Pročitaj mi članakNakon što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u ime građana izrazio saučešće povodom smrti pape Franje, na društvenim mrežama uslijedile su brojne reakcije. Mnogi građani negoduju što je poruka poslata „u njihovo ime“, naglašavajući da predsednik nema mandat da govori u ime cele nacije, posebno u ovako osetljivom kontekstu. Poruke poput „ne u moje ime“ i „govorite za sebe“ preplavile su komentare ispod objave.
Док је у поруци истакнута посвећеност покојног папе дијалогу, љубави и солидарности, велики број грађана изразио је неслагање са тиме да се таква изјава даје „у њихово име“.
Подсећајући на вишевековну историјску позадину односа српског народа и Ватикана, многи грађани указују на чињеницу да ниједна папа до сада није био савезник Србије, српског народа, нити православља. Напротив — кроз историју, католичка црква и Ватикан били су активно укључени у процесе затирања српског идентитета, како духовног, тако и националног.
Од латинизације и покатоличавања Срба у Далмацији, преко ћутања Ватикана током усташких злочина у НДХ, па све до активне дипломатске подршке независности Косова у савременом добу — политика Ватикана се у очима многих грађана Србије препознаје као директно супротстављена интересима наше државе и народа.
У том контексту, Вучићева изјава се доживљава као још један чин политичког сервилитета и покушаја улизивања међународним центрима моћи, без сагласности или подршке народа у чије име наводно говори.
На друштвеним мрежама се појављују коментари попут: „не у моје име“, „не говори у име народа“, „папа није мој духовни вођа“, „заборављамо Јасеновац?“ — што јасно показује да изјава председника није у складу са осећањима великог броја грађана Србије.
Иако дипломатске поруке саучешћа нису необичне у званичној комуникацији државника, овако лични и емотивни тон — при томе изражен у име свих грађана — у случају земље са оваквом историјом односа према Ватикану, за многе представља не само политичку грешку, већ и морални промашај.
