Прочитај ми чланакЈедна од најчуднијих ствари на политичкој сцени Србије од почетка ове године јесте зашто владајућа странка, СНС, још увек није одредила свог председничког кандидата за предстојеће изборе. Имајући у виду да је до сада изостало јавно испољавање уобичајене самоуверености врха странке у погледу резултата избора, чини се да се нешто иза брда ваља...
© Спутник/ СЛОБОДАН МИЉЕВИЋ
Једна од најчуднијих ствари на политичкој сцени Србије од почетка ове године јесте зашто владајућа странка, СНС, још увек није одредила свог председничког кандидата за предстојеће изборе. Имајући у виду да је до сада изостало јавно испољавање уобичајене самоуверености врха странке у погледу резултата избора, чини се да се нешто иза брда ваља…
А за сина, место председника Скупштине…
Актуелни председник Србије Томислав Николић распричао се ових дана по медијима како се против њега води прљава кампања, јер се представља као неко ко по сваку цену хоће „део плена“, тј. да жели да буде амбасадор у Москви (и чак да му син Радомир буде председник Скупштине) ако га странка, коју је основао, не подржи као кандидата на изборима.
С обзиром да знамо да већина медија у овој земљи, најблаже речено, није превише критички настројена према владајућој гарнитури, а нарочито не према премијеру Вучићу, поставља се питање коме Николић те поруке шаље? Опозиционим кандидатима Саши Јанковићу и Вуку Јеремићу сигурно не, јер они још увек не могу ни да „примиришу“ највећим медијима. Па коме онда, Вучићу?
Подсетимо се да је Николић ономад најавио да ће на Бадњи дан објавити своју кандидатуру, па је та објава волшебно одложена за више од месец дана, тј. до Сретења 15. фебруара, које се у Србији празнује као Дан државности.
Многи аналитичари сматрају да је Вучић овај период искористио да добро проучи наручена истраживања јавног мњења и да на основу њих преломи да ли ће сам да се кандидује за председника и тиме „замени“ фукције.
Вучић иде „са коња на магарца“?
На први поглед делује да би то било „скакање са коња на магарца“, јер председник нема никакве озбиљне надлежности према Уставу и законским прописима, али он ипак има велики легитимитет јер је непосредно изабран, за разлику од владе коју бира парламент.
Уосталом, Вучић се за ових 5 година владавине добрано потрудио да уруши или максимално ослаби већину демократских институција у овој земљи, тако да рачуна са тим да ће и на другој функцији моћи несметано да врши апсолутну власт. У ту сврху служе и бесконачни „вапаји“ страначких послушника да је за Србију најбоље да баш он, Вучић, буде председник ове напаћене земље.
Природа Вучићевог режима је таква да он не сме да дозволи пораз кандидата СНС-а на председничким изборима (уосталом, већ је претио да нема намеру да сарађује са председником који није послушан), јер би онда цео систем убрзо могао да почне да се урушава као кула од карата (или кула на макети Београда на води, како вам драго).
Зато сада Вучић толико вага и премишља се, а убрзо ћемо сазнати и да ли ће Николића, свог другог „политичког оца“, пустити „низ воду“, тј. право ка лепој и великој реци Москви.
