Слом социјализма у Источној Европи није само довео до одбацивања комунистичке прошлости него и трагања за „новим“ вредносним идентитетом. Истраживање Центра за Југоисточну Европу из Минхена из 2009. године показало је да фашизам на Балкану доживљава праву ренесансу, а да предњаче Србија и Хрватска, које имају највећи број припадника фашистичких и неонацистичких покрета од свих земаља регије.

Док се десничари препиру, труднице отпуштају а радници се пате

Хрватски филозоф Борис Буден упозорио је да док се десничари свађају око ћирилице и око дефиниције брака, у Хрватској су повећали радно време радника на 60 сати недељно, а послодавци имају право да отпуштају труднице.

– Нико се због тога није узбуђивао, а поготово то што се назива левицом, а што у ствари подржава те неолибералне промене – указао је Буден.

Како се Југославија распадала, тако су политичари колективно почели да кокетирају с национализмом и то у врло примитивном облику. Занимљиво је да су тигра крајње десног национализма оживели управо бивши југословенски комунисти. Сви они су крајње десну идеологију користили за мобилизацију народа под плаштом тобожње угрожености од суседа. Премда треба направити разлику између национализма, па и оног крајње десног и фашизма, та граница је ипак некада толико танка да је заправо невидљива. Подсетимо да је Слободан Милошевић био комуниста, а Фрањо Туђман Титов генерал.

Крвавим распадом Југославије власти новонасталих држава кренуле су са контроверзним моделом „националног помирења“, што је у извесној мери био покушај мирења антифашизма и фашизма. Усташтво је у Хрватској умногоме било системски рехабилитовано уз помоћ наратива о домовинском рату, па су усташе добиле чак и пензије. У случају Србије са рехабилитацијом четништва такође се отпочело деведесетих, али од стране опозиције.

Фрањо Туђман је чак почетком 90-их покренуо помирење између усташа и партизана и њихових потомака, што је кулминирало захтевом да се Титови и Павелићеви земни остаци пренесу у Хрватску и да се њихове две покојне војске, заједно са следбеницима, построје једна уз другу у Јасеновцу.

У Србији је на делу веома снажна кампања за рехабилитацију Драже Михаиловића, којег многи и даље виде као сарадника окупатора, док га друга страна сматра борцем за слободу. СПЦ је пригрлила четнички покрет одмах по распаду СФРЈ и изградила је око Драже Михаиловића култ мученика. Отишло се и корак даље па је захтевана рехабилитација и Милана Недића, председника марионетске владе окупиране Србије, а његов портрет је пре 10 година чак висио и на зиду у згради владе у низу премијера државе.

С времена на време појаве се организације које афирмишу мржњу, антисемитизам у обланди која формално нема префикс фашистичке. Нацистичка свастика добила је своје разне варијанте које су се могли видети на фасадама радничких насеља. У Новом Саду су пре неколико година паралелно марширали неонацисти и антифашисти, што се завршило бројним хапшењима.

Албански навијачи су током утакмице тзв. лиге Косова током мајских поплава у Србији истакли транспарент на којем је на енглеском писало: „Молитва за Босну, смрт Србији.“ Косовским Албанцима су за све криви Срби, а Македонцима – Албанци. Навијачи најчешће имају расистичке испаде.

У Чачку октобра 2006. године на фудбалској утакмици Борац – Вождовац тридесетак хулигана на трибини је ставило кесе преко глава и имитирало Кју клукс клан, испруженом десном руком и скандирањем поздрављали су Хитлера, а транспаренти на огради били су намењени тамнопутом играчу Мајку Тамвањери: „Одлази одавде јер овде те нико не воли.“ Може се рећи да је такозвани стадионски или трибински расизам феномен увезен са Запада, који је заживео у свим бившим југословенским републикама.

Хрватска се често у западним медијима спомиње као земља која не кажњава довољно фашизам и појаве неофашизма. У Хрватској је усташки министар просвете Миле Будак добио улицу у Загребу, а државни врх присуствује поменима побијеним усташама. Омладина је, као најпогоднија за манипулацију отишла најдаље, па је тако на концертима хрватског музичара Марка Перковића Томпсона публика масовно костимирана у усташке униформе.

Постјугословенска друштва нису јединствена у појави фашизма. Њега има у читавој Европи, али ова пошаст није доминантна ни на Балкану, ни у Европи.

– Не познајем ниједно европско друштво у коме нема фашистичких покрета од Шведске па до Грчке, али сматрам да фашизам још представља маргиналну појаву у српском друштву. Међутим, не смемо изгубити из вида чињеницу да слабе институције представљају слабу брану нацизму и да држава мора озбиљније да се позабави армијом младих и незапослених особа које немају осећај перспективе и из које се регрутују нови чланови фашистичких и нацистичких покрета – рекла је Соња Лихт, директорка Фонда за политичку изузетност.

Последњих година екстремне десничарске странке у Европи улазе у парламент, а често освајају и већину, као у Мађарској. Томе је највећим делом допринела економска криза, па политичари све чешће флертују са популистичким припростим идејама о странцима, који су кривци за сваки проблем европских грађана. 

Пикник на стратишту

Директорка Историјског архива Београда Бранка Прпа рекла је да је у Бањичком логору, према документацији, страдало 23.637 особа различитих националности и да су садашње генерације дужне да сачувају сећање на претке. Она је рекла да је Београд био једини главни град у Европи на чијој су територији постојала четири нацистичка логора и да је трећа по бројности, јеврејска заједница, готово у потпуности истребљена током Другог светског рата. У Јајинцима је, према проценама, убијено између 68.000 и 80.000 људи.

– Данас на том светом месту људи возе мотоцикле и иду на пикник, али не зато што су злочиначка категорија, него им нико није рекао шта се тачно догађало на том месту – рекла је Прпа. 

(Вести)

Ознаке: комунизам, усташе, фашизам