Прочитај ми чланакКључно је да се разуме да то није спонтано, да то није неко просташтво које припада само тим људима који то изводе, него да је то организовани облик владања
У понашању власти осетила се произвољност, која је драматична, једна самовоља, која људе вређа, и нешто што је резултат опште климе – губитак јавног поверења. Понашање људи у тзв. Кризном штабу и лекара, њихова спремност да се потчине политичком налогу, њихово изневеравање озбиљних чинилаца сопственог знања, условили су да се изгуби поверење прво у њих као личности, затим у лекарску струку као такву, и, на крају, у политичку идеју којој су се подредили, коју репрезентује Председник републике. Сви ти чиниоци су условили да живимо у систему апсолутно нарушеног јавног поверења, где буквално нико ником ништа не верује, где се суочавате с нечим што се може назвати разарањем или разградњом друштва.
Пре неки дан, тешко је наћи праву реч, тешко је било слушати да имате члана Кризног штаба који каже да утакмица није била ризична, а да су ризичне демонстрације. Таквим бесмислицама ви уништавате супстанцу друштва, јер уништавате јавност. Ако не постоји јавност, ако не можете веровати неком ко вам говори о медицинским стварима, значи да ће се свако спасавати како зна и уме – а ту онда више друштва нема.
Ако видите како је извештавала телевизија N1, која у принципу има критички став према режиму, демонстранте који су исказивали национално мотивисане поруке везано за Косово и Метохију у старту су етикетирали као десничаре, насилнике итд. И онда је то од њих одмах преузела режимска пропаганда. Дакле, две наизглед сукобљене опције у овој ствари су се одмах складно допуниле. Значи, и једнима и другима је сметала активност везана за националну политику везану за Косово и Метохију. И то је озбиљан проблем, који показује да испод слоја несагласности постоји дубинска сагласност између режима и одређених западних, односно америчких интереса и њихових представника у нашој јавности. То на први поглед није јасно, али је, у ствари, дубоко логично.
Видимо, дакле, да је Српска напредна странка прешла тај дуги пут од деведесетих година, кад је била Радикална странка, кад су говорили да демократија није важна, али Косово је важно, преко прелазних форми, до форме да ни демократија ни Косово нису важни – важно је да ми имамо одређене интересе и власт. То је суштина неповерења ком смо изложени. То је у најбољој сагласности са западним чиниоцима, јер видите да сте у време највећих демонстрација имали посету Председника републике Француској, што значи да је Запад, у ствари, стајао иза овог батинања људи на улицама. Амерички чиниоци немају неки проблем с насиљем овде или било где у свету уколико то насиље иде у корист ономе што они од носиоца власти у тој средини траже.
Дакле, имамо посла с једном драстичном самовољом, подржаном од западних, америчких чинилаца. Погледајте саопштење америчког амбасадора – оно је било практично у корист режима, значи у корист насиља.
Једноставно речено, САД у свом настојању да реализују своје циљеве, и њихови европски савезници, имају за циљ да овде стање буде као у некој врсти латиноамеричког провизоријума, где ће они имати неког врховног чиниоца кога ће притискати, а унутар тога видимо да су склони да ствари реализују насилним средствима.
***
Питање је увек исто – ко има користи од ових догађаја.
Какву корист могу имати Руси од ових демонстрација? Руска политика овде се више-мање предимензионира. Њу режим користи да би пред својим бирачима сакрио своје беспоговорно извршавање западних, америчких налога. Погледајте реално: све економске трансакције режима су усмерене ка Западу, а не ка Русима. Коме су продали аеродром? Коме су продали Ер Србију? Коме су продали Комерцијалну банку? Ништа нису продали Русима. Има један део тог руског наоружања, које се глорификује, али какве везе то наоружање има с протестима?
Дакле, реално гледано, руски чинилац овде није имао неке посебне интересе да реализује протесте.
Обрнуто, западни чиниоци имају један режим који је најкооперативнији од свих режима које су досад имали… јер има огромну гласачку подлогу, и истовремено је фиксиран за циљеве смештене на Западу.
Према томе, Запад има реалних интереса да подржи насиље режима да би тај режим спровео оно што Запад од њега тражи.
Наш режим се налази у значајном раскораку с руском политиком. Руска политика је чврсто везана за 1244 – барем данас то тако изгледа – видимо да се амбасадор Чижов јуче састао с Лајчаком, и врло отворено рекао да Русија решење види само у оквиру 1244. То је поновио и њихов саветник за безбедност пре неки дан. Дакле, то је позиција која се објективно разилази са политиком коју заговара Председник републике, што је политика разграничења, што је у ствари смоквин лист за предају Косова и Метохије. Тај агресивни тон у провладиним, прорежимским медијима, било таблоидима, било телевизијама, израз је извесног незадовољства руском политиком, које се онда трансферише на неке неименоване чиниоце да се ствар не би чинила неповратном.
***
Што се преговора тиче, нема ту великих тајни. Све што је могло да се да, Бриселским споразумом је дато, практично је остало само саглашавање с уласком Косова и Метохије у међународне организације, што је један облик међународног признања. Других неких тема нема. Може се само расправљати о начинима на које би се публици у земљи учинила прихватљивом једна одлука која изазива противљење највећег броја грађана. И то је једина суштинска тема, све остало су маскераде, глуматања, разни облици полуинфантилног понашања, у складу с општом сликом јавности у земљи, јер циљ овог режима, да би могао да спроведе овакве одлуке, јесте да у земљи, у јавној сфери – на телевизијама, у новинама, у јавном саобраћају – не буде никаквих стандарда. Кључно што режим жели и што већ добрих осам година спроводи јесте поништавање и снижавање стандарда, норми, обичаја у комуникацији између људи. Кад представнике режима суочите с аргументом, они на аргументе одговарају псовкама. Једноставно речено, на реченицу да докторат актуелног министра финансија није регуларан, Председник републике одговара реченицом „Никад ништа глупље нисам чуо“. Та врста произвољности има за циљ да се код грађана снизе критеријуми, да сви критеријуми падну, да све буде дозвољено. Погледајте како говори Председник владе – он упућује опозиционе посланике да се лече. То је уличарски говор, и то у својим нижим регистрима, међу полукриминогеним елементима. Простачки начин понашања је учињен прихватљивим обликом политичке комуникације. Зашто? Да би се свака озбиљност уклонила из сфере јавности, да би то заменила пропаганда, да би пропаганда бесомучно понављала људима „бедни сте“, „никакви сте“, „морате да слушате“, „парче хлеба вам зависи од нас“.
Да би се све то могло остварити, постоји једна друга димензија – културна подлога се мења.
Уместо да унутар културне подлоге буду разговори другога типа, имамо бесомучне серије ријалити програма, који све облике понашања преливају на јавну сферу: псовке, увреде, вику – Председник републике виче на новинаре. Ово је режим, по мом мишљењу, цивилизацијске регресије и политичке издаје. Да би се ово друго могло извести, ви морате обесмислити сваку критику – увредама, псовкама, одсуством аргумената. Кључно је да се разуме да то није спонтано, да то није неко просташтво које припада само тим људима који то изводе, него да је то организовани облик владања. Ово што се код нас дешава има јасан политички предумишљај.
