Прочитај ми чланак

МОРАЛНИ КВИСЛИНЗИ: Где је данас „Друга Србија”?

0

cedomir-antic-ap-vojvodina-ukidanje-srbija-1359239491-258997

(Чедомир Антић)

Замисао да је једна европска држава жртва злочиначке вертикале сопствене прошлости. Уверење да је највећи непријатељ модернизације и напретка управо менталитет српског народа. Тврдње да Србија никада није била на „правом путу”, да су њене елите осуђене на робовање великодржављу, деспотизму, верском фанатизму… Мисао да је целокупан ток српске историје бесмислен, лош и да су сва страдања у суштини била узалудна… Имали су током протеклих деценија нескривену подршку САД и СР Немачке – свакако најмоћнијих и у нашем региону најутицајнијих великих сила. Деловање исувише утицајних појединаца, моћних невладиних организација и непопуларних а владајућих странака склоних идеји „Друге Србије”, додатно је располутило ионако недовољну реформску и демократску већину, огорчило јавност, отежало промене…

Шта је желео демократски покрет у Србији од 1990. до 2001. године? Јавности се, после свега, чини да су демократске политичке странке, а с њима и стотине грађана који су хапшени, мучени и прогоњени; хиљаде оних који су пребијани на улицама широм земље и стотине хиљада оних који су месецима и годинама пркосили једном ауторитарном и криминалном режиму, пре свега мотивисала два разлога. Да испуне захтеве Вашингтона и Берлина и да омогуће вођствима својих странака да злоупотребе власт.

Целокупно деловање немачке и америчке дипломатије, њихово економско настојање у Србији, за циљ су имали овакав политички инжењеринг. Српски политичари могу бити или „политички фашисти” или „морални квислинзи”, трећи једноставно не постоје. Када је 1948. слављена стогодишњица „Пролећа народа” у немачким земљама, СР Немачка још није постојала. Ипак, њени дојучерашњи непријатељи јасно су направили разлику између демократских и ауторитарних традиција немачког народа. Нико с левим или било којим другим екстремистима није распамећивао слабашне темеље немачке демократије. Нико није ни споменуо иначе ванконтекстуалну чињеницу да је немачка демократија средином 19. века била оптерећена екстремним национализмом и расизмом. Нико није ни покушао да доведе у везу Франкфурт, парламент и Аушвиц. У Србији годинама посматрамо читаве пројекте сатанизације наше прошлости – од клеветничких напада на председника прве скупштине у српској историји у коју су изабране и посланице, до расистичке историје Србије коју је финансирала једна важна установа културе државе која са Србијом има тешку ратну прошлост…

Колико је искрена сва ова згађеност над „српским злом” сведочи и однос према реформисаном СНС-у. Довољно је споменути да функционери СНС-а спроводе политику беспоговорног извршавања захтева из Вашингтона и Берлина. Председник српске владе тврди да је то последица чињенице да „држе реч”, за разлику од претходника. Наши страни пријатељи ипак повремено отрпе говоре првака садашње владе који би добили аплауз и од њихове публике 1999. године, или рецимо, доскорашњу тачку страначког програма која предвиђа уједињење Србије и Српске.

Победом СНС-а и посебно успостављањем владе која више нема опозицију, постало је извесно да су САД и ЕУ, играјући на „Другу Србију”, политичку опцију маргиналне подршке и кардиналног утицаја, суштински тежиле потпуној политичкој девастацији српског друштва. Данас већина грађана подржава оног кога најбоље разуме или сматра себи најподобнијим. Недостаје само да нам, као што је то био случај на првим демократским изборима у Египту, нацртају нешто поред имена сваког кандидата или назива странке на гласачком листићу. Једно вечито незадовољно друштво коначно је задовољно влашћу, одсуством опозиције, једногласношћу и нехајањем за будућност. Док Србија убрзано конзумира и одбацује чудотворне стране саветнике, свемогуће нестраначке министре, „крај реформи за четири године” и „улазак у ЕУ за пет година”, кредите који су „практично поклони”, банкроте које избегавамо иако се вртоглаво приближавају… Европска унија и НАТО су у земљи популарнији него демократија. Срећом па је Александар Вучић популарнији од свих њих заједно. А шта је данас Вучић? Реч је о политичару који оличава један концепт – концепт према коме је политички успех важнији од политичке идеје и програма. Успех који зависи од речи, али речи дате политичарима које је бирао други народ. „Друга Србија” је припремала Србију за такву странку и такве вође, зато данас нема шта да нам каже… Можда ће проговорити кад садашња влада политички банкротира… Наравно, тврдећи да је све то „српска кривица” јер у Србији је „и сваки камен крив”. Тада ће препоручити за власт себе саме, који за посао којим би да се баве немају чак ни толико штетну популарност у наопаком народу.

(Напредни клуб)