„О митрополиту Амфилохију и његовим напорима за српско питање у најтежим временима слушала сам још као дете. Једном приликом посетио је нашу породичну кућу. Са жељом да га угости моја бака је спремила гибаницу, заборавила је да је тога дана био петак и да је митрополит постио. Понудила га је са пуно љубави и он се после неколико тренутака послужио. Извињавали смо се због непромишљености, а он је одговорио: „Већи би грех био да сам њену љубав одбио, него што сам се храном омрсио.“

Ових дана када се један српски владика разапиње и провлачи кроз блато, моја је морална обавеза, као некога ко познаје Његово преосвештенство и зна колико је свака његова намера часна, да изнесем свој скромни суд.

 

Митрополит се нашао на удару, јер је изнео своје најцрње слутње, свестан какви су притисци пред Србијом и колико се малодушности увукло међу оне који је воде. 

 

Уместо да те речи схвате као бригу и савет, они су митрополита Амфилохија прогласили за државног непријатеља и упутили речи које премашују сваку границу достојанства и не приличе ниједном пристојном и часном човеку. 

 

Не знам да је ико Председнику Републике задао веће ударце од оних који су га бранили од добронамерне очинске критике српског владике. Почевши од Зоране Михајловић, разних квазианалитичара, маркетиншких стручњака и осталих који су једва дочекали да своју партијску лојалност потврде вређањем митрополита Српске православне цркве.  

 

Митрополит Амфилохије није држао опело Председнику Србије, за шта га оптужују, али јесте држао многа опела Србима на Косову и Метохији страдалим од арбанашког терора. Опојавао је мучки убијене у селима у којима многи нису помислили ни главу да промоле. 

 

Док су други вршили ревизију историје и крили истину о КиМ, он је сакупљао сведочанства о страдању, бележио страхоте нашег народа, храбрио га кад му је најтеже било. Оставио нам је четворокњижје о Косову и Метохији као темељ и опомену. 

 

Кажу да је он имао погрешне политичке процене. А ја питам који то човек у Србији није подржавао погрешне и веровао лажнима?! Нема Србина који није изигран и обманут! Како би иначе сви они били на власти да није наших погрешних процена?!

 

Питам се како их ниједног тренутка не пренуше речи неког Кутлешића који тражи признавање тзв. државе Косово, а толико их је разјарио митрополитов позив Србији да не поклекне?! Где би нам крај био да су тако оштро и брзо одговорали онима који су нам се ругали, уцењивали нас, дисциплиновали, претили…?!

 

Како смо дошли до тога да у Србији о Косову и Метохији може да говори једна Наташа Кандић, која је 2008. године јавно учествовала на сепаратистичкој скупштини, а не сме митрополит који је живот посветио Косову и Метохији и српском народу уопште?! 

 

Ниједног тренутка не поричу да никада и ни по коју цену неће помислити да предају КиМ, него још позивају митрополита да скине мантију, јер је „дубоко загазио у политику“. Зар унутрашњи дијалог није отворен да би свако слободно изнео свој суд?! Зар дијалог није позив на јединство, а не на једноумље?! Црква и држава у секуларној земљи јесу одвојене, али је Косово и Метохија питање где су поделе недопустиве. Држава чува суверенитет, а црква трон у Пећи и духовну вертикалу Срба. Оне међусобно треба да буду независне, али не смеју бити отуђене и одвојене од народа. 

 

Уместо да тема буде могућност да и Египат повуче признање тзв. Косова и да тиме додатно ојачамо своју позицију, ми на Божић слушамо оптужбе да се српски владика бави враџбинама.

 

Ово није време за острашћеност, раздор и тешке речи. Нарочито је то погубно у тренуцима када се геополитичке прилике мењају у корист Србије и када коначно имамо прилику да заштитимо своје интересе на КиМ. Ово је јединствен тренутак који не смемо и немамо права да пропустимо. Због тога смо и понудили државном руководству  конкретна решења за обнову нашег суверенитета у Платформи о КиМ коју су бројни домаћи и међународни интелектуални и политички ауторитети оценили као озбиљан и стратешки документ. Жао ми је што је са оволико агилности представници власти у Србији нису прочитали и размотрали.“