Pročitaj mi članakSiniša Ljepojević je govorio u emisiji "Lučić inserti" o Kosovu i Metohiji, Rio Tintu, Rotšildovim kompanijama u Srbiji, EPS-u, Kini, Turskoj...
Учињено је доста грешака последњих година у вези Косова и Метохије. Баш много грешака, неких веома озбиљних – али није још све изгубљено. Међутим, не постоји гаранција да Србија неће кренути старим путем и једноставно прихватити све нове и нове захтеве. Ово што се сад дешава је толико пута виђено – то је генерисан проблем. Не постоји ниједан разлог зашто би Албанци правили ове проблеме, ово насиље – значи да им је неко рекао то да раде. То ме много подсећа на ситуацију 2004. године, кад је насиље послужило као увод у проглашење независности. Бојим се да и ово насиље може да послужи као увод у нове, крајње неповољне кораке по Србију, антисрпске кораке, под изговором мира и стабилности. То се прије свега односи на корак даље у понашању „Косова“ као државе, што оно није, и невоља је што промоцију те нове увреде по Србију раде они за које се у званичној Србији говори да смо пријатељи – Америка, Француска,… Бојим се да ће доћи до тога да ће преговори вероватно бити прекинути, да ће се Косову давати прилика да иде као држава и то је тежак изазов. Србија је дошла у ситуацију да се позива на нешто што је омогућило ову ситуацију – Бриселски споразум, који је катастрофалан за Србију. Препоручио бих да се буде стрпљив, да се свим силама нађе начина да се помогне Србима на Косову и Метохији, а не само на северу, јер већина Срба, њих око деведесет хиљада, живи на централном Косову, од Гњилана до Грачанице, и да се води рачуна о свима њима, а не само о једној екипи на северу, где је максимално око тридесет пет хиљада људи.
Даље, требало би отворити шири фронт расправе о Косову. Већина грађана Србије уопште не зна о чему се разговарало посљедњих година, то је све под једном тешком пропагандом, и не смије се више дозволити да Косово буде приватни посао лидера Србије, него да се више укључе политичке институције, да јавност зна о чему се ради, шта смо ми досад дали… Ми смо дали све, не знам шта више можемо дати.
„Отворени Балкан“ је и покушај да се легализује то око Косова.
Косово не може бити држава, да се разумемо. Нема елементарни капацитет за државност, и то је све потпуно јасно. Косово може бити нечији део, да би преживело и имало неке стандарде – да ли ће бити део Албаније или Србије друга је ствар. Трећег решења нема.
Цели свет улази у нову фазу кризе међународних односа из које ће се нешто ипак изродити, један другачији светски поредак, о коме ће бити разне конференције. Упаљач за ту конференцију ће бити Украјина. Ко победи у Украјини – како сад ствари стоје, по свему судећи ће то бити Русија – он ће бити доминантан на тим конференцијама о тзв. новој архитектури безбедности Европе. Та нова архитектура, колико могу да видим у неким разговорима, подразумева и могућност промене граница – прије свега Украјине, бивше Украјине, а онда по том принципу и неких других делова света, прије свега у Европи, тако да Србија не би требало ништа да потписује, већ да има довољно стрпљења.
Како да купи време?
Својом озбиљношћу. Да се отвори једна шира дискусија о Косову, да то не смије бити приватни посао власти, и да се направи консензус шта да се ради.
Основни је услов да се ништа не прихвата и не потписује.
Ми морамо врло јасно истаћи своју позицију и чекати.
ЕПС се претвара у деоничарско друштво, Блек рок ће купити већину акција, дићи цену струје,,,
То је проблем нас као грађана. Нико не реагује на то. Много је важније било кад је Влада изузела Електродистрибуцију из ЕПС-а, чиме је одвојена производња од продаје.
Запад ће увозити струју с тржишта, ми ћемо плаћати. А што бисмо плаћали, кад можемо имати своју струју.
То је она најгора приватизација. Улазак на мала врата такозваних „акционара“ је велика превара и бојим се да ту може бити доста лоших ствари.
Ми смо земља у банкроту и с тим новим кредитима одржавамо се на води. А онда су уцене да продамо све што имамо.
Спомиње се велики дуг према Кини. Зар није било паметније инвестирати у пољопривреду него у путеве, кад знамо да је криза хране – Нестле у Сурчину отвара фабрику вештачког меса, а Нестле је део Блек рока…
Нестле није дио Блек рока. Нестле је највећи конгломерат хране и воде у свету. Нестле је био државна компанија у већој мери, и онда је Макрон, садашњи председник Француске, као (тадашњи) министар привреде дозволио да се Нестле прода његовом заштитнику – власник Нестлеа је Ротшилд.
У Великој Британији, рецимо, храна је већи бизнис него нафта. Није случајно што су се Срби задржали овде – ово је једно Богом дано подручје, земљиште, клима. Божји дар.
РИО ТИНТО
Ако се догоди то са Рио Тинтом, то би био вероватно највећи злочин у историји не само српске државе, него српског народа. Уз све подземне комуникације воде, ви не знате где то иде.
Значи, јасно да кажемо: дозвољавање копања литијума није питање добре воље, није питање новца, него је питање да ли хоћемо да нам западњаци у Србији направе један огроман Јасеновац. Не заборавимо да је Јасеновац исто направљен од западњака, не од Хрвата – Хрвати су били само оруђе. И да је Павелић од 1926. енглески агент.
Потпуно сулудо, најблаже речено. Не могу уопште да разумем коме је то пало на памет.
Онима који не воле Србе. Ако је последњих двеста година циљ био уништавање Срба, онда је ово само завршетак те приче.
Онда се повремено деси да је у власти Србије неко ко је, заиста, против Србије.
Проблем је у моделу друштва, који генерише слуганство, генерише колонијализам – ми смо колонија, на путу да будемо колонија, без обзира шта причају власти – и прави селекцију веома неквалитетних људи које поставља у власт. Посљедњих пар мјесеци такозвана опозиција у Србији је далеко гора, по стратешким питањима Србије, него што је то сама власт. Шампиони зла према Србији су постале опозиционе странке.
Модел друштва генерише такве људе. А модел друштва утемељен је на огромном задуживању, уништавању индустрије, потпуном уништавању економије, и, наравно, гађењу према мишљењу народа.
Кина
Кина је земља која држи до свог историјског искуства. Све што се дешавало у прошлости анализирају и на основу тога се понашају и доносе практичне мере како да остваре своје основне циљеве. Основни циљ актуелне Кине је да подигне општи ниво стандарда у Кини, подигне привредну моћ и врати место које Кина заслужује у међународним односима. Ривали Кине воле да кажу како тамо влада комунистичка партија Кине и да је то „омражени“ комунизам. Суштина је потпуно другачија. Кина је научила на примеру Совјетског Савеза и није укинула Комунистичку партију, јер она држи структуру државе. У том смислу, Кина је успела.
Међутим, има један други проблем у тој кинеској државној архитектури – што је, очигледно мало раније него се предвиђало, Кина постала сувише велика и важна сила у свету. И онда је требало попунити ту вертикалну структуру државног апарата. Сам врх Кине је екстремно софистицирана екипа – то су изузетно способни људи у духу историјског искуства Кине – али у ту вертикалну структуру дошло је доста људи недораслих оном што је Кина данас. Тако да врло често Кина у неким практичним стварима делује мало незграпно.
Сљедећи проблем је што је послије Хладног рата и огромног прилива инвестиција, прије свега из Америке, дошла и инфилтрација прије свега америчких људи на универзитете. Тако да су данас кључни универзитети у Кини потпуно инфицирани изнутра – дошли су Американци као професори, који немају никакве везе са професуром, дошли су разни експерти, и дошли су страни студенти. Дошло је до стварања мреже која је врло опасна, и то очистити због величине Кине је врло тешко. Кад су скоро били студентски протести – повод је био пожар у једној згради, која је била блокирана због ковида, десет људи је страдало – та мрежа је успела да се активира и у року од осам сати букнули су протести на педесет универзитета.
Кина је била ирационално фасцинирана (Америком). Коначно, кћерка председника Кине Сија, који се бори за независност Кине, је на Харварду – и то примљена без пријемног испита. Она се тумачи као инвестиција Америке.
Један Кинез ми је једноставно објаснио проблем американизације Кине: „Ми у кафићима поручујемо чај, али долази генерација која поручује кока-колу“.
Кина држи врло строго заштиту од короне јер је процјена да је та америчка мрежа активна у смислу да може да инфицира поново – јер то је ипак вештачко, и то неко ради.
Значи сад се зна да је корона вештачка?
То се знало од првог дана. Друга ствар је новинска пропаганда. Све чешће и људи који су ауторитет у томе то јавно говоре. И неколико парламената у Европи, као што је, рецимо, њемачки, већ је покренуо истрагу како је дошло до тога и зашто су биле тако драстичне мере.
И зашто је било забрањено да се лечи лековима као што је ивермектин…
У ствари, највећи број људи је страдао због начина лечења, који је прописала Светска здравствена организација.
То је један невероватан пројекат и мислим да обичан човек кад све то види уопште не може да прихвати да је то могуће.
Служба безбедности Кине учила је и од Мосада, колико се сећам…
Не. Мосад је један велики мит. То је једна терористичка организација, то су убице, а Израел има друге обавештајне службе које нико не зна а које су веома, веома добре.
Наравно, увек је служба безбедности јача кад је јача држава. У новије време они су велики стручњаци у тзв. сајбер шпијунажи, међутим, та техника помаже само донекле. Ипак је жив човек, његова процена, његова инфилтрација у структуре незамењива. Сајбер је добар за манипулацију, али у основи мора бити жив човек. Кинези су ту били слаби, али у новије време доста се њих школује вани, науче нешто, али никад до краја – оперативно им је тешко јер су Кинези, физички изгледају друкчије. Рецимо, Украјинци могу бити врло јаки обавјештајци против Русије, јер они су Руси. Али са јачањем Кине и тај део јача.
Турска
Ердоганова странка је доминантна, а на последњим изборима у Истанбулу победила је опозиција и људи верују да ће градоначелник Истанбула у будућности заменити Ердогана, а он је близак Американцима.
Постоји, наравно, као и свуда, неколико нивоа проблема.
Ердоган је још увек екстремно популаран у Турској у целини – у Истанбулу није, иако је он од Истанбула направио град, био градоначелник и направио каријеру, у ствари, у Истанбулу. Међутим, у Истанбулу је најјача инфилтрација странаца. Он је пун пословно-политичке елите која је прозападно оријентисана. Али у унутрашњости је Ердоган још увек доминантан.
Он је направио покушај исламизације Турске. У Турској је тзв. секуларни ислам, они нису неки верници, али се увек заборавља зашто је то Ердоган урадио. Турска је етнички изузетно хетерогена. То је огромна земља, преко осамдесет милиона становника, а етничких Турака, Отомана, који су створили турску империју, је можда најмање. Ту има разних људи из бивше Отоманске империје, и они временом нису заборавили своје поријекло, и дошло је до деструкције унутар Турске, послије нестанка идеологије по завршетку Хладног рата, и Турска је дошла до ситуације да су сви почели да вуку на своју страну. И пошто нема идеологије, Ердоган је кренуо у ислам – као Иран – јер је ислам једина кохезиона сила. Нисам сигуран да је успео у градовима, али је правио џамије на сваком ћошку, свуда су заставе, као у Америци. То јесу нове џамије, али – колико сам видео – нико не улази у њих. То је више као симбол. Додуше, има извесног пораста, рецимо у Истанбулу сам био у крајевима где већ нема алкохола у кафанама, где су жене замотане, и то већ дуго није било у Истанбулу. То је други ниво проблема с којим се суочава Ердоган.
Трећи ниво проблема је што је Америка дубоко инфилтрирана у турско друштво – не само културолошки, него интелектуална елита, универзитети, пословни, богати људи. Ердоганово гласачко тело су сељаци и радничка класа. Код људи који су опозиција, а то је Републиканска партија, већину чине Алавити. То је стари ислам, који је задржао хришћанске и јеврејске обичаје. Ми смо туцање јајима за Ускрс добили од Алавита. Они су у Турској званично забрањени, али се толерише, они се скупљају у кућама, имају своје ритуале, њихове жене нису забрађене, могу са мушкарцима присуствовати богослужењу… Код нас је било неколико таквих удружења, то су дервиши, то је алевитска традиција.
Зато није јасно до које мере Републиканска партија на нивоу Турске може бити доминантна.
Да ли Американци контролишу Републиканску странку, јер Американци су са Курдима…
Дошло је до неких померања због догађаја у посљедњих пар година, где се турска проамеричка политика компромитовала – због преврата, због рата у Сирији, због економских проблема… Турска лира је слаба јер је Турска била везана за долар – у преводу, на берзама Американци могу да раде шта хоће. Напуштање долара је једини начин да Турска искорачи. Турска, као земља са великим економским потенцијалима, је задужена и живи веома тешко. Често видим да се у Турској продају генератори, јер много села нема струју.
У свим тим покушајима да се и политички и економски искорачи проблем је географски положај Турске. Турска има најважнији географски положај у свету. И то нико неће препустити тако лако. А за промену географског положаја нису заинтересоване друге велике силе. Рецимо, Русија је заинтересована да сарађује с Турском, и подржаваће било коју власт у Турској, али није заинтересована да гура Турску да промени геополитичку позицију. Зато што Запад – прије свега Америка – кад би изгубио ту геополитичку позицију коју има у Турској, ту би дошло до рата. То нико неће. Русији је, ипак, Босфор једини излаз бродова на отворена мора, нема другог – има северни, али доле немаш куд. Негде 1964. године мислим да су због Кубанске кризе – изазване, у ствари, инсталацијом пројектила у Турској – били заоштрени односи Турске и Совјетског Савеза, и тад је Громико (дугогодишњи министар спољних послова СССР, нап. СтСт), био врло јасан, и јавно рекао: „Ако затворите Босфор, уништићемо вас.“
Ердоганова Турска игра игру за коју није дорасла, и трпи велике штете. Због Америке је заратила са свим својим комшијама. То уопште није добро.
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 23, 2022
