Прочитај ми чланакСа Мокре горе, коју је два пута спасио од енглеских рударских компанија, које су тамо хтеле да копају никл, Емир Кустурица описује трагични сценарио, који чека Србију уколико Рио Тинто добије дозволу за експлоатацију литијума у Јадарској долини.
У три подкаста „Мој живот“, који се емитује на Yоу Тубе каналу Спутника, славни филмски режисер открива позадину пројекта који намеравају да реализују Рио Тинто, његови сувласници, инвестициони фондови Блекрок и Вангард, као и повезане организације попут НАТО-а. Његово обраћање приредио је заменик главног уредника Магазина Таблоид.
У анализи пројекта „Јадар“, Емир Кустурица као лајтмотиве користи дефиниције из књиге Албера Мамија „Портрет колонизатора и колонизованог“ и реплику из свог филма „Црна мачка, бели мачор“, у којој један од јунака каже: „Братко, проблем који не можеш да решиш са парама, можеш да решиш са много пара„. Док Мами у свом делу даје класична упутства за разумевање разлика и сличности, које обједињују црте онога ко колонизује и онога ко је колонизован, лик из филма, Дадан, истиче корупцију као начин на који данас функционише свака власт на свету, укључујући и српску.
– Рио Тинто је познат као сејач невоља по читавом свету, та фирма је пола планете завила у црно. Рио Тинто је у Аустралији уништио трагове абориџанске цивилизације, пустошио земље Латинске Америке, сејао је револуције у Чилеу, данас то покушава у Боливији, у којој су најбогатија налазишта литијума, а у афричким државама је изазвао еколошке катастрофе, угрозио привреду и здравље људи, па и грађанске ратове. Да ће и Србија претрпети огромну штету уколико дође до експлоатације литијума, мене је уверила реченица, коју је немачки канцелар Олаф Шолц изрекао приликом последње посете Београду. „Биће и оних којима ће копање литијума да нашкоди“, рекао је Шолц после потписивања меморандума. С обзиром да он долази из социјалне и историјске средине, која је у два наврата окупирала Србију и у оба рата изгубила, а притом је стрељала сто Срба за једног убијеног Немца, тешко нам је да замислимо да он сада представља потпуно другачију Немачку. Ако Шолц у Београду призна да ће бити и оних којима ће нашкодити рудник литијума, сигуран сам да ће штету трпети цео наш народ. Да ли ће загађење, које ће постојати у сваком случају, бити споро, упорно и смртоносно или ће бити брзо и смртоносно, то су једине две разлике које ми можемо да очекујемо од злогласног Рио Тинта ако добије дозволу да у Јадру и на не знам колико још локација копа руду – рекао је Кустурица.
Долазак Рио Тинта у Србију представља симболички приказ пропасти државног суверенитета. Пристанком на ту врсту колонизације, која не доноси ништа добро, него само штету која ће настати и остати иза те рударске компаније, српска власт и сама заступа идеју колонизације Србије. Кустурица такво стање објашњава континуитетом притиска и корупције свих странака, које су се смењивале на власти уназад три деценије.
– Рио Тинто у Србију долази након пада Слободана Милошевића, а не зато што је Александар Вучић дошао на власт. Сви су они делегирани, овде није било власти коју није довео Запад. Милошевић је постављен на власт као човек из постојећег социјалистичког система, који је покушао да одбрани.
Међутим, не само што га није одбранио, него је завршио у затвору, где су га, највероватније, и убили. Све номенклатуре, које су се смењивале, на власт су долазиле на таласима велике количине пара. Кад би преузеле власт, морале су да оправдају новац који је у њих уложен, који им је омогућио долазак на власт. Као што је Југославија стварана одозго према доле, тако и данас живимо у диктатури одозго. На читавој планети, мање-више, влада такав систем.
Демократија не подразумева само институције попут парламента и уставног суда, већ и могућност слободног формирања мишљења и воље, одоздо према горе. Власт би требало да буде децентрализована, посебно по питању Рио Тинта, а сада се моћ одлучивања све више централизује. У Србији непрекидно, дан-ноћ, траје кампања, која промовише одлуке, које су као нека сублимисана полубожанска идеја. Као да је гласник стигао у сан Авраму и рекао му шта да ради, па сви остали то прате. У тој врсти дириговане демократије, све одлуке су стављене на терет једног човека, Александра Вучића. Није му лако, често се мучи са свим изборима које има.
Међутим, у случају Рио Тинта постоји само један избор, да се нађе начин да се избегне тровање свог народа. Долазак Рио Тинта требало би да буде коначан ударац, који би, преко механизма једне моћне компаније, која, сигурно, делује заједно са НАТО пактом, увео Србију у нову фазу у којој све постаје фикција, без везе са реалношћу. Реалност нам је као у филму „Aндергрaунд“, већ је толико тривијална да би требало да, како кажу, гледамо у будућност и пратимо квантне скокове, како бисмо се, на крају, претворили у кенгуре – каже Кустурица.
У филму „Андерграунд“, Кустурица је приказао како један човек, самопрокламовани владар, манипулише народом, затвореним у подрум, без контакта са реалним светом. Не случајно, сада упозорава на тај модел владавине, пун лажи и превара, али и на последице, које ће, ако Рио Тинто почне са експлоатацијом литијума, бити катастрофалне.
– Пре око две године, премијерка је рекла да ми немамо више ништа са Рио Тинтом, Рио Тинто је поништен. Одједном, Рио Тинто се вратио. Као да су избори били наштимовани да би се Рио Тинто вратио, под притиском на нашег председника и многе друге који су у власти, које повремено посећују одређени странци да их опомену шта би требало да ураде. Рио Тинто већ поседује део Србије, купио је земљу око Јадра. Питане је од кога је купио, ко се снашао и брзо покуповао ту земљу, па продао Рио Тинту. Сад, ту компанију и не мора да занима да ли ће у наредних 20 година да се сумпорном киселином, електролизом или било којим процесом довести у питање живот на том простору. Да ли ће кување жабе ићи споро, на рингли на кецу, кад се вода полако загрева и кува, кува док жаба не престане да живи. Нико неће обратити пажњу на нас, јер ћемо бити убијани дуго и тихо. Што би рекао један свештеник из Аргентине: „Ако не устанемо, нестаћемо“ – наводи Емир Кустурица.
Као пример отпора, он подсећа на случај од пре 15 година, кад су са Мокре горе истеране две британске рударске компаније, које су намеравале да тамо копају никл.
– Стране рударске компаније су направиле договор са лобистима из наше тадашње власти. Ми, људи од јавности, тада смо имали снагу да променимо судбину, да отерамо из Вардишта фирму сестре Мила Ђукановића и да спречимо намеру да Мећавник престане да буде ваздушна бања и културни ресорт у који долазе људи који добијају Оскаре и Нобелове награде. Тада је наша реч имала тежину, али у последњих 12 година јавност у Србији је прављена тако да смо изгубили барем 70 или 80 одсто утицаја. Токшоуовима, ријалитима и свим оним што оличава ова власт, креирана је јавност у којој само „врховно биће“ има право, а сви други су обесправљени, сви други служе путу до пустиње од којој говори Петерсон кад описује последице једноумља. Ипак, српски народ има потенцијал за самоодбрану. Без обзира што већина нас, који смо имали моћ да одбранимо Мокру гору, више немамо толики утицај, сада постоји страх који одређује темпо којим ће да тече одбрана. Народ је видео да смо изгубили Косово као кувану жабу, па сад страхује да ће тако бити и са копањем литијума. Ја сам први који који се противи смени режима на улици, али упозоравам на негативна искуства, која су настајала кад би народ почео да се плаши, па покретао деструктивне импулсе и све оно што је обележило нашу историју, као што се види на примеру 27. марта, кад је народ изашао на улицу и викао „Боље рат, него пакт“ – сматра Емир Кустурица.
Кад описује опасности које доноси Рио Тинто, Кустурица подсећа на реченицу из свог култног филма „Црна мачка, бели мачор“, за коју тврди да карактерише време у коме живимо и све светске политичке системе, укључујући и српски. „Братко, кад имаш проблем и не можеш да га решиш са паре, ти га решиш са много паре“, рекао је један од јунака тог филма. На тај начин, са парама или са много пара, функционишу највећи инвестициони фондови, који су већ стигли у Србију.
– Погрешно је говорити о Рио Тинту, а изоставити Блекрок и Вангард. Не само што они имају 18% сувласништва у Рио Тинту, већ су они оно што се у Америци назива дубоком државом. Блекрок је једна од основних платформи на основу којих Рио Тинто делује у читавом свету. Вангард такође има власнички удео у Рио Тинту кроз различите фондове које контролише. Оба инвестициона фонда су позната по томе што користе утицај да заговарају одговорно пословање и еколошке стандарде земаља у којима раде. Међутим, иза њих постоји огромна тенденција уништавања читавих земаља, па и производња грађанских ратова. За грађански рат, који је у Папуа Новој Гвинеји, трајао 12 година и однео на хиљаде живота, одговорност сеже до Рио Тинта. Тај рударски гигант је активан у Африци, у Мозамбику, Гвинеји, Намибији и Јужноафричкој Републици, где вади различите минерале, попут гвожђа, боксита, угља, дијаманата, титанијума… Рио Тинто води један од највећих пројеката у руднику гвожђа Симандо у Гвинеји. Ископавање гвожђа на тој локацији већ је нарушило биодиверзитет и прети да уништи прашуму, заједно са угроженим животињским и биљним врстама, које су, формално, заштићене на нивоу Уједињених нација. Пројекат је изазвао немире у друштво због расељавања становништва. Кад се питамо одакле оволике избеглице у Европи, онда можемо да то повезујемо са два елемента: Сорошева идеја о промени крви у Европи, која траје већ 15 година, плус активности најбогатијих фирми, које терају становништво са њиховог плодног тла, где проналазе руде, као што је случај у Гвинеји. Уз затровану животну средина и загађење речних система рударским отпадом и токсичним хемикалијама, што је посебно проблематично у региону где су реке кључни извор воде за пиће и пољопривреду, у Гвинеји је дошло до протеста и сукоба локалног становништва и компаније и због некоректне расподеле финансијске добити. Критичари тврде да користи од рудника не допиру до локалног становништва, већ их већински уживају страни инвеститори и елите. То нас враћа на књигу „Портрет колонизатора и колонизованог“, само што је та књига психолошки профил једног и другог, а овде говоримо о подацима који су нам важни зато што нам желимо да знамо шта све чека нас у Србији – објашњава Кустурица.
Он је истакао исту врсту последица по здравље људи и животну средину са којима се суочавају становници Мозамбика, где је Рио Тинто био укључен у пројекат Риверсдеј Мајнинг.
– И тај пројекат је био суочен са великим еколошким и друштвеним изазовима, чије последице могу да се назову катастрофама. Ископавање угља довело је до загађења земљишта и воде, што је утицало на рибарство, пољопривреду и уопште на аутохтоност и суверенитет тамошњег становништва, које је било присиљено да напусти своје домове и то без адекватне компензације. Осим друштвених и еколошких проблема, пројекат у Мозамбику се показао као финансијски неуспешан за Рио Тинто, што је довело до великих губитака и повлачења компаније из земље. Последице рударских активности у Мозамбику остале су као споменик локалној заједници, која је наставила да трпи последице загађења, а од добити нема ништа. Рио Тинто у Јужноафричкој Републици управља рудником титанијума Ричардс Беј, једним од највећих те врсте на свету. Тај пројекат је био предмет бројних контроверзи због загађења околине и напетости између компаније и локалне заједнице. Рудник је оптужен за загађење воде, и земље токсичним материјама, што је, наравно, негативно утицало на здравље локалног становништва и пољопривреду. Сукоби, који су пратили овај пројекат, изазвали су нападе на раднике рудника. Ови сукоби су често били повезани са осећајем да локално становништво не добија праведни удео у економским користима које рудник генерише. Исте последице изазване су активностима рудника уранијума Росинг у Намибији. Настали су озбиљни еколошки проблеми, укључујући загађења ваздуха, воде и земље, радијацијом и токсичним отпадом. Локално становништво се жалило на здравствене проблеме повезане са рудником, нарочито на повећану учесталост респираторних болести и карцинома. Загађење и последице по здравље су главни пратилац Рио Тинта – набројао је Кустурица неколико случајева из Африке, који илуструју начин рада Рио Тинта.
Иако су послови Рио Тинта доносиле одређени економски раст и инфраструктурни развој у афричким државама, узроковали су озбиљне здравствене, еколошке и друштвене проблеме. То је Кустурицу асоцирало на још једну сцену из филма „Црна мачка, бели мачор“.
– Да ли ми треба да копамо литијум и правимо литијумске батерије, или да производимо бундеве, то је питање економске калкулације. То питање нас враћа на мој филм, на сцену у којој отац и син седе на обали Дунава и гледају како велики брод плови ка Бечу. Пошто је отац изгубио и последње паре, син покушава да га утеши речима: „Тата, важно је да смо здрави“. Отац му одговори: „Који ће ми курац здравље кад немам пребијене банке у џепу“. Е, отприлике тако ћемо и ми. Можда и будемо имали неки динар у џепу, али остаћемо без здравља, које је било и јесте најважније у људском животу.
Економска добит је данас главна идеја у читавом свету, али да ли се то исплати ако треба да изгубиш здравље? Све политичке флоскуле треба да одбацимо као нетачне. Постоје студије које упозоравају на штетне последице рударења литијума, али оне ће бити, наравно, оповргнуте од оних које плаћа Рио Тинто. Да је то рударење, које никада нигде није тестирано, сасвим безбедно, уверавају нас плаћеници који тврде да рударски отпад, јаловина, може да се одлаже на фолију. Да ли је могуће у Србији направити такву раван на којој би јаловила била одложена да ни киша не може да је сапере и гура поново у земљу, односно да отров одлази у подземне воде? Па, овде градске депоније, као што је она у Ужицу, горе три недеље, а ми не можемо да угасимо пожар. Ти плаћеници, који су задужени да испред Рио Тинта замајавају народ, имају велики простор у медијима да објашњавају како ће бити избегнута употреба сумпора, а чак и ако је буде, постојаће фолија. Сад, сваком човеку који има преко три године, искуство налаже да зна да било која материја, која се стави на фолију, кад падне прва киша, она почиње да се испира. Да поверујемо да одлагање јаловине може бити ефикасно и да нема спирања и да нема тровања земље, то је мишн импасибл (немогућа мисија), што би рекли Американци. У социјалној атмосфери, у којој Београд још увек на 60% своје територије нема уопште канализацију, него септичке јаме, а да не говорим да се код Аде излива читав отпад, можемо слободно рећи да Београд стоји на две затроване реке. Сетимо се оног типа, који је пливао Дунавом од извора и пред Београдом рекао: „Људи, не могу даље“. Није хтео да гута говна! А нас плаћеници уверавају да је рудник литијума безбедан, јер ће се експлоатација и прерада јадарита одвијати под земљом. Као да то не подразумева процес у коме је коришћење хемикалија неминовно. Не треба бити никакав стручњак да се схвати колико је то опасно! Но, ми смо сви позвани да ћутимо. У нашој демократији важи правило „ћути кад са мном разговараш“ – каже Кустурица.
Уз констатацију да је Рио Тинто доказао да прави проблеме на сваком нивоу где год дође, Емир Кустурица се одлучно противи експлоатацији литијума у Јадру и било где у Србији.
Вучићу добацили „Нећете копати“, он добио слом живаца: Погледајте како је реаговао (ВИДЕО)https://t.co/l2ToBPZjAf
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 25, 2024
