Прочитај ми чланакНа београдским Теразијама се једног мартовског дана окупило око 5.000 људи предвођених студентима, кренули су у шетњу преко Калемегдана, Улице цара Душана и Кнез Михајлове, желећи да поново Теразијама дођу до Старог двора, али их је у томе спречио кордон жандармерије.
Не, година није 2025, већ 1903, а демонстранти нису на улицама због корупције, већ демонстрирају против краља Александра Првог Обреновића.
Мартовске демонстрације 23. марта по Јулијанском календару, а 5. априла по Грегоријанском, биле су најмасовнији скуп до тада организованован у српској престоници, која је тада имала мање од 70.000 становника, каже историчарка Сузана Пајић за BBC на српском.
„Биле су то прве демонстрације у Београду и Србији које су праћене жртвама и сукобом са полицијом“, додаје.
Погинуло је четворо демонстраната, седморо је повређено. Тешко су повређена двојица жандара, а још 17 њих лакше.
„Србија из 19. века не познаје ништа слично, толики број људи на улицама земља дотад није видела, што је створило једну врсту психозе и у друштву и код политичара“, објашњава професорка Филозофског факултета у Београду и ауторка монографије о краљу Александру Обреновићу.
Студенти Велике школе, међу којима су били пионири социјализма у Србији Димитрије Туцовић и Триша Кацлеровић, као и ученици гимназија, радници и трговци, уз подршку политичке опозиције, дигли су се против тада већ уздрманог режима.
Два месеца касније, побуна против краља Александра и краљице Драге кулминирала је мајским превратом, у којем су завереници у српској војсци предвођени Драгутином Димитријевићем Аписом убили краљевски пар.
Тиме је угашена династија Обреновића.
Али мартовске демонстрације биле су „само епизода“ увертире у мајски преврат, који је припреман и пре избијања немира у Београду, каже Данко Леовац, ванредни професор Филозофског факултета, за BBC на српском.
„Не можемо рећи да су демонстрације убрзале или утицале на атентат, не постоје подаци о директним везама завереника у војсци са организацијом протеста, као ни учешћа демонстраната у завери.
„Неки од демонстраната, попут Туцовића и Кацлеровића, били су републиканци, социјалисти и противници династије Обреновић, али касније нису били завереници“, наглашава историчар.
Од дезинформације до нереда
Све је почело раног јутра у Великој школи, претечи Београдског универзитета, где је Туцовић, као 21-годишњи студент, одржао говор пред колегама, у којем је оштро критиковао двор и краљеву владу.
„Великошколска омладина“, која је у то време бројала је око 150 младих људи, слушала је ‘запаљиве’ Туцовићеве речи, али осим дела социјалистички оријентисаних студената и националистичке омладине предвођене Љубом Јовановићем Чупом, нико није желео да му се придружи у протесту“, прича историчарка Рајић.
„Понављао је вокабулар из опозиционе штампе, говорио да су министри тадашње владе генерала Димитрија Цинцар-Марковића ‘продане душе’ и ‘политички пабирци’, односно репови“, описује.
„Говорио је оно што ће убрзо постати главни програм Социјалдемократске партије, који је објављен у јулу 1903. и он ће бити један од оснивача партије“, додаје Рајић.
До два сата поподне, када је протест формално почео, Туцовић и саборци нису сакупили велики број људи.
Све је, међутим, променила вест о наводној одлуци министра унутрашњих дела Велимира Тодоровића да трговачки помоћници морају да на исправама имају фотографије.
Њихове легитимације би тако постале „исте као и служитељске, што је трговачки еснаф оценио као понижење“, наводи се у научном раду Страначки живот у Краљевини Србији крајем 1902. и почетком 1903. године Мирослава Пешића, професора Департмана за историју Филозофског факултета у Нишу.
Наводи су се показали нетачним, јер је градски управник Божидар Маршићанин потврдио окупљенима да власт то од њих не захтева и да њихово окупљање „нема смисла“, те је скуп забранио, записао је историчар.
Али трговачки помоћници су се у два после подне окупили код тадашње кафане Таково на Теразијама, где су им се убрзо придружили студенти, ученици и радници, описано је у књизи Мартовске демонстрације и мајски преврат 1903.
Аутор књиге је Триша Кацлеровић, учесник демонстрација, студент Велике школе и један од оснивача Српске социјалдемократске партије, заједно са Туцовићем.
Србија је у то време имала око 2,4 милиона становника, 86 одсто њих чинио је народ са села.
Радника је у целој земљи било око 4.000, од чега је 1.400 живело и радило у Београду, каже Сузана Рајић.
Испоставиће се да је вест о легитимацијама био тек „бенигни повод“ скупа који је заправо био „протест против краља“, каже Данко Леовац.
„То показују пароле ‘доле с краљем’, ‘живео Устав’ и ‘живела република’, које су демонстранти узвикивали“, истиче професор.
Претходно је цурење вести са двора да краљ Александар планира да самовољно изврши уставне промене „подгрејало незадовољство у престоници“, наводи професорка Рајић у књизи Александар Обреновић, владар на прелазу векова, сукобљени светови.
Од разлаза до приливања крви
Број учесника протеста у поподневним часовима нагло је порастао на око 5.000.
Неки од њих „једва су прикупљани у студентским мензама и приватним становима“, како би се до увече скуп омасовио, каже Рајић.
„Ти детаљи се помало прескачу у наративу о демонстрацијама“, додаје историчарка.
Иако је већина политичара из Народне радикалне странке, Напредне странке и Либералне странке, у то време три највеће партије у Србији, тада већ била опозиција влади и да су били умешани у организацију, они нису активно учествовали у демонстрацијама.
Услед неуспеха да се после шетње центром Београда приближе Старом двору, демонстранти су показали „изазивачко држање“.
Ватрогасце који су упућени да их растерају шмрком „засули су каменицама“, пише Рајић у књизи.
Полиција није није имала наредбу од краља да пуца на окупљене.
Управник Београда Божо Маршићанин наредио је полицији да не употребљава силу против демонстраната, већ „само да бележи коловође и главне кривце ових кривица, па ће се касније узети ствар у поступак“, забележено је у његовим Управитељевим белешкама.
„Врло је занимљиво да Маршићанин и Триша Кацлеровић о догађају говоре готово истоветно, а идентично описују и улогу двора, односно краља у њима.
„Кацлеровић је писао о мирном протесту, чак и о разилажењу демонстраната, наводећи да би се све мирно и завршило да после формалног краја скупа није дошло до инцидената“, прича Сузана Рајић.
Потпис испод фотографије,Споменик Димитрију Туцовићу на београдском Тргу Славија
Туцовић је прогласио крај званичног скупа око пет сати после подне, када су учесници поново отишли на Калемегдан, где је увече све покварила „безазлена чарка између полицајца и једног младог радника, када је овај други лако рањен“ и уследила је пуцњава, записала је историчарка.
Убрзо је на улице изашла и војна коњица, али под наредбом „пази, не гази“, на шта је „сакупљени свет са тротоара клицао ‘живела војска'“, препричао је Кацлеровић у књизи о демонстрацијама.
„Постоји чак прича да је на Калемегдану један пуковник одузео пиштољ жандарму који је почео да пуца у студенте, али то је на нивоу гласине и не знамо колико је веродостојна“, додаје Данко Леовац.
После кратког сукоба у којем је погинуло четворо демонстраната, уз 26 повређених на обе стране, демонстрације су завршене око девет увече.
Ухапшено је 120 људи, а 20 их је задржано у притвору, додаје Рајић.
Сви краљеви проблеми
Поред неколицине стварних и измишљених непосредних повода за побуну, узроци незадовољства владавином последњег краља династије Обреновић сежу неколико година раније.
Све креће женидбом Драгом Машин 1900. године, после чега је оставку поднела влада.
До мајског преврата 1903. Србија ће добити још четири премијера.
Краљ је у договору са радикалима и напредњацима донео нови Устав 1901. године, који је предвиђао Народну скупштину као доњи парламентарни дом и Сенат као горњи.
Овлашћења владара су тада ограничена, а већа моћ допала је у руке Народне радикалне странке Николе Пашића, која је имала највећу подршку.
Александра Обреновића мучили су и спољнополитички проблеми, попут напетих односа са Бугарском и Аустроугарском, као и недовољна подршка руског цара Николаја Другог Романова, додаје професорка Рајић.
„Краљ је тада већ био сам, отац му је био мртав, мајка му је живела ван Србије, није имао наследника и био је са свих страна притеран уз зид.
„Руски цар му је био кум на венчању и одобрио је брак са Драгом, али није дозволио званичну посту краљевског пара царском двору у Москви.
„Био је то сигнал за све назадовољнике Александровим реżимом у Србији да га руски цар не жели на престолу“, објашњава.
Ни у војсци није уживао велику подршку, посебно после смрти његовог оца Милана Обреновића, указује Данко Леовац.
Унутрашње напетости су кулминирале састављањем владе генерала Димитрија Цинцар-Марковића.
Чинила су је још три генерала војске и четири радикала, али нико од њих није био угледни члан партијског врха.
Било је то прелазно решење са циљем да се организују избори у јуну 1903. године, али уместо ка стабилизацији, Србија је ишла ка још дубљој кризи.
„Ти људи су били готово непознати јавности, без ауторитета у политици и недорасли изазовима који су уследили месецима касније“, каже историчар Леовац.
Краљ тада није имао подршку Радикалне странке Николе Пашића, као ни „самосталаца“ које су чинили одметнути радикали, али ни Напредне, ни Либералне странке.
Медијски ‘рат’ и државни удари ‘краља-дављеника’
Док су се повлачили са Теразија ка Калемегдану, демонстранти су незадовољство исказали и на излозима локала у којима су били смештени провладини листови попут Малих новина, Слоге, Вечерњих новости, Српске независности и Двадесетог века, наводи професорка Рајић.
Али, био је то тек почетак медијског обрачуна двора и неистомишљеника.
Већ наредног јутра у Одјеку, опозиционом гласилу, писало се о „крвавом дану у престоници“ и „дивљачком нападу на омладину“.
Кривица је сваљивана на власт и краља, забележила је Рајић у биографској књизи о Александру Обреновићу.
„Жртве демонстрација су послужиле да се оправда касније убиство краљевског пара, као детерџент за прање крвавих радњи које су уследиле.
„После мајског преврата либерали су говорили да је то био ‘крвави дан’ и да је краљ био ‘тиранин који је окрвавио руке током демонстрација’, а да је мајски преврат био освета за тај дан.
„То не одговара историјској истини“, каже професорка Рајић.
Одговор на кризу: 45-минутно суспендовање Устава
Дан после скупа у Београду, краљ на кризу одговара суспендовањем Устава у 11.15 увече, извршивши државни удар, иако је одлука била на снази само 45 минута.
Искористио је то време да распусти Сенат и Скупштину, измени састав Државног савета (тадашњи Врховни суд) и већине судова и укине законе о штампи, о изборима и о општинама, које је заменио новим, што је објављено у штампи блиској двору.
Следећег дана спровео је још један државни удар, којим је вратио на снагу Устав из априла 1901.
Именовао је и нове чланове Сената и Државног савета у којима није било ниједног представника најмоћније Радикалне странке.
Ови „непромишљени потези“ владара показују колико је био уплашен због демонстрација, али и чињеницу да „није добро разумео политику“, сматра професорка Рајић.
Краљ „више није владао ситуацијом“ у земљи, додаје историчар Леовац.
„Био је дављеник који је покушавао да се на сваки начин да извуче из пакла који је настао.
„Показало се и да влада и министри нису имали капацитет за то, већ је земљи био у том тренутку потребан неко са већим политичким знањем и искуством“, додаје.
Екстремни потези краља на крају су се завршили лошије по њега, него по његове политичке противнике.
Кацлеровић и Туцовић после демонстрација пребегли су у Земун, тада место у Аустроугарској, „у страху од наводне одмазде“, каже Леовац.
„До смене династија и мајског преврата били су ван земље“, додаје.
Историјски извори бележе да је Кацлеровић дао изјаву у полицији, али да он није био међу најрадикалнијим учесницима који су учествовали у сукобима, наглашава Сузана Рајић.
Ни други нису „озбиљније кажњавани“, јер је краљ био „свестан да у тој ситуацији не сме да употреби репресију“, додаје.
„Нико није погубљен, није било ванредног стања или преког суда.
„Краљ је тада већ добио дојаву да се спрема завера у делу војске, па се више бавио тим проблемом и био је на корак да разоткрије заверенике.
„Није успео и завршило се његовим убиством“, закључује професорка.
