Гробље у Тивту налази се између аеродрома и Острва цвећа. Одмах поред морске увале где су поручници бојног брода Југословенске краљевске ратне морнарице Спасић и Машера у априлском рату 1941. дигли у ваздух разарач „Загреб” да не би пао у руке Италијанима. Касније их је социјалистичка Југославија, Тито је још био жив, прогласила народним херојима, једна касарна ЈНА у Боки добила је име по поручницима…

На годишњицу почетка агресије НАТО-а на Југославију био сам на том гробљу, на комеморацији припаднику 63. падобранске бригаде војске Југославије Марку Аврамовићу. Имао је само 23 године када је погинуо на Космету. Недалеко од његовог гроба налази се гроб Драгана Бјелановића, полицајца из Пећи.

Имао је 25 година када је погинуо на Космету, родитељи су га после неколико година пренели и сахранили у Тивту. Тог 24. марта на гробљу се окупило двадесетак људи, фамилија и пријатељи породица Аврамовић и Бјелановић. Од званичника државе Црне Горе, војске Црне Горе и града Тивта нико. Можда Црна Гора 1999. и није била бомбардована од стране НАТО-а? Или се Црна Гора данас стиди својих синова и кћери који су погинули у тој агресији? Све у име светле будућности и евроатлантских интеграција?

Хладни мартовски ветар дувао је између споменика на тиватском гробљу, са оближње писте узлетали су авиони за Милано, Рим, Франкфурт, Москву… У њима заваљени и задовољни страни туристи, страни и црногорски бизнисмени. Свет живота и свет уживања. А доле, испод, гробови су Марка и Драгана. Који су погинули и за Црну Гору. За коју Црну Гору? За Црну Гору у НАТО-у? Сигурно не!

Отац Мијајло Бацковић из Тивта, иначе ратни ветеран 63. падобранске бригаде, одржао је опело. Дирљив је био његов говор, као и говор мог колеге новинара Жељка Комненовића. После, на ручку, на тиватској риви, причају ми како су Американци недавно довели у Тиват специјално дресиране делфине, наводно да истраже подморје Бококоторског залива. Уз такве делфине иде и јединица „Фоке”. Од некадашњег делфина Јоце, туристичке атракције Боке са којим су се деца играла, до данашњих делфина-убица, текла је и тече демократска транзиција наших бивших простора. Све у име светле будућности.

Очекивало се да бољу будућност Тивту донесе и чувена марина Порто-Монтенегро. Сада се већ прорачунава да држава од те марине не приходује скоро ништа, да је запослено око 200 људи, док је некадашњи „Арсенал” у пуној снази имао око 2.500 запослених, а после 2006. године око 500 радника, да су докови продати скоро џабе, један је у Хамбургу и ради, да су синхролифт и скупоцене машине продате на килограм, да марина не плаћа комуналије, да је ПДВ на гориво у марини седам одсто, а изван марине 17 одсто.

Свашта ми напричаше, сунце је на риви ипак надјачавало хладни ветар, шта да им кажем? Нема заједничке државе, нема јаке ратне морнарице, нема подморница, нема ни „Арсенала”. Што рече недавно, ипак мало злобно, један хрватски бродарски и подморнички експерт: „Шта знају брђани шта су подморнице”?

Дан раније у Никшићу, на предавању које је организовала црногорска НВО „Не у рат, не у НАТО”, као део светске мреже „Не у рат, не у НАТО”, са седиштем у Берлину, домаћини су ми били колега Марко Милачић и господин Гојко Раичевић. У првом реду седели су часни оци Српске православне цркве и господин Александар Дедовић, директор невладине организације „Алфа центар” из Никшића.

Господина Дедовића, иначе га овде зову Шиме, знам годинама и вероватно је најспособнији и најпоштенији лобиста за улазак Црне Горе у НАТО. И једини од НАТО лобиста који се усудио да јавно „изађе на мегдан” онима који не мисле као он. Ови у Бриселу требало би да играју само на Шимета, остали НАТО лобисти у Црној Гори су неспособни. Јер Шиме организује и кампове на Жабљаку, где кроз дружење младих објашњава предности чланства у НАТО.

Па Шиме поклони слику Андерсу Фог Расмусену, па позове Мила Ђукановића у камп. Ту су и обећања, али и стварност да ако сте млади, имате некакав факултет и ако желите одмах да добијете посао у државним структурама у Црној Гори пут до циља води вас кроз Атлантски савет, или кроз неку невладину организацију која пропагира чланство Црне Горе у НАТО.

То је сада у Црној Гори постао прави бизнис. Невероватно је гледати и слушати младе људе, рецимо од 23 или 25 година, младиће и девојке, како покушавају да објасне да без чланства у НАТО Црној Гори нема спаса, да сутра неће сијати сунце и да се сви светски проблеми морају решавати кроз НАТО.

И поред свих напора лобиста да се уђе у НАТО, Црна Гора је недавно добила критике да се на том путу слабо ради. Помоћник генералног секретара НАТО-а Дирк Бренгелман током посете Подгорици био је видно незадовољан резултатима испитивања јавности поводом тог питања: за чланство у НАТО-у је 28,4 одсто грађана Црне Горе, против чланства је 47 одсто, 26,6 одсто је неопредељено. За чланство Црне Горе у НАТО залаже се само 51 одсто присталица владајуће странке ДПС-а. Највеће присталице чланства су грађани Црне Горе Албанци и Бошњаци.

Немачки амбасадор у Подгорици Пиус Фишер поручио је недавно грађанима Црне Горе да је ,,чланство у НАТО компликована одлука коју обични грађани не разумеју, јер су неинформисани, емотивно размишљају, па ту одлуку треба препустити парламенту”. По мишљењу екселенције Фишера, раја је глупа, посланици су паметни. А ђетићи ипак неће у НАТО.

Можда Марко ипак није узалуд погинуо…