Прочитај ми чланакПреглед места Косова и Метохије у међународним односима – од оног које је заузимало у решавању источног питања до Првог светског рата и касније – недвосмислено говори о томе да су око парчета овог тла кроз историју велике силе водиле беспоштедну борбу. У којој мери се то променило, да ли је косовско питање још увек еминентно политичко питање великих сила иза којих се назире бојазан од Русије, колики је простор био остављен српском чиниоцу у процесу реинтеграције, те уколико би до поделе дошло, зашто се предложен атонски модел сматра погубним. О овим питањима на шестом округлом столу из циклуса „Реинтеграција или разграничење – разговори о будућности Косова и Метохије“ говорили су др Милош Ковић, др Миша Ђурковић и др Александар Раковић.
Косово и Метохија еминентно је питање међународних односа, иако се о њему ретко говори на начин који подразумева да његово решење диктира однос светских снага. Оваква поставка крије латентну претњу да би у перспективи ово питање могло да се решава на међународној конференцији о КиМ чиме би се оно истргло из руку српског народа и предало у руке великих сила. Када су Косово и Метохија постали питање међународних односа и односа снага између великих сила?
По мишљењу историчара Милоша Ковића преломни тренутак новог ишчитавања значаја Косова и Метохије, односно Старе Србије био је Берлински конгрес 1878. Томе у прилог говоре писма која Дизраелију и Бизмарку у време одржавања конгреса стижу из Призрена и Скадра.
„Призренско писмо упутили су муслимани тражећи аутономију, а скадарско католици захтевајући независност од Османског царства. Ова питања нису инспирисале велике силе. Тек касније Дизраели пише краљици да би можда требало размислити о томе да Албанци, као народ чија је већина антируски оријентисана, постану ослонац Велике Британије на Балкану. Те његове речи звуче као нека врста пророчанства које ће доћи. У периоду од 1878. до 1912. питање ко ће владати Косовом и Метохијом – Албанци или Срби – улази у сферу интересовања великих сила.
Ово је уједно и питање сукоба два национализма – српског националног покрета, који је утемељен у вековима пре модерне егзистенције, и албанског покрета, који је у стварању и у којем тек у наредним деценијама долази до изражаја пресудан утицај спољног фактора. Од утицаја спољног фактора, пре свих Хабзбуршке монархије, није изузет ни српски национални покрет, посебно у време Вука и Доситеја, када долази до идентитетског инжењеринга међу Србима како би се одвојили од Руса и приближили средњоевропском културном хрватском кругу, и с друге стране утицаја Русије који је верски, културни и политички. Но ни тада, 1878, па све до 1912. не говоримо о косовском питању већ питању Старе Србије и Македоније које је и те како међународно.“
Подсећајући на чињеницу да су велике силе биле укључене у националне покрете балканских народа од њихових почетака, Ковић истиче да се у њима тешко може раздвојити унутрашња динамика, заснована на предањима, традицији, друштвеним кретањима, од спољног фактора који по правилу покушава да балканске националисте искористи за своје циљеве.
„Иза албанског национализма у настанку уочљив је утицај Британије. На почетку стварања Призренске лиге видимо да су неки британски конзули прилично активни, али ту је кључна Турска, која користи албанску лигу како би се супротставила Србима у српској и црногорској држави. Утицај Аустроугарске на католичке Албанце је дугорочан, а у првој половини 19. века уочљиве су и везе које се успостављају између Хрвата и католика Албанаца на северу. О томе сведоче путописи, контакти, нарочито активности фрањеваца. Стварање албанске нације било је незамисливо без Хабзбуршке монархије, односно Рима и Ватикана. Управо је Аустроугарска кључни фактор у инренационализацији питања Метохије и Косова негде од 1896. када она поставља питање стварања албанске државе.
Интересантно да је и гроф Николај Игњатијев, руски амбасадор у Цариграду, творац Санстефанске Бугарске, у време велике источне кризе рачунао на Албанце више него на Грке, у успостављању једне врсте осовине балканских народа која би била ослоњена на Русију и која би у једном тренутку могла да сруши турску власт.“
