Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Како јављају на вестима, 2. априла нас чекају лоше вести из Брисела. Срећа је да нас из ЕУ, ПРВОГ априла чекају добре вести.
У међувремену, најављено је из Владе, да нас чека десет дана пакла, чиме се вероватно хтело рећи да је време до бриселске пресуде, иначе испуњено притисцима, уценама, додатно отежано и тешком душевном боли наших преговарача који морају да одлуче које ће од два зла за Србију, планирана у ЕУ, морати да привате.
Додајмо томе и више него циничну изјаву Јелка Кацина, објављену, попут вица, и на твитеру – да „Само слога Србина спасава“, алудирајући на братимљење Дачића и Слободана Петровића, познатог и под надимком и занимањем – „Тачијев Србин“.
Другим речима, Србија нема чему да се нада 2. априла. Не само да ће признати албанску окупацију Космета, него ће тај пораз морати да опева у новом косовском циклусу као највећу политичку, дипломатску и моралну победу. То нам неће бити тешко, са јуначким песмама смо увек умели. Песма нас је одржала, њојзи хвала, зар не?
Уосталом, и Волфганг Ишингер, немачки дипломата, са радошћу је констатовао да су „Срби почели више да мисле о будућности него о прошлости“, и већ је „сигуран да ће у Београду преовладати реализам и да ће спор око Косова бити остављен по страни, како би врата Европске уније могла да буду широм отворена… Фасциниран сам када видим да из Београда сада долазе нове и узбудљиве експресије реализма“.
Узбудљиве експресије реализма, њихове експлозије и фасцинације са тим у вези, на домаћој политичкој сцени врло вешто се гарнирају причом о бољем животу, радним местима и свеопштој срећи, само да Србија добије Датум. У исто време читава армија јавних посленика сада хорски понавља пропагандни усклик да се „већ једном заврши са причом о Косову“, и да је „дошао тренутак да се прихвати реалност“, док актуелни српски преговарачи ових дана муку муче како да домаћој јавности објасне – не да је Космет пропала ствар и да ће на тој пропасти стајати српски потписи пристајања – него да нас у Европи, и даље чекају мед и млеко.
Тежак задатак за креаторе колективног расположења, па се неко досетио да је баш згодно да се нација у међувремену забави на најбољи могући начин. Док чекамо фамозни датум, у Србији ништа није тако важно као ко је коме опсовао матер на Фарми, и да ли је хрватска рука у Великом Брату мазила српски понос под јорганом. Могуће је да се „нове и узбудљиве експресије реализма“ о којима тако надахнуто говори Волфганг Ишингер, односе на експресивни реализам актуелне телевизијске забаве која је скоро у потпуности обузела пажњу грађана Србије.
Слоган „Европа нема алтернативу“, уз невероватне и сада већ потпуно отворене притиске Европе и Вашингтона, претворио се у тужну истину да, сада, Србија нема алтернативу. Фамозни датум све више личи на изрицање пресуде, а Брисел све више личи на Хаг. Уз добро увежбани хор бриселских дечака, Србија је отворено опоменута да „ко не слуша песму – слушаће олују“.
Имамо још два дана до 2. априла.
Али, пре другог долази Први. Шалићемо се још, као да не знамо да нас је бриселски трибунал осудио на доживотну робију.
