(Фонд стратешке културе)

Руски патријарх Кирил је, док му је у посети био патријарх србски Иринеј, врло јасно поручио властима Србије да треба да слушају став Сабора СПЦ о Косову, и да се не одричу највеће светиње српске,предајући се утицају Запада.

Био је то још један руски покушај, са високе катедре православне Москве, да се властима Србије помогне да се ослободе хипнозе зване „ЕУ нема алтернативу“. Од почетка 21. века, Срби и њихова власт добијали су веома конкретну помоћ и подршку Русије, као и низ корисних савета од угледних и умних Руса: почев од Александра Солжењицина, који их је молио да не напуштају своје светиње и гробове на Космету, преко амбасадора Александра Конузина, који се питао има ли на одговорним местима у Београду Срба, спремних да бране своју свету земљу, до Јелене Гускове, која им је, подробно и предано, објашњавала глобалистичке лажи о ратовима на простору СФРЈ у распаду. Ипак, примљена помоћ била је схваћена само као подршка зацртаном НАТО-ЕУ курсу, а савети су багателисани и одбацивани.

Разлози су многи и различити.

Један је, међутим, остао несагледан: овај простор је одавно американизован. Русија је са њега протерана још у доба комунистичког диктатора Броза и његових измећара. О томе је писао Дејан Мировић: “Колико су антируски били оријентисани титоисти говоре следећи примери. Коча Поповић је театрално обећао генералу Ајзенхауеру да ће се југословенски војници заједно са западним борити против Руса, а режим Броз-Кардељ-Пијаде се отворено обавезао да ће заједно са Турском (Анкарски пакт 28.2.1953.) борити против Русије (?!) у очекиваном глобалном рату. Та срамна и неморална политика титоиста изазвала је велико огорчење у Русији, у свим слојевима друштва, не само у Кремљу. Бивши амбасадор у Москви Вељко Мићуновић пише о одбојном ставу врха Руске православне цркве према Брозу, чак и после Стаљинове смрти, а Добрица Ћосић наводи речи руских официра за време свог путовања у Русију који су му говорили да је Броз „издајник“ (1, 262). Од тренутка сукоба са Русијом, Запад је почео да финансира Титов режим, али и да мења културни образац Титових поданика, пре свега Срба. Спроведена је радикална американизација – настао је, по успелом изразу Радине Вучетић, својеврсни „кока-кола социјализам“(2). По Мировићу, титоизам је посвађао Србе са Русима, народом исте вере и истог порекла, што је имало кобне последице: “Обезглављени српски народ је тада запао у кобну историјску заблуду, сматрајући да су му ближи Хрвати и Словенци, народи различити по вери, историји и схватању заједничке државе“ (1, исто).

Тако се поновила једна трагична прича, прича с почетка 20. века.

НЕУСЛИШЕНИ ХИЉФЕРДИНГ
Оно што је Србе у 20. веку највише упропастило било је југословенство, које се, као држава, пројавило 1918. године, када је настала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, чија је идеологија била прича о једном народу са три имена. Тобож, Срби, Хрвати и Словенци су одувек били једно, иако вековима духовно и културно различити и подељени између великих царстава; они су, опет тобож, и опет вековима, стремили ка уједињењу, и оно се збило после завршетка Првог светског рата. Зато се певало: “Брат је мио које вере био“. Наравно, била је то утопистичка заблуда: Хрвати и Словенци, као верна духовна деца Ватикана, осим ретких изузетака, нису уопште стремили да се уједине са Србима, „источним шизматицима“. Напротив!

Руски научник и путописац, Александар Хиљфердинг, који је средином 19. века боравио у Босни, записао је: “Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: Српску земљу, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића.

Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом. Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провницијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским,д алматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то „нашки“ језик, он то не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква“ (3,203). Зато је Ватикану касније било тако лако да од Срба католика начини Хрвате. Најцрњи усташки злочинци из Другог светског рата (од Павелића, преко Артуковића, до Лубурића) били су потомци покатоличених Срба, претворених у Хрвате.

На несрећу своју и свог народа, србска интелектуална елита је понављала мантру: “Брат је мио које вере био“. Нико није желео да се удуби у речи људи попут Хиљфердинга, иако су јој те речи биле познате.

НЕУСЛИШЕНИ САЗОНОВ
Године 1915, савез Русије, Велике Британије и Француске понудио је Италији улазак у рат прделажући јој, као ратни добитак, Далмацију, Истру и Трст. Србији се, тада, нико није обратио за мишљење, иако се њена војска јуначки борила за ослобођење своје поробљене православне браће, али, на основу заблуда своје политичке и интелектуалне елите, и за стварање државе са Хрватима и Словенцима. Званична Србија је хтела да спасе Истру и Далмацију – због Хрвата. Председник Владе Краљевине Србије, Никола Пашић, одмах је послао своје делегате у Русију. То су били познати научници, Александар Белић и Љуба Стојановић.

Примио их је царски министар спољних послова, Сазонов. Србски делегати су истакли да се њихова држава никад неће помирити са давањем територија Италији све до Сплита. Сазонов им је рекао: “Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа… Заслуге Србије ће бити стоструко награђене. После рата, она ће бити неколико пута већа него што је данас! Ето, зар је икад ико сумњао да су Босна и Херцеговина српске земље; зато се рат не може свршити а да оне не образују целину са Србијом. Црна Гора је одувек била једно с њом, зато ће се се и она, кад се рат сврши, са Србијом ујединити у нераздвојну целину. Србија је тражила излаз на море; е па, добиће га у широјој прузи на Јадранском мору у Далмацији, са старим Сплитом…

Истина је да има Срба и по другим покрајинама, али они у њима неће пропасти до крајњег ослобођења. Идеали ниједног народа нису остварени одједном, па не могу бити ни српски. Биће још ратова и прилика да се доврши ослобођење српског народа“ (4,213). Сазонов их је упозорио: “О Хрватима и Словенцима не могу вам ништа рећи. Они се туку против нас и ја вам изјављујем:

КАДА БИ БИЛО ПОТРЕБНО ДА СЕ РУСКИ НАРОД БОРИ ПОД ОРУЖЈЕМ САМО ПОЛА ДАНА ДА СЕ СЛОВЕНЦИ ОСЛОБОДЕ, ЈА НЕ БИХ ПРИСТАО НА ТО“ (подвукао В.Д.) (4,исто).

Какав је био одговор србских интелектуалаца?

Они су израдили меморандум „Савремено српско национално питање“, у коме су инсистирали да су Срби и Хрвати један народ и по језику и по пореклу и да се Словенци стварањем заједничке државе могу спасити за Русију и Словенство. Решење српског питања је, дакле, само Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Цена заблуде брзо је плаћена.Југославија је Србе коштала, у Првом и Другом светском рату, као и у ратовима у доба распада СФРЈ, преко два и по милиона глава. Највише Срба у Другом светском рату побила су „браћа“ Хрвати у тзв. „Независној држави Хрватској“.

Сазонов нас је на време упозорио.

РУСКИ САВЕТИ, ДОК НЕ БУДЕ КАСНО

И тако, да бацимо, макар и површан, поглед на савремене руске савете Србима.

Димитрије Рогозин, вицепремијер Русије, рекао је, крајем 2012. године: “Ако је за пријем у ЕУ услов да се призна Косово, треба да размислите о том услову. То је безобразан услов… али то је ваша суверена одлука и Русија ће подржати вашу одлуку./…/ Ми Србију подржавамо по питању Косова не што смо пријатељи, већ што инсистирамо на принципу територијалног интегритета… Треба остати на своме и треба остати сложан. Зато је Русија са вама. Нама је потребна јака Србија која ће заступати сопствени став./…/ Русија је са вама, Путин је са вама, потребна нам је јака Србија која ће заступати своје ставове“(5,9).

Јелена Гускова, руководилац Центра за изучавање савремене балканске кризе, рекла је, у интервјуу Бранки Чуљић: “Косово је прва станица на путу до Велике Албаније, следе Македонија, Црна Гора, север Грчке и југ Србије./…/ Балкан постаје место сталне дислокације НАТО. Ниво државног суверенитета Србије постао је веома низак. Немогуће је уосталом сакрити да алијанса (НАТО, нап. В.Д.) руководи процесима који гуше самосталност и незавиност балканских словених народа. Сведоци смо још увек недовршеног процеса уситњавања и смањења тог простора/…/ Докле ће српско руководство да се извињава и понижава подривајући тако самопоштовање народа? После таквог самоуништавања, сутра нико неће отићи да брани отаџбину, неће штитити своју земљу и борити се за њену независност“ (6,15-16-17).

Ако не послушамо, биће касно. Крваво смо плаћали своје илузије не само о лажној „браћи“, Хрватима и Словенцима, него и о лажним западним „савезницима“. Један од најугледнијих савремених србских историчара, др Драгољуб Живојиновић, о томе каже: “Нема сумње, Срби су творци свих тих заблуда везаних за савезнштва и пријатељства. Срби су творци и других заблуда са којима ће се тек срести./…/ А у страну је гурана једина истина да нам је Русија била једини пријатељ све до њеног слома./…/ Говорим о Русији, земљи на коју се нисмо ослањали. Напротив, били смо бастон, барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. А већ од јулске кризе 1914. могло се видети ко нам је прави пријатељ и савезник.

Русија је тих дана одмах заузела јасан став. Децидно је рекла и савезницима и нашим непријатељима да неће дозволити да Србија буде поражена и покорена и да ће Србији пружити сваку врсту помоћи/…/ Највише због Русије, Французи су пружили Србима савезничку руку./…/ Енглези су све друго били само не пријатељи Србије. Напротив, Србе органски не воле, ни њихово јавно мнење, ни њихов естаблишмент. О нама су те 1914 писали најгоре, говорили најружније. Није било ни дневног листа, ни готово политичара, ни генерала наклоњеног Србима. /…/ У нашој најтрагичнијој ситуацији водили су хајку против Србије, отворено су је и у најтрагичнијим тренуцима уцењивали и оптуживали за почетак Првог светског рата“ (7,21-22)

Тако је било онда.

Тако је и данас.

Кетрин Ештон и Штефан Филе само су лице и наличје једног истог западног непријатељства према Србији, која је за НАТО Запад само „предстража“ Русије. Не послушамо ли савете наших руских пријатеља, и не окренемо ли се себи и својим интересима, које је, кад их јасно уобличимо, данас једино Москва кадра да брани у међународним односима, ускоро ћемо се наћи у мраку НАТО ропства горег него османлијско што је било.

Народна изрека је јасна: “Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара“.

1. Мр Дејан Мировић: Косово и Метохија – Палестина систем криза, Српска радикална странка, Београд 2007.

2. Радина Вучетић: Кока – кола социјализам, Службени гласник, Београд, 2012.

3. Цит. према Дејан Стевановић: Утемељивање растемељеног, Жагор, Београд, 2007.

4. Цит. према Никола Б. Поповић: Србија и царска Русија, Службени гласник, Београд, 2007.

5. Рогозин, потпредседник Владе Руске федерације: безобразан услов ЕУ за КиМ – прихватање ваше, Искра, Бирмингем, 1. јануар 2013.

6. Елена Гускова: Уситњавање српског простора није завршено, Искра, Бирмингем, 1.јуни 2010.

7. Проф. др Драгољуб Живојиновић: Сведочанства: Енглези радили на уништењу Србије, Искра, Бирмингем, 1. јули 2011.

Ознаке: Владимир Димитријевић, Космет, Косово и Метохија, Русија, Србија