Да ли су случајност проблеми са којима се суочавају службе Немачке, Аустрије, Хрватске, Србије, Македоније…

Најбољи светски стручњаци за ту област кажу да су три елемента најважнија у борби против тероризма Исламске државе: обавештајне службе, оперативна способност и међународна сарадња. Зашто се онда у земљама на мигрантском путу обавештајне службе ометају, усмеравају на друге проблеме или су једноставно пасивне?

ОМЕТАЊЕ НЕМАЦА

Немачка обавештајна служба (BND) спада међу неколико најјачих и најугледнијих у свету. Углед и моћ стекла је на основу традиционалне немачке педантности и темељног истраживања, где се ништа не препушта случају, и на основу великог буџета, који им гарантује најмодернију опрему. Па ипак, и они доживљавају ниске ударце и јаке критике у Немачкој, до мере да се сумња у њихов незаконити рад. Иако је сумње пренео такођер угледни Шпигл, није јасно да ли се ради о међустараначком обрачуну опозиције са актуелном власти или неко намерно омета рад немачког обавештајно-безбедносног система.

Опозиција, уствари посланица левице у Бундестагу Марина Ренер оптужила је BND и Савезну агенцију за заштиту устава да, уз свој редовни оперативни посао, практично уцењују азиланте и тако крше закон. Уцена је класична, нуде азилантима заштиту и регулисање статуса у Немачкој, који иначе не би могли да добију, у замену за обавештајне податке. Уствари, Шпигл се дочепао одговора на посланичко питање у парламенту, где се чак наводи прецизан податак да су BND и поменута агенција у периоду 2.000-2013. врбовали 850 азиланата. Опозиција у Бундестагу чак држи лекцију BND да им тако добијени подаци нису поуздани.

Онај ко не схвата о чему се овде ради може да се пита – ако су тако радили до 2013. године, док прилив миграната и азиланата није био тако масован, шта ли су тек радили касније? Колико је у том периоду од 2013. до данас азиланата врбовано на основу уцене? Није моје да браним немачке тајне службе, јер добро знам колико су упрљале руке у протеклим деценијама на Балкану, али у ситуацији глобалне опасности од тероризма подржао бих сваку која се ангажује на окривању и разбијању идеја и планова ИДИЛ-а.

Немачке тајне службе су у најтежој ситуацији, јер се највећи број имиграната стационирао у њиховом дворишту, а о њима знају врло мало или ништа. Знају само то да се припремљени и обучени терористи инфилтрирају међу мигранте који траже азил. Добар део миграната нема никакве документе, неки имају лажне, где ни оригинални ништа посебно не значе, јер никаква провера података није могућа у земљама из којих су побегли. У провере такве врсте нико се и не упушта јер су то подручја захваћена ратом и безакоњем, где нико ником не верује и где државна власт не функционише.

Све обавештајно-безбедносне службе света раде слично. До најважнијих података долазе преко својих сарадника – агената, које на неки начин приволе да раде за њих. У овом случају сарадња на патриотској основи не долази у обзир јер то нису Немци нити немачки држављани. Преостаје новац, обећања и погодба. Зато, све то и не мора да се гледа као уцена, него као погодба и трампа. Постоји могућност пласирања лажних и измишљених података, на шта немачка левица упозорава, да би се остварио циљ – боравак у Немачкој – али мислим да то није велика опасност.

Лажи и подметања били би могући када би аналитике и архиве немачких тајних служби биле празан лист папира. Њихове базе података су такве да их је врло тешко обманути, дугорочно чак немогуће. Сигуран сам да мигранти и азиланти не могу BND и другим немачким тајним службама продати рог за свећу и да је то трговина у обострану корист. Важније је питање коме та трговина сада смета – да ли стварно Немцима или некоме ко је омогућио и подржао стварање ИДИЛ? Да ли је у игре немачке опозиције и Шпигла уплетен и неко трећи, нека још моћнија обавештајна служба са Запада? Ако је неко омогућио стварање ИДИЛ, зашто јој не би стварао и услове за деловање у Европи? Према томе, тај неко не жели добро никоме у Европи, па тако ни нама у Србији и зато у овој конкретној оперативној активности ваља подржати немачке тајне службе. Неки од добијених или купљених података могу спречити и терористичке акције у Србији.

Није искључено да је поменута афера у функцији рушења Ангеле Меркел. Међутим, и ту је питање да ли је њено рушење искључиво идеја и план опозиције у Бундестагу или им у томе помаже неко трећи, за кога Меркелова није довољно кооперативна. Она јесте била послушник САД и НАТО, али не у довољној мери. Иако је била кооперативна, опет је све време била под контролом америчких обавештајних служби како би се на време спречило евентуално јачање немачких веза са Русијом, јер САД у томе виде највећу опасност. Прислушкивали су је без икаквог респекта, јер је познато да односи САД и Немачке нису партнерски. Да су BND и Савезна агенција моћне и за респект, види се и по томе што су откриле да им Американци прислушкују канцелара.

ПАСИВНОСТ АУСТРИЈАНАЦА

Није потпуно јасно понашање Аустрије према истраживању тероризма у мигрантској кризи, па и дуг период пре тога. Да ли су због своје неутралности погрешно проценили да је најбоље да не дирају тај врућ кромпир или је у питању нешто друго? Дозволили су да се у Бечу формира и делује најјачи центар за радикализацију до тада умерених муслимана који су у Беч дошли са Балкана. Довели су до парадокса да нама у Србију, па и у неке друге балканске земље, радикални ислам долази са Запада.

И поред упозорења из земаља које су осетиле последице њихове пасивности, аустријске тајне службе нису реаговале и нису предузимале ништа конкретно. Пробудили су се тек када је најпознатији и најбољи познаваоц и аналитичар ове проблематике Џевад Галијашевић написао књигу Тероризам у Аустрији, у којој је оригиналним документима јавности предочио доказе. Међутим, и након тога њихов рад је несхватљиво благ и толерантан према овој великој опасности.

ОМЕТАЊЕ ХРВАТСКИХ СЛУЖБИ

Бројне афере у које су уплетене њихове тајне и друге безбедносне службе у последње време потресају Хрватску. Из афера се види да су злоупотребљене и уплетене у међустранечке изборне обрачуне и комбинације, али и то да су, што се и знало, тежишно усмерене према Србији. О њиховом усмерњу према тероризму и плановима ИДИЛ нема говора. Ако се узме у обзир да су хрватске тајне службе потпуно под контролом САД и НАТО, њихово скретање на споредни колосек јесте чудно. Или можда није?

У последњих неколико месеци, у периоду изборног рата у Хрватској догодиле су се три велике афере везане за тајне службе. Две се директно тичу Срба и Србије, а једна коалиције Мост као језичка на ваги у изборним комбинацијама. У периоду преговора око стварања постизборних коалиција било је веома важно знати ко се са ким тајно састаје, посебно Божо Петров, лидер коалиције Мост. У такозване српске афере спадају случај Мирко Рашковић и случај Давор Ђенеро.

Тешко се снаћи у изборном рашомону када се нису бирала средства и када су панично кориштена сва оружја. Ко је имао већи утицај на СОА – да ли Милановић као актуелни премијер са јаким шансама да то остане или Карамарко, као бивши шеф ове службе са јаким шансама да буде нови премијер. Тајно се истражује ко је иницијатор и ко је одговоран за цурење поверљивих података о идентитету и раду сарадника ове службе – српског представника у Сабору Мирка Рашковића, којим се манипулисало и који је искориштен тако да ХДЗ добије глас више у парламенту. Истрага је утврдила дубоку подељеност ове агенције по страначкој основи.

Давор Ђенеро је познати политички аналитичар и коментатор који однедавно коментарише неке догађаје за потребе српске телевизије. Афера је покренута кад је Ђенеро открио и објавио да је најмање годину дана под мерама СОА. Он је, на основу тога што је сам више пута открио пратњу, покренуо ствар, након чега се открило да је под мере СОА стављен „због везе са страним обавештајним службама те велепосланствима, посебно Србије“. Из СОА не кажу да није истина оно што Ђенеро тврди, него као папагаји понављају да тајне службе раде по закону. Истичу да хрватске тајне службе имају три нивоа контроле: стручни, парламентарни и грађански (док већина тајних служби других земаља има само прва два нивоа). Ђенеро лукаво није објавио доказе и детаље на основу којих је открио да је под мерама службе, тако да сада СОА не сме да каже да то није истина – ако јесте – јер не знају какве би доказе овај аналитичар могао сутрадан да објави.

Трећа афера је везана за лидера Моста Божу Петрова и његове итекако основане сумње да је праћен у време док су се он и његове колеге колебали, преговарали и тврдили пазар. Сумња је пала на ПНУСКОК (за сузбијање корупције и организованог криминала), али још више на СОА, која је, наравно, у том смислу најелитнија. Њихове сумње најбоље је објаснио портпарол Моста Никола Грмоја. Он је рекао да нема поверења у СОА и да је незадовољан њеним радом, а то је објаснио и сликовито:

„СОА ме подсећа на торту са црвеним и плавим слојевима који се међусобно прате, а за кључне ствари немају ни времена ни ресурса“.

На питање који је од тих слојева пратио Петрова, Грмоја је одговорио да мисли да су то била оба слоја. Грмоја, иако лаик за послове безбедности, погодио је кључну ствар: не само да је СОА злоупотребљена него није усмерена на тежиште свог рада. И не само то, него да је СОА подељена по страначкој основи и да тајно и без икавих евиденција о тим акцијама, прате једни друге. Тако, под притиском страначких злоупотреба, лошег руковођења, погрешног усмерења или ко зна чега већ, праве кардиналне грешке, које компромитују и саму агенцију и цео државни апарат. Подела на страначкој основи значи да руководиоци и оперативци СОА намерно одају тајне у жељи да помогну својима и нанесу штету другој страни. У сваком случају, ова агенција је далеко од професионализма, за који смо све до ових избора веровали да је на високом нивоу.

Можда се неком у Хрватској свиђа да тежиште буде на страначком обрачуну и на Србији и Србима, али таква одлука угрожава Хрватску која тиме постаје лака мета нападаИДИЛ. Погрешно усмерење итекако може створити додатну нервозу припадника и шефова службе, јер они добро знају ко ће бити одговоран ако се нешто драстично деси у Хрватској од стране ИДИЛ. Зна се да су њихове тајне службе потпуно под контролом САД и НАТО, што значи да је и њима важнија победом Домољубне коалиције и ХДЗ (јер тако имају у Хрватској власт која је потпуно под њиховом контролом) него истраживање деловања исламских терориста.

На помолу је нова афера СОА која има за циљ смењивање њеног шефа Драгана Лозанчића (на слици горе), за кога се зна да је наклоњен доскорашњем председнику владе Милановићу. Очито да му нова влада и председница не верују. Повод за његову смену биће оптужба да није исправно поступио са транскриптима пресретнутих разговора из тајне акције према контраверном бизнисмену и „газди“ фудбалског клуба Динамо Здравку Мамићу, који је оптужен за утају велике суме новца. Са Мамићем је често телефоном контактирала и тако се „упецала“ и председница Колинда Грабар Китаровић. Наводно, Лозанчић је транскрипте носио само Зорану Милановићу, а био је обавезан и да упозори председницу у вези са радом на овом случају.

ПРИТИСАК НА СРПСКЕ ТАЈНЕ СЛУЖБЕ

Због околности под којима је убијен новинар Славко Ћурувија и чињенице да су га непосредно пре убиства пратили припадници тадашње СДБ, у Србији највише пажње привуче и највише подозрења изазове бомбаст податак да је неко од новинара праћен. Због психозе изазване случајем Ћурувија то у јавности не значи ништа друго него – ако је праћен, биће убијен.

Злоупотреба случаја Ћурувија је последњих месеци најаче средство ометања рада српских тајних служби. Сазнање да тајне службе некога прате приказује се као сензација и врхунски скандал, а, ако је то још и новинар, онда је то катастрофа. Досадашњи притисци оптужбама да незаконито прислушкују већ су постали изанђала флоскула, на коју српска јавност више и не реагује. Српски политичари, у жељи да помогну овим службама и да их заштите од смишљеног и планског ометања, праве недопустиве грешке, па понекад од њихове заштите има веће штете него користи.

Тако је недавно Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић на конференцији за штампу рекао:

„Једна новинарка, која је новинарка још из времена Слободана Милошевића, дакле дуже време новинарка у Србији, казаће да је наводно праћена и то треба да се појави ускоро, за наредних неколико дана“. (…)

„Представник једног новинарског удружења, нећу рећи којег, треба у јавности да се појави и да то каже као једну скандалозну ствар“.

По ко зна који пут се живи оперативни подаци тајних служби (не видим ко би други могао Стефановићу презентирати такве податке) користе неопрезно у дневнополитичке сврхе. Ако је постојао тајни план лажног оптуживања тајних служби да раде незаконито и тако лажно оптужују и дискредитују цео државни систем, то је озбиљна ствар и епилог мора да буде судски процес, а не конференција за штампу.

Незгодно је рећи да министар не зна да користи поверљиве информације тајних служби, али у најмању руку је неопрезан. Јер самим тим што је рекао да ће нека новинарка тенденциозно изјавити да је праћена и да ће неко новинарско удружење осудити тајну службу иако зна да то није истина постоје сви елементи кривичног дела, које мора да се процесуира. Само тако могу да се потпуно расветле деструктивне намере против стубова на којима почива Србија, да се утврди у чијем интересу то раде и да се санкционишу одговорни.

Изласком у јавност даљи рад тајних служби на расветљавању ових смишљених и тајних подривачких радњи потпуно је онемогућен. Даље прикупљање података и доказа постало је немогуће и целокупна, очито успешна, активност неке наше агенције мора да се прекине. Стефановић је несвесно заштитио подривачки пункт против државних институција или се плаши судских процеса тог типа за који унапред зна да би на Западу могли бити приказани као политички.

Створила се клима у српском друштву да су новинари недодирљиви и да све што би се применило према њима представља атак на слободу штампе, а што је опет у Србији посебна јерес. Наравно да новинари подлежу законима као и сви други грађани, па ипак, по много чему су специфични. Они су у ситуацији да својим јавним деловањем учине много више у заштити своје земље, али исто тако да јој нанесу далеко већу штету него обичан грађанин. Зато су, из аспекта обавештајно-безбедносних служби, и наших и страних, најпримамљивија категорија. Посао новинара и посао оперативца тајне службе су прилично слични јер и један и други трагају за информацијама, и ту је ствар јасна и нису потребна никаква додатна објашњења.

Још смо у Србији далеко од опшег схватања и одобравања да је част радити за сопствене обавештајно-безбедносне службе, а срамота радити за стране. Није сваки новинар који ради за странце шпијун – таман посла, па половину наших медија држе странци – него само онај који свесно уступа поверљиве податке страним обавештајним службама. Наравно да наше тајне службе (агенције) имају право да на законит начин прате свакога ко је сумњив у том смислу, па нека је и новинар.

ПОТПУНО ЗБУЊЕНЕ МАКЕДОНСКЕ СЛУЖБЕ

Афере везане за незаконит рад македонских тајних служби трају годину дана, и толико су снажне да из темеља тресу цео државни систем. Ако се узме у обзир обим и ниво проблема које ова држава има са албанским екстремистима и терористима – где је уништавање оружаних група личило на прави рат – питање је да ли мале македноске службе могу да се изборе са додатним проблемима које намећу мигранти.

Иако су им довољни само реални проблеми, још више су их пореметиле афере. У фебруару прошле године лидер Социјалдемократског савеза Зоран Заев изнео је у јавност бомбастичне податке поткрепљене доказима да је 20.000 грађана ове земље прислушкивано. И не само то него да се систематски и редовно прислушкују лидери опозиције. Јавно је показао транскрипте својих телефонских разговора из којих се види да је редовно прислушкиван.

У мају прошле године ове афере су добиле епилог тако што су смењени неки министри, међу којима и министарка унутрашњих послова Гордана Јанкуловска, као и директор македонске тајне службе Саша Мијалков.

ИДИЛ И ТУРСКЕ, ГРЧКЕ И БУГАРСКЕ СЛУЖБЕ

Одавно није тајна да Турска, као кључна земља на мигранском путу, није заинтересована за искрену сарању на сузбијању ове пошасти, него је пронашла свој интерес да са њима сарађује и шверцује. Материјални интереси су велики, посебно од зареде шверцом нафте ISIS. Сем тога, очито је да овај шверц није само у функцији зараде него обарања цене нафте на светском тржишту, која је достигла историјски минимум. Опет, обарање цене нафте директно је везано за подривање економске стабилности Русије итд. Турска се без резерве може посматрати као савезник ИДИЛ и неко ко их тајно помаже и пдржава. Наравно да тај посао обављају турске тајне службе. На основу тога су тајне службе других земаља схватиле да је свака сарања и размена података о терористима ИДИЛ са Турском рискантна и захтева додатни опрез и провере.

Грчка и Бугарска делују потпуно незаинтересовано што се проблема са теристима ISIS тиче. Понашају се више као скретничари у очекивању да ће проблеме са терористима извести на подручје Централне Европе. Грчка чак не прихвата критике тог типа и каже да је погађа прави мигрантски цунами из Турске. Доскоро су сви мигранти на свом путу пролазили кроз Грчку како копненим тако и морским путем и већ та чињеница довољно је оптерећење за њихову земљу.

НАЈВЕЋА ОПАСНОСТ ПРЕТИ ИЗ БИХ

У комплетном систему супростављања исламском тероризму ISIS ипак највећи проблем представљају став и понашање политичара бошњачко-хрватске федерације. Иако се поуздано зна да је ова територија постала склониште, полигон за обуку и расадник терориста, нема конкретних мера за њихово сузбијање. Мере према потенцијалним терористима, и када се примењују, сувише су благе и без ефекта, као да их неко намерно омета и чини неефикасним.

Бошњачке тајне службе потпуно су усмерене према Републици Српској и рушењу Дејтонског споразума. Све снаге којима располажу усмерене су на стварању услова да се Српска укине и да се створи централизована држава којом би управљали Бошњаци. Борба против тероризма је у Сарајеву у трећем плану, што је, с обзиром на опште околности, веома опасно за Србију. Бошњачко руководство у Сарајеву се у вези са терористима ИДИЛ и муслиманским екстремистима понаша слично као руководство Турске. Званично су против њих, а уствари их штите и подржавају.

Ако нешто и предузму, то је редовно под притиском са Запада. Ипак, неко моћан на Западу им толерише таково понашање иако су за обуку и регрутовање терориста један од најважнијих центара на свету. Због регрутованих терориста из БиХ појавио се и нови термин „бела Алкаида“. Широм бошњачке територије насељени су најекстремнији припадници вехабијског покрета, који су потпуно радикализовани и исти као највећи злочинци ИДИЛ. Они су ритуално одсецали главе заробљеним Србима док ISIS није ни постојала. Ко их толерише и зашто? Да ли су арапске земље тако моћне или их толерише и неко моћан на Западу?

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Извињавам се читаоцима што сам у овом тексту поставио више питања него што сам дао одговора. Одговоре морамо тражити заједно зато што се на светској сцени јављају нове теорије које замагљују ствар. Већину људи мучи исто питање – зашто се ИДИЛ једноставно не уништи војном силом као што су (погрешно и непотребно) уништене Либија, Ирак итд.? Нова теорија каже: ИДИЛ је идеја и не може се убити војним средствима. Истиче се и фанатизам као војна предност – спремни су за смрт као крајње оружје, што друга страна нема.

Извор: Нови Стандард – Љубан Каран

Ознаке: Љубан Каран, ИДИЛ, Исламисти, мигранти, обавештајне службе, стране обавештајне службе