Прочитај ми чланакПораз Мила Ђукановића и његове партије на изборима у Црној Гори после више од 30 година аутократске владавине свуда у демократском свету је дочекан као нешто корисно, добро и отрежњујуће. Пре свега као могућност да се Црна Гора врати себи и оним вредностима које ће је са много више правде и разумевања водити на европском путу.
Истовремено пораз Ђукановића је толико узнемирио разне неокомунисте у српском грађанском корпусу да они једноствано данима не престају да кевћу на црногорску опозицију која је победила, означавајући их као ретроградне, и насилне, и који од Црне Горе праве „православну џамахирију“, а од „Подгорице Техеран“. Највише их иритира могућност промене политике званичне Подгорице према Београду која је за Миловог ваката одисала антисрпством и негирањем свега што би Црну Гору доводило у везу са Србијом.
Ти лажни грађанисти и неокомунисти верују да се само на антисрпству може градити српска будућност и у том смислу пораз Ђукановића их доводи до лудила. Поготово што јако добро знају да је Мило поражен кад је ударио на Српску православну цркву у Црној Гори, да су литије хомогенизовале народ у Црној Гори, да се певало слободно о Косову и Метохији и да истински грађани не могу више толерисати наратив да је Црној Гори ближи и важнији Зимбабве од Србије…
На теми Косова се уздигао и пао Слободан Милошевић. На теми Косова се као његов ђак исто тако уздигао и пао Мило Ђукановић. Управо на тој теми ће пасти још један следбеник и ученик Слободана Милошевића – Александар Вучић. Али очигледно да таква могућност не одговара одређеним круговима који су деценијама некакви носиоци мишљења и лоши тумачи наше стварности. Отуда и коментари боље да Мило влада још 50 година него да ови дођу. Отуда и непрестано центрирање Вучићу како би могао да поентира на некаквој наводно својој умешаности у паду Ђукановића.
Реална могућност да и Вучић падне на истим темама као и Ђукановић, за њих је неприхватљива, по цену останка Вучића на власти доживотно. И то уопште не крију, иако се стално представљају као противници Вучића и његове власти.
Заправо њима уопште не смета ни непостојање демократије у српском и црногорском друштву, ни корупција, ни лоповлук невиђених размера, ни бројна нерасветљена убиства, ни стални нерегуларни избори… Њима једино смета Црква, и то православна и сам помен српства, као и могућност промене односа према Космету за који сматрају да је природно препустити га Албанцима. Зато са гађењем говоре о некаквом „поповском устанку“ у Црној Гори, а не о великој победи опозиције која је у неравноправним условима, ипак, успела да нанесе пораз Ђукановићу. Исто тако, зачуђујући ћуте и о чињеници да су и Милошевић и Ђукановић, а ускоро то следује и Вучићу, осим на теми Косова, пре свега пали на лоповлуку.
Зашто то чине? Па зато што деценијама јако лепо живе на мантри борбе против некаквог великосрпског национализма. Свој „слободарски дух“ су најпре стицали на партијским курсевима у Кумровцу, а потом то разрађивали у разним комитетима где су редовно одлазили по сопствено мишљење.
Кад је срушен комунизам свуда у свету, они су се окренули НВО и њиховим курсевима, али са истом оном неизбежном антисрпском хистеријом коју су већ апсолвирали у Титово доба.
Лажни анђели пали на 8. седници и даље одређују правила, али и границе у којима се мора кретати Србија и српско друштво. Сваки искорак је позив на узбуну. Те што се редовно бусају у грађанске груди, врло лако можете препознати, јер им свима, без разлике, из стражњица вири празилук. То их је ваљда квалификовало да умисле како су баш они некакве перјанице у српском друштву.
Представљају се као ортодоксни левичари који најрадије за место свог становања бирају Дедиње и виле са базеном. Говоре како су атеисти, а Бог коме се непрестано клањају је Устав из 1974. године и новац који из таквих и сличних пројеката притиче. Не подносе Србију и гаде се свега што носи префикс српски. Мрзе Русе и све што је руско. Радије би појели јавно америчко говно, него тајно пробали руски кавијар. Као доказани левичари од руских производа једино признају Коминтерну и њене одлуке спроводе без поговора, иако ова организација званично не постоји још од 1943. године.
Комунисти су после тзв. ослобођења у Црној Гори побили деведесет одсто свештенства. Веровали су да су на тај начин трајно ликвидирали и Српску православну цркву и то питање заувек скинули са дневног реда. Преварили су се. Сви се питају како је црногорско друштво без претходно спроведеног референдума отћутало и признање Косова и улазак у НАТО, али удар на Цркву и одузимање црквене имовине није!
Одговор је врло једноставан. Ђукановић је ударио на генетику, а генетски инжењеринг се не може спровести на очигледном лоповлуку. И то оном који траје на исти начин више од 30 година. Јер, на поменутим литијама осим о Косову и Метохији скандирало се и „Мило лопове“, а не „Мило Црногорцу!“
Не могу се изједначити права неке НВО безбожничке цркве регистроване у полицијској станици на Цетињу и Српске православне цркве која је стара исто онолико колико и црногорска државност на коју су, сви Црногорци, толико с правом поносни. Али, једно без другог не може. Не иде. Исто је и са питањем Косова и Метохије.
Косово није само баштина српског народа, већ представља један од најзначајних духовних простора Хришћанства, па свако ко прижељкује или заговара да се тај део препусти исламу, мора знати да то води потирању свега оног шта је ова религија створила за човечанство. Питање Хришћанства и његове угрожености на Космету, није само религијско и национално питање, већ исто тако демократско и грађанско. Ко то не разуме тај ништа не схвата.
Народ у Црној Гори се срећом коначно освестио и схватио. Ускоро ће се слично догодити и у Србији. До тада ове лажне грађанисте и њихову неокомунистичку идеологију ставити на игнор. То не само што их излуђује, већ их поставља на место које по свом погубном утицају заслужују.
Са Ловћена дувају неки нови ветрови, још да крену они са Копаоника и промене више нико и ништа неће моћи да заустави.
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 5, 2020
