Прочитај ми чланакНакон што је понудио наше миротворачке услуге по којима смо познати у свету, председник Србије је оценио да је право време за виц: Нема пута ка миру, мир је пут, цитирао је Александар Вучић Гандија на почетку говора у Уједињеним нацијама. Тај цинични новорадикализам није ствар лошег превода.
Својевремено на међународној конференцији о безбедности у Минхену, Александар Вучић се хвалио како смо шампиони у броју вођених ратова и истовремено се тиме препоручивао за улогу миротворца на скупу овог формата. Како неко може да се хвали да је шампион у нечему што се зове рат, има ваљда смисла једино у глави Александра Вучића.
Председник Србије је више пута поновио своју основну поруку да је интерес Србије „мир и стабилност“. И нема разлога да му не верујемо. Мир и стабилност су потребни свима, а ко ће се за то боље залагати од некадашњих политичких представника ратне опције. Уосталом, Вучићева елита је до привилегија и богатства дошла противправним средствима у миру, уз благослов од стране западних партнера, те их једино тако може и одржати. А било би занимљиво питати председника у којој нас мери препоручују унутрашњи „мир и стабилност“ за које је одговорна његова Влада. Како на тај „мир“ утиче растући број афера или култура насиља у Србији данас, фалсификовање историје коју спроводе он, његови најближи сарадници и влада у целини?
Своју улогу политичара који гарантује регионалну сигурност Вучић „игра“ вешто. Његова тактика је занимљива и ефикасна, јер смишљено ствара хаос да би онда наступао као помиритељ и особа која има вољу и моћ да решава проблеме. Вучић је неко ко жели да остане у историји запамћен као фактор стабилности у региону и да је помиритељ Балкана и за такву улогу – да бисте били фактор стабилности – треба вам неко ко прави хаос, јер чему сврха помиривања и смиривања ако нико не узнемирава ситуацију. Сва она смарачина о борбеној Влади, логоровање у касарни, приближавање грађанима, требало је да представља ту борбу за мир и истину Гандија са Балкана.
За ових 12 година слушали смо о модернизацији Србије, окретању ка будућности у којој нас чекају велики успеси, нарочито на европском путу и у животном стандарду. Али наш вредносни пејзаж се није нимало променио у том правцу. Напротив, он се трајно уобличава у периферијски и антизападни национализам. Е па, ту смо где смо, то је данашња Србија: доминантно радикалска у широком значењу те речи, запуштена и оболела од свих могућих болести. Иако дешавања на српском терену доказују да Вучићева политика доживљава поразе, Вучић тврди да побеђује. Ем је патриота, ем миротворац.
Докле год је Србија ван Европске уније, Брисел је у могућности да се дистанцира од Вучићевих „миротворних“ акција. Он може бити лош представник за један европски пројекат, али је поуздан помагач, који омогућава Бриселу да се приближи својим геостратешким циљевима на Балкану. То сада може и да се чита као Рио Тинто.Толеранција ЕУ према Вучићу можда је политички прагматична и представља једноставан начин одржавања стабилности на Балкану, али је истовремено и цинична.
Вучић је осмислио свој политички пут користећи бензин којим се као гаси ватра. Иновација је у томе што председник сада новорадикалски хулиганизам облачи у одело великог државника миротворца, о чему ће певати он лично и његове слуге.
