Прочитај ми чланак
(Видовдан)
„Лако је било Титу да ствара државау са краљевом омладином, видећемо какву ће државу створити његова омладина.“ – ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић
Српска патриотска идеја као идеологија би требало да спаја истомишљенике, а не би требало да подразумева ни једномишљенике, ни једноуминике, ни малоумника, а поготово безумнике. Српска патриотска идеја је заснована на два истоветна правца: патриотизму као националној и политичкој категорији и на хришћанству као верском подлози те идеје, који се у српском случају јасније дефинише као светосавље.
Политички део српске патриотске идеје је искључиво окренут у десничарском правцу, посебно у монархистичком правцу. Основни претходник данашње српске идеологије је идеја Равногорског покрета, а њен извор је Косовски завет. Уосталом, и војска кнеза Лазара и војска ђенерала Михаиловића поделиле су исту судбину.
Српски патриотизам је, као и сви патриотизми или национализми, како коме било драже, имају своје изворе у позитивној историји, позитивној политици и врхунским филантроским догађајима који се везују за нацију. У политичкој идеологији Равногорског покрета било је представника и других нација: Словенаца, Хрвата…било је и припадника других вера: католика, муслимана, јевреја, па чак и атеиста и агностика.
Било је и владика и припадника масонских организација. Само није било припадника псеуодохрићанских секти, припадника тоталитаризма, нацизма и комунизма. Било је и левичара. Председавајући Светосавског конгреса је чак дуго година председавао Европском социјалдемократском интернацијалом. Та разноликост потврђује ширину и позитивизам српске националне идеје. То је било у време док су нацијама признавали да су нације творци државе, а да држава није творевина партијских конгреса и заседања препуштена на милост и немилост организованој групи у врху партијске организације.
Српска идеја и њена оба правца, политички и верски, били су предмет спутавања још од времена пред Берлински конгреса, али је та српска идеја имала и подршке у већини националних и слободарских покрета тадашњег света. Јован Ристић, Милован Миловановић и Милан Стојадиновић су се успешно изборили са тим нападима који у долазили споља.
Уништење српске патриотске идеје узело је маха и постало најкрволочније појавом комуниста на српској политичкој сцени, а кулминација са десила када су се прпадници те органиције, предходно очишћене од национално свесних Срба, докопали оружја и власти. Јасна је њихова мржња према Србима као монархистима, верницима, борцима за националну слободу и носиоцима капитала. То би се у нормалним односима могло окарактерисати и као политичка борба, донекле изван закона, али физичко уништење и пљачка у ХХ веку, ни у једном људском и Божијем закону нису имали ни један члан, став и алинеју која би им дала легалитет и легитимитет. Осим у Србији.
Могло би се разумети да су острашћени комунисти уништавали све пред собом, на најмонструозније начине зарад освете и пљачке. И то је људски. Људи ко људи: онај укро, онај убио….Покајаном се да и опростити, и по Божјем и по људском закону. Међутим ови се не кају, они би и даље да уживају у привилегијама стеченим убиствима и пљачком негдашњих сународника.
Привилегије су стечене слугерањством према крвнику Брозу. Сад би и они да признају да је Броз крвник, а да су они само лепо живели и радили у време Броза, али не признају да су они били џелати на плати код Броза. Кају се зарад љубави исказане према некада вољеној љубичици, чак до те мере да су спремни да своје сколоности према насиљу примене према Брозовој удовици, другарици Јованки, али и према преживелим сведоциме те исказане љубави, који су то посматрали било кроз тамничке решетке или гурнути на другу страну друштвене маргине.
Само мртва уста не говоре. Тог начела се не одричу. То уништавање непожељних сведока иде дотле, да једна бивша девојчица са црвеним барјачетом у руци сада даје психијатријске дијагнозе онима који је подсете на пионирску мараму, којом је украшавала њена мајка једног црвеног маја. Попут ње, многи нас позивају да се вратимо на пут Светог Саве. Ми смо на том путу и били, док су они ишли стазом манитога Саве Ковачевића. Тог манитог Саву, који поби четранест својих сродника, један хашки патриота и титин официр и данас помиње као свог идола, док нас позива на одбрану васколиког српства. Једини патриотски медиј у штампаној форми издаје Титов омладинац који је по мраку сахранио Слободана Милошевића у дворишту куће Милошевићеве тетке. Створен је галијамтијас на српској патриотској сцени.
Деловањем само једне службе, Брозове, Ранковићеве, Мишковићеве, Зечевићеве, Херљевићеве, Ћулафићеве и Доланцове Удбе, свим њеним фракцијама, управама и руководствима, обесмишљен је сваки сегмент српског друштва. Разне битанге и свакојаки олош се назива револуционарима и бунтовницима са романтичним конотацијама при помињању њихових имена или те револуције у којој су учествовали и након тога је добро наплатили.
Таква обесмишљеност не смета комунистичким интелектуалцима, професорима универзитета, научницима… који су током свог школовања и живота били ускраћени за знања из дела Слободана Јовановића, Јована Дучића, Богдана Поповића, Светислава Стефановића, Станислава Кракова, Лазара Марковића, Милана Кашанина, Ивана Ђаје….
Њихов интелект и звања једнако су бесмислени као и друштво које њихова творевина. Какви су њихови продукти и наследници у интелектуланом и идеолошком смислу, видимо по стању у данашњем друштву. Њихов жал за викендицом, хрватским морем и црвеним пасошем најбоље осликава нихов морални ниво.
Они су се , кажу, вратили цркви и обичајима. Вери нису. Праве гозбе за славу, иду редовно у цркву и записују ко није дошао. До скора су уписивали присутне, а сада ће да настрадају одсутни. Цитати прогнаног владике су им омиљено штиво. Ко није научио наизуст мудрости светог владике Николаја, лош је Србин и никакав интелектуалац, примена тих мудрих савета није у првом плану.
Ипак би владику који је штампао та дела и донео светог владику Николаја у Лелић, најрађе спалили на ломачи. Зато су направили још једну цркву. Јер она прва само врви од старих удбаша, док је ова друга удбашки продукт, па из ње могу и даље слободно да пљују по оној старој, као што су пљували и за време маршала из Јајца коме су се ономад дивили. На чело тог продукта истакли су покајаног члана ЦК СКЈ.
Самопрогласили су се и левичарима, али нису следбеници српске левице коју су предводили Живко Топаловић и Драгољуб Јовановић. Они су били народни непријатељи и за њих није смело да се зна, а позитивно помињање имена ових левичара завршавало би временском казном иза решетака. Што истинитије помињање, то би казна била дужа. Њихов отац демократије је јахач попова, а своју припадност левици доказао је оданошћу стаљинистичкој идеологији коју је ревидирао на Голом отоку.
И друго левичарско крило, као и сва друга, а које се не издаје за патриотско, већ проевропско, има корен у СКЈ, као и оно патриотско. Вероватно су вишестраначки систем схватили као слободу за постојоње комунистичких фракција, па се тако ослобођени од могућности за најтежу партијску оптужбу, за фракционаштво, могу лакше и лепршавије, са више страна, устремити на националисте и остале антисоцијалистичке елементе. Идеолог једне такве фракције постала је баба, која је док је док је била девојка, испословала код Броза вишегодишњу робију професору Михаилу Ђурићу, заједно са садашњим председником Европског покрета у Србији.
За оца нације су прогласили човека који иако се представља као писац, сам за себе тврди да није ништа прочитао кад му је било време.
Ето шта се све скупило око српске патриотске идеје. Она је постала бизарни полигон за афирмацију најгоре багре, жељне славе, пљачке и лагодног живота.
Писац који не чита – отац нације, богоборац и стаљиниста – отац демократије, потврда раније поменутог бесмисла. Ето шта учини комунистичка омладина. И још чини. . .
