Прочитај ми чланак

МОНАРХИЈА ЈЕ ПРИРОДНА за Србију

0

kruna 1

Нас православне хришћане може задовољити једино хармонија Царства Небеског где нема умирања ни неправде. Али, када већ морамо на земљи имати облик државне владавине, онда треба да бирамо оно што највише личи на Царство Небеско…

У нашем времену влада релативизација свих вредности, зато је веома важно устајати у одбрану сваке од њих, на сваком месту и у сваком тренутку. Једна од таквих вредности која је оклеветана и скрајнута на маргине јавног дискурса, јесте монархијски принцип државног уређења.

Зато ћемо у овом тексту покушати да релативизујемо најгласније и најпознатије примедбе, којима се Срби данас као каменом бацају на идеју обнове монархије, не слутећи да тим каменом могу да погоде све оно што је свето и честито у српској историји.

Зашто монархија?

1. Није праведно да неко буде владар само зато што је рођен у једној породици, зато постоје избори на којима народ може изабрати најбољег кандидата.

2. Карађорђевићи су недостојни.

3. Претедент на престо Александар Карађорђевић не зна српски језик.

4. Монархија је заостала и превазиђена. Сада свуда у свету постоје избори и политичке странке, зар ћемо се ми враћати у средњи век.

… Ако Евангелије не намеће никакав политички режим, ипак оно говори о Царству небеском а не о Републици небеској“.

Владика Данило (Крстић)

Ово су, укратко сабрани, најчешћи коментари савремених Срба који се противе обнављању монархијског уређења.

Управо ове реченице можемо чути из уста оних који у монархији невиде ништа свето и честито, корисно и домостројно, већ један превазиђен модел државног устројства, који је реликт неповратне прошлости.

Већини тих људи је само једна од ових реченица довољна да би бранили свој антимонархистички став.

Зато морамо одговорити на сваку од ових тврдњи, како бисмо показали да заиста не постоји ниједан озбиљан аргумент против монархије данас.

Питање династије

Када неко изјави, да није праведно да неко влада само зато што је рођен у једној породици, већ да треба да постоје избори на којима ће народ изабрати најбољег кандидата који ће њиме управљати, онда се треба запитати: Да ли је гласање икада у историји довело најбоље људе једног народа на власт? Да ли се на изборима могу, уопште, кандидовати најквалитетнији људи једног народа?

Погледајмо само, које све личности владају Србијом у последњих 25 година, од када постоје тзв. слободни и демократски избори и добићемо одговор.

Ево, шта је на ту тему у своје време написао знаменити Слободан Јовановић:

„Савремене странке не избацују на површину велике државнике, него велике партијске организаторе, велике демагоге и агитаторе, велике парламентарне говорнике. Савременим странкама главна је брига да победе у изборним и парламентарним борбама; оне се купе око људи који су у стању да се у тим борбама одликују; да ли ће они уз то умети и државне послове да воде, ствар је од споредног значаја за њихове странке. Од партијских вођа не тражи се да умеју мислити, него да умеју говорити; не тражи се стручна спрема за државну управу, него моћ утицаја на народну масу; не тражи се тачна свест о државним интересима, него само вештина да своју странку доведу до успеха. Постављајући на владу своје вође, савремене странке не поверавају државну управу људима који би за њу били најспособнији“.

MILOS PAVLOVIC BIOGRAFIJA dДакле, партије стварају и доводе на власт веште демагоге, а не веште државнике.

Зато је неопходан посебан начин одрастања и припреме за државне положаје, који пружа једино монархија. Монарх од рођења одраста у средини која се бави владањем и од најранијег доба стиче неопходна знања и вештине за вршење власти. Уколико неко сматра, да је сулудо поставити за лекара некога ко није завршио медицински факултет и потребну специјализацију, онда је још већа лудост доводити на власт (која је најважније занимање у једној држави) људе који нису припремљени да се баве владањем, а видели смо да партијски политичари то ретко могу бити. Како неко, ко сматра суманутом идеју, да се здравље макар једног–јединог пацијента стави у руке нестручног лекара, у исто време може сматрати исправном намеру, да се судбина читавог народа стави у руке људи који нису способни да владају?

Ваља додати, још и то, да је наследност власти управо највећа предност монархије, која је чини далеко озбиљнијим и стабилнијим уређењем од било кога другог.

„Наследност власти чини положај властодржаца тако високим и независним да интерес заједнице постаје и њихов интерес. Властодршци, да би владали у општем интересу, имају дакле само да правилно разумеју лични интерес“, пише Момир Николић.

Управо долази до поклапања личног и општег интереса, што је у републици немогуће.Ч

ињеница да се власт преноси са оца на сина је најчвршћи гарант да ће владар владати у општем интересу.

Још је јако важно разумети да монарх уопште не мора бити човек изузетних способности, чак је боље да он буде једино способан да изабере велике министре.

У том погледу његове руке су одрешене, за разлику од партијских лидера који су ограничени на уске страначке ресурсе, који при том, могу бити потуно неквалификовани за ресоре које воде.

И на крају, да ли се уопште сме посегнути за аргументом праведности наслеђивања власти? У том смислу бисмо морали наставити са испитивањем праведности и на другим пољима наслеђивања, па се запитати: Да ли је праведно да деца милионера буду милионери; да деца просјака буду сиромашна; да нечије дете наследи неку генетску болест својих родитеља?

Да ли је у том правцу рационално размишљати?

Недостојни претеденти

У јавности се, такође, може чути да су Карађорђевићи масони, британски агенти и томе слично. Треба знати, међутим, да је монархија много више од било које династије или личности, монархија је принцип власти.

Залагати се за монархију данас у Србији, не значи бити карађорђевићевац или антикарађорђевићевац, то напросто значи бити поборник једног посебног вида државног уређења, које се у историји показало као најбоље и које, конкретно у српском случају, има органску везу са народом.

Нападати једну династију макар то било крајње оправдано, није никакав аргумент против монархијског принципа.

Уколико су они заиста недостојни српског трона, онда треба бити потпуно уверен да Господ неће дозволити да се на њега врате, али не треба због тога хулити на монархијско уређење.

А то да ли Њ.К.В. претендент Александар Карађорђевић говори српским језиком или се енглеским служи боље, је његова приватна ствар.

Срби су данас заборавили да се и краљ Петар I Карађорђевић (1903-1921) није баш нјабоље служио српским језиком и то не спречава многе немонархисте да га ипак воле. Ми Срби бар имамо нашу династију, а Бугари, Румуни и Грци су после ослобођења од Турака у 19. веку добијали немачке племиће за своје краљеве, који су директно долазили у њихове земље по директиви Великих сила и преузимали наследну власт. Ти краљеви нису знали, не само језик, него ни много више о народу којим су владали. Непознавање матерњег језика није никаква препрека некоме да постане краљ Србије, то је ствар учења и мало уложеног напора, битно је да ли се претедент осећа у души довољно Србином, а зато није неопходно да сања на српском језику.

На крају, вештина учења језика је крајње индивидуална ствар и зависи од талента који човек просто има или нема.

Nemanjici

Монархија је модерна

А прича о превазиђености монархије као средњовековног модела, нарочито је велика увреда за интелигенцију, јер оно што је исправно и проверено квалитено, у свим временима је пожељно и модерно.

Тако би ваљало да се подсетимо да су неке од најнапреднијих земаља данас управо монархије – на пример, Уједињено Краљевство, Јапан, Данска, Норвешка, Белгија. Стога је монархија увек модерна, јер модерно је нешто што је актуелно, сада и у овом тренутку, по латинском корену ове речи (modo = сад, баш сада, управо), а не нешто што је ново и раније невиђено, како људи обично погрешно разумеју значење ове речи.

На крају крајева, какав је то аргумент, проверавати да ли нечег има данас у свету, ако је то квалитетно и може да функционише. Чак и када нигде на свету не би више било монархија, то не би био разлог да се у Србији она не обнови. Битно је само да власт буде добра и да ваљано управља судбином српског народа. Уколико би се хватали за историјску превазиђеност, онда треба да знамо да Република није јуче настала, већ да своје почетке дугује антици.

Према тој логици, могли бисмо се сетити онда, да је ватра откривена у Палеолиту, а да су се људи почели одевати негде у Леденом добу. Хајде онда данас да се одрекнемо коришћења ватре и да престанемо да носимо одећу, само зато што је то наше наслеђе из праисторије и није ново или није „модерно“.

Суверен је симбол суверенености

Такође, треба знати, да се монарси, коју год титулу да носе, називају Суверенима. То долази отуда што су они символи суверености своје земље. Само суверена земља може имати свог суверена. Зато Србија данас, још увек, не може постати монархија и добити Суверена, јер није суверена држава.

Зато је важно имати монарха као символа суверености земље и политичку фигуру која није подложна страном и непријатељском утицају на начин на који су подложни променљиви партијски политичари.

Зато, на крају крајева, великим силама не одговара да Србија добије краља, јер би се тиме директно окрњио њихов утицај у Србији. Зар ико мисли, да Запад не би до сада вратио Карађорђевиће на власт да има такав интерес (а многи управо тврде да су Карађорђевићи експонетни тог истог Запада). Наравно да би.

Доласком монарха и обновом његовог политичког утицаја у Србији били би ослабљени они који без такве фигуре могу неупоредиво лакше контролисати Србију онако како им се прохте, јер су партијски политичари за то веома подесни. Отуда, на крају крајева, постојање вишепартијског система у свим модерним земљама које су под утицајем креатора Новог светског поретка, јер такав систем погодује моћницима да лакше контролишу владе „суверених“ земаља.

proglasavanje republike jugoslavije 1945

Незаконита Република Србија

Када данас размишљамо о томе да ли смо за или против монархије, треба да се подсетимо тога, да је ми нисмо никада укидали нити је се одрицали, већ да је она оборена вољом великих сила које су се пред крај Другог светског рата сложиле да Краљевина Југославија постане комунистичка република.

То је законски регулисано доношењем Декларације о укидању монархије 29. новембра 1945. године, у Скупштини тадашње Југославије на основу лажног гласања које је претходно спроведено. Откуд, нама данас права да не исправимо ову нелегалну одлуку узурпаторског режима?

Обновом монархије коначно ће победити начело поштовања закона и створиће се услови за владавину права у нашој држави, на исти онај начин на који се у Србији данас спроводи реституција (денационализација) и рехабилитација личности, на исти тај начин потребно је ревидирати најкрупнију промену комунистичког режима спроведену у Југославији, а то је управо поменута нелегална Декларација о укидању монархије.

Тако се обнављање монархије може посматрати и као правно питање од прворазредног значаја.

Српски народ никада није живео у неком другом уређењу пре 1945. године, када су Велике силе довеле Тита на власт и југословенску монархију претвориле у комунистичку републику. Заправо, ниједан православни народ није пре 1917. године живео у неком уређењу које није монархијско.

Монархија је у Срба срушена незаконито и насилно, а ниједна неправда не може живети до века, тако ће и питање обнове монархије – свиђало се то некоме или не – поново доћи на ред.

Тада противнике монархије нико ништа неће питати, као што Стаљин и Черчил нису питали југословенске монархисте 1945. године, шта они мисле о њиховом договору да Тита доведу на власт у Југославији.

Важно је само, да ми као народ, добрим делом разумемо природу монархије и схватимо да нема ничег природног у нерасположењу према њој.

Реч на крају

О монархији су велики људи написали многе хиљаде страница, о свим њеним врлинама, предностима али и манама.

Неће обнова монархије решити све српске проблеме и недаће, далеко од тога, али биће то један знак почетка српске политичке обнове која већ дуго касни и знак коначног раскида са комунизмом. Биће то почетак ослобађања Србије од окупације.

Сва је наша историја у знаку наших краљева и народних династија. Све што је свето и честито у нашој историји у вези је са нашим монарсима и њиховим владавинама и то је просто тако.

Извор: Српски академски круг