Прочитај ми чланак

НЕМАЧКИ МИНИСТАР КОЈИ НАС ЈЕ БОМБАРДОВАО: Балкан је и даље ризик за светски мир

0

Joska-Fiser

(Јошка Фишер)

Ове године се обележава стота годишњица од почетка Првог светског рата, што је довољан разлог да се размотри чему нас данас учи ова европска катастрофа, која је имала многе последице.

Заправо, и даље су осетне последице Великог рата по међународне односе и глобални систем држава. Дакле, да ли смо ишта научили из политичких пропуста влада, институција и међународне дипломатије до којих је дошло у лето 1914?

Огромни делови северне хемисфере и даље се боре са заоставштином великих европских империја – хабзбуршке, руске и отоманске – које су пропале након Првог светског рата, или чији је пад, попут пада британске империје, био инициран ратом или касније запечаћен још крвавијим сукобом. Фрактуре, које су резултат тога, на пример на Балкану и Блиском истоку, извор су неких од највећих ризика данашњице по регионални и чак светски мир.

Након окончања хладног рата и пропасти совјетског наследника руске империје, рат се вратио на Балкан под околностима које су биле сличне онима које су доминирале у периоду пре 1914, при чему је агресивни национализам на крају преуредио распалу Југославију и створио шест засебних држава. Наравно, српски председник Слободан Милошевић, чији је захтев за „Велику Србију“ био окидач за рат, није био усамљен – Европа је на тренутак била у опасности да се врати сукобима из 1914, пошто су Француска и Уједињено Краљевство подржали Србију, а Немачка и Аустрија су биле на страни Хрватске.

Срећом, репризе није било, пошто је Запад научио лекције на основу својих грешака из историје. Данас су приликом избегавања катастрофе важна три фактора – војно присуство САД у Европи, напредак европских интеграција и то што је у Европи напуштена политика великих сила. Ипак, нема сврхе обмањивати се – само док балканске земље верују у Европску унију и предности чланства, данашњи нестабилни мир у региону ће бити трајан.

Таквих нада тренутно нема за Блиски исток, чије су савремене политичке границе углавном успоставиле Британија и Француска за време Првог светског рата, када су дипломате Марк Сајкс и Франсоа Жорж-Пико преговарали о подели Отоманског царства.

Слично томе, стварање Израела датира од Балфурове декларације из 1917. према којој је потоња британска влада у Палестини подржала оснивање националног дома јеврејског народа.

Блиски исток који је тада створен је мање-више Блиски исток данашњице. Ипак, сада смо сведоци његове дезинтеграције, јер је Сајксова и Пикова замисао увек подразумевала постојање јаке спољне хегемоне силе (или две) која може и жели да одржи стабилност тако што каналише (или сузбија) бројне конфликте у региону. Велику Британију и Француску, прве хегемоне, наследиле су Сједињене Државе и Совјетски Савез – и коначно само САД.

Несрећа коју је Америка доживела у Ираку, њена исцрпљеност као светске силе и њена невољност да задржи претходни ниво своје посвећености региону учинила је замисао Сајкса и Пикоа неодрживом, зато што нема ниједне друге спољне силе за одржање реда. Последични вакуум попуњен је разним струјама политичког ислама, тероризмом, протестним покретима, побунама, покушајима смене с власти у редовима националних или регионалних мањина и амбициозним регионалним хегемонима (Иран и Саудијска Арабија).

Заправо, делимично повлачење САД указује да окончање наметнуте стабилности старог Блиског истока неће поштедети Сајксове и Пикоове границе. Догађаји у Сирији и Ираку већ на доста тога указују, а будућност Јордана и Либана је све неизвеснија.

Једна од неколицине позитивних карактеристика региона јесте да тамо сада нема ривалстава између глобалних сила. Али регионална борба за превласт између Ирана и Саудијске Арабије (са Израелом као трећим актером) може да се покаже још опаснија, с обзиром на преовлађујући и дубоко укорењен менталитет у борби за превласт. Институције и традиције за заједничко решење једва да постоје.

Сећање на 1914. може да подстакне бригу у источној Азији, где су се нагомилали сви елементи сличне катастрофе – нуклеарно оружје, успон Кине као глобалне силе, нерешени спорови око територија и граница, подела Корејског полуострва, историјске нетрпељивости, опсесија статусом и престижом и готово никакви механизми за заједничко решење.

А ипак, у источној Азији има основа за оптимизам. Свет се драстично променио од 1914. У то време, на свету је било две милијарде становника; сада их има седам милијарди. Ово заједно с револуцијом у комуникацији створило је још више међузависности и навело владе на јачу сарадњу, као што је случај и са сталним присуством САД као стабилизатора. Штавише, иако нуклеарно оружје представља сталну опасност, оно такође спречава појаву опасности од рата као средства борбе за превласт јер међусобно уништење чини извесним.

Војна технологија, ментални склоп политичара и грађана, структура међународне дипломатије и још много тога мењали су се током сто година од почетка Првог светског рата. И, да, чак смо научили неколико ствари на основу историје, због чега је свет безбеднији. Али, ако смо заборавили, у лето 2014. већина актера је долазећу катастрофу сматрала немогућом.

(Данас)