиција на челу са том партијом освојила 227.000 гласова, односно право на 13 мандата. Две године раније је освојено 10.000 гласова мање, али је то било довољно за 19 посланичких места.
Последњи велики резултат ДС је остварила пре шест година, такође на парламентарним изборима када је добила нешто више од 860.000 гласова, односно 67 места у Скупштини Србије, али је упркос томе тада изгубила власт.
ПРЕДСЕДНИШТВО „ДОСТА ЈЕ БИЛО“ поднело колективну оставку https://t.co/DjEtemaf2b
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 6, 2018
Две недеље након тих избора, тадашњи лидер ДС Борис Тадић освојио је у другом кругу председничких избора 47 одсто гласова и био поражен. Од тог тренутка до данас разлика од два одсто и 70.000 гласова се вишеструко увећала у односу на актуелну владајућу партију.
Посебан проблем за врх демократа, после београдских избора, је и чињеница да на изборе нису изашли сами, већ у ширем блоку, који су, између осталих, чиниле и парламентарне Нова странка и СДС, иначе две странке у великој лепези оних које су се одвојиле од ДС.
Подсетимо, ДС није учествовала на претходним председничким изборима, подршка је тада пружена Саши Јанковићу, али је сарадња окончана пошто је некадашњи Заштитник грађана оформио Покрет слободних грађана. На путу ка “два зарез два одсто“ демократама није помогло ни неколико смена на челу странке, као и јавно показана зла крв између низа лидера.
Испод цензуса у Београду је остала и ДСС, партија која је 2000. године дала председника Србије, а потом је била кључан фактор у два премијерска мандата некадашњег лидера странке Војислава Коштунице. Низ промена у структури организације се одразио и на подршку – у Београду је освојено свега 9.500 гласова.
Пред понором је и Либерално-демократска партија, још један дериват ДС који је дуги низ година представљао основну опцију за најлибералнији и најпроевропскији слој друштва. Кроз партнерство са СДС и ЛСВ, ЛДП је успела да уђе у српски парламент, а као самостални такмичар у Београду добила је нешто мање од 2.000 гласова.
Иако се очекивало да Српска радикална странка повратком Војислава Шешеља из Хаг поврати део старе славе, до тога није дошло, а ако је после председничких избора, на којима је освојио 4,48 одсто гласова, било дилеме о томе да ли је СРС и даље релевантна снага на политичкој сцени Србије – после београдских избора је све јасно.
СРС је добила 19.500 гласова, што је веома далеко од цензуса, али ће се њен глас и даље чути – у Скупштини Србије.
Политички феномен, у своје време, које није било тако давно, био је и покрет Доста је било. Бурни одлазак Саше Радуловића из Владе Србије донео му је значајну подршку, која је и валоризована преласком цензуса на претходним парламентарним изборима.
Ипак, последња два изборна циклуса, председнички и београдски, показали су пад у подршци покрету, због чега ни коалиција са покретом Двери није била довољна за пласман у градски парламент.
Потпуни дебакл доживео је Лука Максимовић, тумач лика Љубише Прелетачевића Белог. Младеновчанин је одустао од ангажовања “старе екипе“, а са новим људима и практично самостално, није успео да “одбрани“ 115.000 гласова које је добио у Београду, на председничким изборима – остао је на свега 18.800 гласова.
Кроз историју се можемо сетити и примера Српског покрета обнове, који је деведесетих био међу главним опозиционим опцијама, са веома снажном лидерском цртом и упориштем у незадовољном народу, међутим та подршка никада заправо није била валоризована, те је сада СПО само још један од “сателита СНС“. Такође, ту је и пут од Г17, преко УРС, до нестанка.
