Прочитај ми чланак
(Недељник)
Део смо једне поприлично бедне генерације, неко би нас можда с правом назвао и гњидама
Како вам изгледа Србија данас – политички, економоски, култоролошки…
— Као окупирана земља, у сваком смислу. У политичком, економском, културолошком и, наравно, у медијском смислу, Србија напросто није своја. То јасно показују америчке дипломатске депеше које је разоткрио Викиликс и из којих се јасно види поданички однос наших политичких елита према западном свету.
Међутим, независно од поменутих депеша, довољно је приметити да је српска политика, чак и у погледу објективно најзначајнијег проблема с којим се суочавамо – а то јесте проблем Косова и Метохије – у потпуности у сагласности са визијом америчког Стејт департмента и британског Форин офиса. Данас српска власт укида институције Србије на делу своје државне територије, наравно, уз пуну подршку Берлина, Лондона и Вашингтона, чији је то и био захтев.
Сама та чињеница показује сву дубину српског политичког, моралног и државног слома. Наши политичари никако да схвате да, кад вас западњаци тапшу по раменима и хвале, то апсолутно ништа не значи осим да за сада на задовољавајући начин извршавате постављене задатке. Чим их будете извршили, продајући слободу за статус колоније, бациће вас као поцепану крпу. Проблем је што ће Србија остати колонија, а историја не познаје ниједну државу која се као колонија успешно развијала.
Које су снаге тријумфовале – проевропске или националистичке?
— Оне које неће донети ништа добро Србији, како год их назвали, јер је напросто погрешна идеја да се српски национални интереси могу бранити у партнерству с Немачком, Великом Британијом или САД. Као што данас српска власт укида државне институције на КиМ по налогу својих западних „партнера“, тако ће сутра учествовати у укидању РС кроз унитаризацију БиХ, прекосутра ће дати аутономију Рашкој области, а дан након тога ће увести уџбенике из историје где ће наша деца учити како су за све ратове на Балкану криви Срби који су чак починили и геноцид у Сребреници. Једном кад се у то коло уђе, као што је то садашња власт учинила, изласка нема.
Ко је најодговорнији за такав епилог?
— Хтедох да вам одговорим да је крив Запад. То делимично и јесте тачно. Константна подршка нашим противницима, санкције, агресија 1999. године, затим велика новчана улагања у један невладин сектор који је промовисао циљеве западне политике на Балкану – све је то дало резултате.
Али у суштини смо одговорни ми сами и нико други. Знате, велика сила може имати интересе који су директно супротстављени вашим, и ту не можете ништа да промените. Остаје вам само да се борите најбоље што умете. Проблем је кад то не чините, и то је онда само ваш проблем. Другим речима, није проблем кад западне силе овде поткупљују елите, проблем је што у овој земљи има толико много људи који се дају купити. Неко за ситан положај, неко за симболичну награду, био то Европљанин године или позив у Вашингтон на молитвени доручак, а неко за могућност да и даље користи ресурсе како би осигурао лично богаћење.
Понекад помислим на пилота потпуковника Миленка Павловића, који је погинуо за време НАТО агресије и о коме је РТС снимио документарни филм, и питам се да ли је могуће да је он, као и сви други који су се тада борили, испао будала, а да смо ми, који данас предајемо КиМ зарад некакве боље будућности, најпаметнији. И увек дођем до истог закључка.
Миленко Павловић је херој, који је бранио своју, официрску и српску част, и заправо част свих нас, а сви ми који данас обесмишљавамо ту жртву, неко активно, а неко тако што не успева то да спречи, део смо једне поприлично бедне генерације, неко би нас можда с правом назвао и гњидама наспрам њега и његовог чина. И колико год ово звучало оштро, нисам сигуран да је далеко од истине. Показујемо се као једна изразито слаба генерација.
Каква је позиција ваше странке у таквом окружењу?
– Слична позицији покрета отпора под истинском физичком окупацијом или, ако хоћете једно мање драматично поређење, слична оном малом галском селу које се опире Римском царству у стрипу Астерикс и Обеликс. То није лака позиција, али је часна, што у данашњој Србији није мала ствар. Важно је ту позицију одржати, а ствари ће се свакако мењати, како на међународном плану, тако и у Србији.
Да ли у вашој партији постоји апсолутно јединство око циљева и приоритета или има људи који подмећу клипове?
– О тактици увек можемо да разговарамо, али у вези са стратешким циљевима постоји апсолутно јединство. Србија нам је свима на првом месту и знамо да се до снажне, уређене и модерне Србије може доћи само кроз политичку и војну неутралност и један напоран и озбиљан рад целе земље. Знамо такође да је идеја да ћемо лакше и боље живети ако предамо КиМ инфантилна, нечасна и у крајњем случају погубна за Србију, јер неминовно отвара низ других озбиљних политичких и геополитичких проблема, који ће нас све врло скупо стајати.
Планирате ли окупљање политичких актера око своје идеје или присталица те провенијенције?
– У условима када, изузев ДСС, постоји консензус политичке елите да треба ићи у ЕУ по сваку цену, па и по цену комадања државне територије, чини ми се логичном идеја да се окупи што већи број људи који се противе таквој кратковидој политици. ДСС као парламентарна странка ту има посебну одговорност јер би могла и морала бити стожер окупљања свих појединаца, јавних личности и интелектуалаца као и разних организација у један снажан покрет за бољу Србију.
Шта би био главни задатак тог савеза? Само да сруши ову власт или нешто друго?
– Изнад свега да одржи идеју, пробуди наду и пружи алтернативу грађанима који ће се ускоро уморити од ове власти која неће показати резултате, ма како се сада чинило. Врло брзо ће се видети, без обзира на све медијске манипулације, да је ова власт продала, не веру за вечеру, већ веру ни за шта.
Страних инвестиција неће бити, у сваком случају не у довољној мери јер објективно нема новца, нарочито га нема у ЕУ. Европске економије не стоје добро, и то показују сви подаци. У Шпанији незапосленост достиже 27 одсто активне популације, преко 55 одсто за млађе од 25 година. Већина европских земаља суочава се с озбиљном дужничком кризом, у чему Грчка, која се налази пред банкротом, предњачи. Немири проузроковани због знатног умањења државне социјалне помоћи избили су чак и у Шведској. У Бугарској се људи спаљују у очају због сиромаштва. Наравно, то све не значи да се у Србији живи боље, али свакако значи да ЕУ више није гарант економског благостања. То такође значи да је спас у нама самима и да нико неће помоћи Србији осим нас. Србија је превише времена потрошила тражећи решење изван себе, јуче у Југославији и комунизму, данас у ЕУ. Крајње је време да се окренемо себи и сопственом препороду.
Постоји ли неки нови центар моћи изван владајућих структура који креира или вуче главне конце?
– Наравно да постоји, али овде излазимо изван оквира Србије. Несумњиво постоје интереси крупног капитала, одређеног броја банака и корпорација који одређују или утичу на многа дешавања у свету, па и у Србији. Они се често могу искристалисати и кроз деловање војно још увек најснажније државе на свету САД, где је политичко-економска испреплетеност тамошњих елита одавно и добро документована.
Школски пример представља деловање и утицај компаније Јунајтед фрут на политичка збивања у Латинској Америци половином прошлог века. Историја међународних односа обилује примерима где су ратови вођени искључиво зарад приватних интереса крупног капитала. И ту је центар моћи. Он је много дифузнији него што многи мисле, али је истовремено довољно снажан и централизован да инструментализује јавни интерес, војне акције и спољну политику велике државе попут САД, и корумпира елите широм света. Ту заправо Србија не представља изузетак.
Довољно је прочитати мемоаре бившег француског председника Жака Ширака, који сведочи како су многи крупни привредници дошли да изразе бојазан зато што је Француска 2003. године одлучила да се успротиви америчком рату против Ирака у Савету безбедности УН. Викиликс показује да су истом приликом представници француске опозиције, тада Социјалистичке партије, ишли да се извињавају америчким представницима за став и акције сопствене Владе. Све ово указује да царство јесте снажно, али није свемоћно. Уосталом, и сама Француска је 2003. године до краја бранила свој став и онемогућила је да се донесе резолуција у Савету безбедности која би САД дала правно покриће за рат против Ирака. Наравно, Србија по снази није Француска, али такође има одређен маневарски простор и ваља га користити и борити се. На ту чињеницу битно је подсећати.
