Прочитај ми чланакНакон што је председник Србије Александар Вучић у име грађана изразио саучешће поводом смрти папе Фрање, на друштвеним мрежама услиједиле су бројне реакције. Многи грађани негодују што је порука послата „у њихово име“, наглашавајући да председник нема мандат да говори у име целе нације, посебно у овако осетљивом контексту. Поруке попут „не у моје име“ и „говорите за себе“ преплавиле су коментаре испод објаве.
Док је у поруци истакнута посвећеност покојног папе дијалогу, љубави и солидарности, велики број грађана изразио је неслагање са тиме да се таква изјава даје „у њихово име“.
Подсећајући на вишевековну историјску позадину односа српског народа и Ватикана, многи грађани указују на чињеницу да ниједна папа до сада није био савезник Србије, српског народа, нити православља. Напротив — кроз историју, католичка црква и Ватикан били су активно укључени у процесе затирања српског идентитета, како духовног, тако и националног.
Од латинизације и покатоличавања Срба у Далмацији, преко ћутања Ватикана током усташких злочина у НДХ, па све до активне дипломатске подршке независности Косова у савременом добу — политика Ватикана се у очима многих грађана Србије препознаје као директно супротстављена интересима наше државе и народа.
У том контексту, Вучићева изјава се доживљава као још један чин политичког сервилитета и покушаја улизивања међународним центрима моћи, без сагласности или подршке народа у чије име наводно говори.
На друштвеним мрежама се појављују коментари попут: „не у моје име“, „не говори у име народа“, „папа није мој духовни вођа“, „заборављамо Јасеновац?“ — што јасно показује да изјава председника није у складу са осећањима великог броја грађана Србије.
Иако дипломатске поруке саучешћа нису необичне у званичној комуникацији државника, овако лични и емотивни тон — при томе изражен у име свих грађана — у случају земље са оваквом историјом односа према Ватикану, за многе представља не само политичку грешку, већ и морални промашај.
