Прочитај ми чланак

Од комунизма до фашизма (2): Последњи јуриш на ћирилицу

0

Питање које у Хрватској, од њеног осамостаљења до данас, није изгубило на актуелности јесте колико се антифашизма може поднети, а да се не угрозе темељи на којима је држава стварана. Први хрватски председник Фрањо Туђман зидао је искључиво од материјала преосталог из времена Павелићеве ендехазије.

hrvatska1-rojters_fДасничарски марш у Вуковару

Актуелни хрватски председник Иво Јосиповић, у покушају да освоји други мандат, недавно је са свитом посетио родне куће Туђмана и Тита и тако бирачком телу поручио да испод свог брендираног европског сакоа носи црну домаћу кошуљу.

Јосиповић силно жели да још четири године проведе у некадашњој Титовој, потом Туђмановој, вили на загребачком Пантовшћаку, а свестан је да му то неће успети ако се, барем симболично, не поклони Туђмановом делу. Наиме, ко год је после Туђмана окусио сласт власти у Хрватској, није озбиљније доводио у питање његову оставштину. А он је претворио Хрватску у простор где царују национална и верска искључивост, где је патриотизам еуфемизам за нетолеранцију, мржњу и насиље.

Садашња социјалдемократска власт, из чијих редова долази и Јосиповић, у том простору предузимала је тек скромне козметичке интервенције. Познати новинар Виктор Иванчић то је дефинисао као „велики труд да се обезбеди антифашистички угођај за уживање фашистоидних тековина“, а писац Игор Мандић, поводом буне против ћирилице, прецизно хируршки констатовао како се „усташија пробудила“.

Организатори су, уз логистичку помоћ католичке цркве, у рекордном року прикупили готово милион потписа за референдум, а власт је, да би се спасла потпуне бламаже, спас потражила на Уставном суду.

А та највиша судска инстанца својом пресудом бацила је у блато сам Устав, само да би сачувала образ држави, али и онима који јој навлаче црну кошуљу. Наиме, Уставни суд је донео одлуку која је референдумско питање прогласила неуставним. Тиме је Уставни суд више деловао као аматерска група социјалних психолога, а не као највиша судска инстанца задужена да чува уставну норму.

У Вуковару се припрема нови јуриш на преостале двојезичне плоче на неколико државних установа и најављује „украјински сценарио“ ако их власт сама не уклони. А шта може учинити власт која је са завидним прегнућем организовала раскошан државни дернек поводом ослобађајућих пресуда генералима у Хагу, предводећи национално славље због „потврде да Хрватска није одговорна за етничко чишћење“.

Да њихови апетити нису само неосноване тлапње маргиналних екстремиста, потврђује развој политичких прилика у Хрватској, који десници предвођеном ХДЗ-ом даје сасвим изгледне шансе за победу на следећим парламентарним изборима. Нови шеф ХДЗ-а и све изгледнији победник следећих парламентарних избора Томислав Карамарко ставио се на чело респектабилног фашисоидног покрета и на том фронту очекује изборну победу.

Он Хрватској не нуди спас од банкрота већ грми о угроженом хрватству и осветничком антикомунизму, а антисрпска реторика јача је него у Туђманово доба. То несумњиво доказује да усташоносталгија из деведесетих није била сентименталне природе, већ је представљала ефикасан државни пројекат, за који се наивно веровало да је био за једнократну употребу. 

Пензије правовернима

Хрватски је сабор 1993. године законским изменама припадницима Павелићевих војних снага, усташа, домобрана, названих у том закону „домовинска војска“, признао право на пензију, а свака година проведена у оружаним формацијама НДХ рачуна се као две године радног стажа. Истовремено, све хрватске власти одбијају да исплате пензије за око 30.000 пензионера са простора бивше Крајине, под оптужбом да су у рату 1991-1995. били „на непријатељској страни“. 

(Вести)