Још једном о левици и десници у Србији и рђавим последицама идеје да се међу њима разлика изгубила.

Дошло је изгледа и то време у Србији да су – бар интелектуалци – отворени за расправу о српском националном идентитету и идеологији, а то мора бити добар знак. Разуме се да су овакве расправе добрано закасниле, међутим, уколико имамо у виду све што се овом народу дешава, добро је да смо овакве расправе уопште и доживели.

О АУТОРУ

Милан Дамјанац је српски конзервативни хришћански мислилац и политичар. Сарађује са Фондом Слободан Јовановићем и веб порталима Нови стандард и НСПМ.

Видимо да се и унутар тзв. десничарских странака и патриотских портала поново потеже питање разлике левице и деснице, а чини се и да превладава мишљење да је та разлика превазиђена. Са тим се не бих сложио.

Прво, свака идеја, и свако деловање тежи да свет прилагоди себи. У основи, свака политика и свако деловање је нужно свесно деловање у одређеном испланираном правцу. У том смислу, не може се тек тако узимати из различитих идеологија све што нам падне на памет, пре свега стога што такве идеологије полазе од различите концепције и доживљаја људске природе. Самим тим су и методе и циљеви различити.

Док левица полази од идеје о људској доброти, жељи за сарадњом и развијањем личних потенцијала, дотле десница полази од идеје о људској кварљивости и усресређености на себе.

На пример, често чујемо коментаре како су деца неретко себична и љубоморна, а да касније то превазилазе.

То што зовемо себичношћу и љубомором десничар зове природним стањем човека – друштво учи човека хуманим вредностима и сарадњи, савести и бризи за другога.

Стога десничар увек полази од идеје да је држава та која служи да регулише човекову природу која није само добра већ често доводи човека у искушења која могу произвести хаос.

Зато је и десница номинално против револуција пошто револуције саме урушавају постојећи поредак, који је врло крхак, саме не доносе ништа добро и немогуће је предвидети крајњи резултат и дугорочне последице.

Дакле, док десничар државу види као регулатора и неопходни услов слободе, левичар државу види као репресиван систем који квари човека и искривљује његове природне потенцијале.

ТО НИЈЕ СРПСКА ПРИЧА

Стога левица настоји да ослободи човека одређених наслеђених норми и брине о сваком човеку понаособ са становишта појединца, док колектив посматра глобално. Десница брине о националном колективу. У том смислу се морају разликовати и политички и економски програми. Вера добија посебно место у десничарским програмима пошто служи као везивно ткиво једног система. У левици је у теорији то само друштво, а у пракси „вођа“ или неки други облик вере. Заправо, ниједно друштво се дугорочно не може одржати без неког система вере и идеологије.

Укидање границе између левице и деснице не сме бити српска прича нити српски пројекат иако се чини да и левица и десница слуђе истом „газди“ који је већ једном укинуо те границе. Укидање ове диференцијације је пројекат капитала, који нужно жели да остане глобалан. Као такав, он својом контролом система брише разлику између левице и деснице пошто умањује значај државе и владу своди на пуку администрацију. Ипак, опасно је поверовати да сада можемо тако недефинисани и лично, и страначки, ући у борбу са светским системом контроле.

Још је опасније помислити да ми на овом нивоу то можемо да спроведемо. Пример Грчке је путоказ и доказ да су теорија и пракса одвојени процеси који су узрочно последични, али не и увек изводљиви. У преводу: пракса често оповргне теорију, и тога се треба пазити.

Било какав економски левичарски програм налик оном у Грчкој опасно је и покушати остварити у Србији због најмање неколико разлога. Најважнији је тај што ће такав економски програм са собом повући многобројне политичке последице које нећемо бити у стању да издржимо пошто се већ налазимо на ивици пуцања. Друго, за такав заокрет је потребна огромна подршка споља коју ми немамо нити ћемо је имати у догледно време. Уопште, било какав претенциозан програм је немогуће спровести – треба видети шта то јесте могуће спровести.

Обећавати немогуће ради добијања гласова је чист популизам, и он је обележје левице – бар у економској сфери. Најлакше је обећати. Тешко је измерити последице обећања. Уосталом, ми и иначе муку мучимо са потребом да све решимо сада и одмах. Немамо смисла за континуитет и стрпљења за њега. Када би свака генерација урадила по мало, коначно бисмо сви урадили нешто. Овако једино постоји континуитет страдања и очајавања. Живимо стихијски а тако и планирамо. Због тога смо, делом, ту где јесмо.

КЛИЦЕ РЕВОЛУЦИЈЕ И КОРИСНИ ИДИОТИ

Десница мора да се бави изградњом институција и легалитетом, односно независним судством, културном политиком и обрасцем, дефинисањем националног идентитета, просветном политиком, заштитом језика и писма, промовисањем породице, развојем индустрије и пољопривреде и улагањем у одређене привредне секторе које могу да донесу добит.

Тема десничарских странака, ма колико да је тешка ситуација у Србији, нису социјално угрожене категорије. Солидарност да, али „социјала“ не. А ево и због чега. Сиромаштво се не лечи тако што учинимо све грађане једнаким у сиромаштву, већ тако што стварамо средњу класу и улажемо у најмлађе. У преводу: социјално угрожене категорије становништва и пензионери јесу важни и, наравно, битни, али нису и не могу бити важнији и битнији од младих. Млада популација је, по природи ствари, будућност колектива и, уколико она настави да се исељава из земље као полседњих година, ускоро ћемо постати мртва земља.

ВАЖНО

Сви судови изнети у чланку нису по аутоматизму и ставови веб портала Србин.инфо.

Уколико се прво помогне социјално угроженима, а не младима, доћи ћемо у ситуацију да ће се наша економска политика претворити у куповину социјалног мира и пресипање из шупљег у празно. Јер – опростићете ми на овоме – уз све уважавање свих категорија становништва, млади су они који одржавају будућност земље и њену стабилност.

Све што се има мора се уложити у социјалне станове за младе, образовање, јединствено тржиште рада и томе слично. Заснивање породице је апсолутни приоритет који надилази све остале приоритете.Тако се планира политика која доприноси колективу. Можда не звучи лепо, али је сигурно паметнија од политике – дај ми црвени пасош, сигурну плату и живећу као човек, док ће моји потомци живети као робови пошто сам ја и њихову будућност појео. Плодове такве политике видимо данас.

Дакле, идеја о томе да су десница и левица превазиђени појмови и поделе је неозбиљна. Друга је ствар што је данас на делу једна нова подела – на антиглобалисте и глобалисте. И, наравно да би морало да постоји неко шире разумевање између антиглобалиста, без обзира да ли су они десничари или левичари. Међутим, врло је опасно улазити у политичке и економске егзибиције које представљају плод нејасног мешања две идеологије. То смо већ имали једном у светској историји и није се добро завршило.

Нама је потребан српски конзервативизам, нама је потребна заштита нашег наслеђа, колективног сећања, пребројавање наших жртава и успостава државе која је устању да поведе рачуна о заштити идентитета и младих. Све другачије идеје полазе од концепта који је неостварив системски. А концепт који је системски неостварив се и не спроводи на такав начин, већ – улицом. Такве идеје, које у себи имају клице револуције, су јако опасне, посебно на оваквом подручју, јер, као што добро знамо, никада се не зна за чији су рачун изведене иако учесници верују да то што чине јесте из најбољих намера.

То је заправо та разлика теорије и праксе. Нама су потребни политичари који брзо мисле, а спори су у изразу. Србија је под окупацијом, а под окупацијом је потребно имати конзервативну странку која жели да спаси шта се спасти може. Не можемо се напрасно вратити у време када је много тога било у државном власништву, већ морамо да радимо са овим што имамо, и да полако, мало по мало, градимо државу. А држава се не гради преко ноћи.

Да закључим, проблем новинских наступа представника наших опозиционих десничарских партија који усхићено изјављују да су коначно превазишли поделе на левицу и десницу су у најмању руку неозбиљне, ако не и опасне. Оне уносе идеолошку конфузију и привлаче чланство које није јасно идеолошки утемељено и, као такво, пре или касније постаје камен око врата свакој озбиљној политичкој организацији. Артикулисање идеје је од највећег значаја. У супротном, реч је о чисто популистичким идеологијама које немају никаквог додира са спроводљивошћу у пракси. Такве организације, тако устројене могу само да направе штету српским националним интересима и да дозволе себи да буду несвесно искоришћене зарад страних циљева. Све ће се, у сваком случају, показати. Време је мајсторско решето.

Извор: Нови Стандард

Ознаке: десница, левица, Милан Дамјанац, политичке поделе, Србија, Србиза