Е, свака вам част! Док народ седи на асфалту, студенти спавају под ведрим небом, а професори бране факултете од батинаша – ви лепо угураног ,,краватића", уредне фризуре и са фино испегланим осмехом, улазите у Скупштину. Онако поносно, као да сте заиста нешто освојили, а не само поново ушли у сценографију овог политичког ријалитија у ком глумите “отпор”. Читава сцена подсећа на хит Хладног пива, ,,ко коме гура у свету гламура, колико кошта нова фризура".

Пуна су вам била уста бојкота. Па протеста. Па “нема назад”. Па “ово је крај режима”. А онда – хоп! – ево вас за говорницом. Мало се посвађате са позицијом, мало добаците нешто за скупштински стенограм, и онда право у скупштински ресторан на пилећи филе у сосу од бешамела. Честитамо! Борба се наставља – али уз климе, с флашираном водом.

Ако је ико био у дилеми да ли сте опозиција или део сценографије – више није. Јер кад се Скупштина отвори, а ви се у њу уградите, све је јасно. Смета вам што се студенти ограђују од вас? Па, логично. Деца препознају лаж на први поглед. Неће они ни са вама, ни са овим другима – јер је све то једна велика политичка групна слика са истим осмехом, само из различитих углова. Деца траже промену система.

И да, хајде да не будемо наивни: нова влада, стара прича. Сорошевци, усаидовци, невладине свеће и кадрови који имају више сертификата са Запада него што има дана у месецу. Главни шеф мафије поново велеиздајник и убица Александар Вучић, владар из сенке сваке владе и институције у Србији. А ви, наравно, ту да све то озваничите својим присуством – да народ не посумња да нешто фали у позоришту. Не видим да сте напали на његове јучерашње изјаве да ће уништити српске Универзитете и довести приватне? Не смета то вама и овима под чијим сте надзором, или шта?

Декларишете се као „народни глас“, али једино што се заправо чује из тог вашег гласа је – „дај микрофон“, „има ли медија“ и „где је камера“. А кад дође тренутак да се стане уз народ – е, онда има да се пошаље саопштење, у најбољем случају.

Истинска промена не долази из скупштинских клупа, већ са бетонских тротоара. Не долази од функционера, већ од функционалних грађана. Од студената који не траже мандат, већ слободу. Од људи који немају страначке књижице, али имају кичму. Од оних који више немају шта да изгубе – осим илузије да ће их ико у овом политичком циркусу искрено представљати.

А ви, драга “опозицијо”, слободно наставите да будете то што најбоље знате – слика у огледалу режима. Да бар народ зна коме да не верује.