Прочитај ми чланак

КРИТИКОВАЛИ НАСИЉЕ У АМЕРИЦИ: Зашто српски спортисти ћуте о пребијању у Србији?!

0

Када је недавно покренута планетарна акција “Црни животи су битни” у којој су учешће узеле и бројне спортске личности, српски спортисти су брже-боље полетели да им се придруже у критици насиља полиције у САД. Зато је јавност наивно веровала да ће се огласити и на много веће насиље Вучићеве полиције и параполиције и то не према делинквентима као у САД (убијени Флојд је затечен на месту крађе) већ над обичним голоруким народом који широм Србије данима протестује због лошег живота, који се данима брутално хапси, туче, свирепо батина, а слике ужаса су обишле свет.

Недељу за нама обележили су протести и нереди у српској престоници који су до краја оголили хаос у ком се налази српско друштво, балансирајући између аутократије и анархије.

Неспојиво је поново спојено у Србији, револт, у првом реду Београђана због најаве поновног увођења полицијског часа, појављивање опозиционих политичара који су бојкотовали изборе, оживљавање екстремнодесничарских тенденција…

На све то се надовезала полицијска бруталност према грађанима који су, углавном, били мирни демонстранти, али и мета за испољавање најнижих порива појавних облика људских бића спремних на све не би ли урадили “оно што газда каже”.

Насилне демонстрације су презрене од стране домаће јавности, иако су сасвим јасно тековина демократије, што је виђено пре неколико година у Француској, држави која важи за пример таквог облика државног уређења.

Демонстранти су успели да издејствују неки део захтева и јасно ставили до знања власти да не презају од радикалних мера уколико власт такође посегне за њима.

Наравно, крв на улицама није нешто што нормалан човек жели да види, нити чему се нада, али су реакције носилаца права силе довољан окидач да се маса запали и врати подешавања рационалног склопа на прималне параметре.

И за то је пример виђен не тако давно. Смрт Џорџа Флојда, изазвана реакцијом полицијског службеника, буквално је запалила Америку, довевши је на ивицу потпуног пуцања и рушења њених, ионако већ крхких, основа постојања.

С тим у вези, покренута је планетарна акција “Црни животи су битни” у којој су учешће узеле и бројне спортске личности, чиме су искористиле свој социјални потенцијал да скрену пажњу јавности на проблем.

Међу њима су се нашли и српски спортисти, због чега је домаћа јавност негде и очекивала да се они огласе и у моментима док полицијске патике газе главе грађана Србије.

Уз поједине изузетке, реакција није било. Штавише, њихову улогу су преузели страни спортисти који су делове каријера проводили у Србији, са жељом да објасне и домаћој и светској јавности о чему се ради.

Маик Цирбес, Мамаду Мбођ, Таренз Кинзи… Не говоре српски, не живе и не раде више у Србији, али знају да препознају моменат за реакцију. И не плаше се контрареакције.

А, контрареакција је највећи проблем.

Верољуб Змијанац, директор агенције СпортИТ, која се бави спортским маркетингом и бренд менџментом у спорту, истиче да постоје три начина за деловање спортиста, ван спортских борилишта.

“Ту су хуманитарни рад, активизам и дневнополитичко деловање”, појашњава Змијанац за Нова.рс.

Прву појаву виђамо веома често. И ту српски спортисти заслужују велике похвале и захвалност свих нас. Бројне акције за помоћ угроженима, болеснима, деци.

Једноставно, то су ствари које све чине срећним, задовољним, стварају позитивне емоције, али и доприносе побољшању имиџа спортиста.

“Као бренд менаџер бих могао да саветујем спортистима хуманитарни рад, то има виши циљ, али и сакупља лепе поене. У томе спортисти добро пливају и охрабрују се да то раде”.

Следећи ниво, активизам. Веома климаво поље у нашем друштву, пре свега због чињенице да се под тим појмом често крије идеја о спровођењу одређених агенди, заправо политике, али под плаштом “активизма”.

И у томе је разлика између, рецимо Србије и САД.

Активизам попут стајања под заставу са натписом “Црни животи су важни”, схвата се тако, као активизам са циљем да се исправе неправде и побољша статус непривилегованих друштвених група.

То задире у делокруг политике, али се нужно не перципира као супротстављање власти или жеља да се “неко” или “нешто” обори, односно да се “неко” или “нешто” доведе на руководеће функције.

У Србији није тако. Ако ниси са мном, онда си против. Па чак и код ситуација које не морају да буду толико “ризичне”, спортисти избегавају да подигну глас.

Наш саговорник апострофира да би борба за очување шуме у Кошутњаку могла да буде поље на ком би спортисти могли да се ангажују, с обзиром на то да се у том делу Београда налазе Завод за спорт, терени за тренинге…

“Могу да кажу да желе да спасу то место, где су тренирали, да се укључе. Наши спортисти би имали капацитет да се укључе у активизам, али не треба очекивати да буду део дневнополитичких дешавања. Ипак, јако је тешко одвојити активизам и политичко деловање овде. Готово по правилу, свака критичка мисао се претапа у мантру да “неко мрзи Србију” и тако даље. Свака критика се сматра као позив “против”. То је јако тежак моменат у ком морамо да се потрудимо да изградимо културу изношења мишљења”.

Као пример активизма, који није за циљ имао политичко деловање, Змијанац истиче акцију Београдског тркачког клуба – “Џог смог”.

“Речено је да је ваздух лош, да живимо у лошем ваздуху и то није морало да има везе са влашћу. Рецимо, у такву акцију би могли да се укључе и фудбалери Црвене звезде и Партизана. Они играју на Аутокоманди где је квалитет ваздуха очајан, они би могли, на пример, да подигну глас у вези са тим и не нужно да нападају некога. Треба едуковати и њих и власт јер нажалост овде не постоји култура дијалога, не само сада, још од времена комунизма”.

Апсолутно тачно. И апсолутно је да спортисти у таквој атмосфери не могу да буду сигурни да ће њихове речи бити схваћене на прави начин, односно да неће добити “фластера”, спремног да о њима ископа све што постоји или непостоји и да све то употреби у сврху дискредитације.

“Имамо три нивоа људи у систему спорта. Први су врхунски спортисти, најчешће млади, на другом нивоу су они који су завршили каријере и више не зависе од спорта, а на трећем су спортски радници. Они из прве категорије, активни спортисти, можда и немају јак политички став, нису стигли да га изграде, а евентуалним опредељивањем или давањем подршке нечему, што је у нашим околностима блиско, ризикују да поделе своју циљну групу, али и да дођу до ситуације да буду тема таблоида, афера, стварних или измишљених. Нарочито би то могло да се догоди ако би се бавили коментарисањем политичких околности. Добили би такозвани фластер, практично човека који би пратио све шта он ради, уз задатак да све то негативно коментарише у јавности. Такве последице овде не би могао да спречи никакав спортски маркетинг”, истиче Змијанац.

Са таквим случајем се недавно сусрео Новак Ђоковић, најбољи тенисер света који је говорио о свом ставу у вези са вакцинацијом. Његове речи да не би желео да буде приморан на било шта, односно да ће о евентуалној вакцинацији против коронавируса размислити када то тога буде могло да дође, схваћене су на најгори начин.

Он је именован противником вакцинације чак и од стране високих здравствених функционера, који су зарад представљања себе као “стабилних и јаких личности”, искористили моменат да нови стуб свог постојања изграде преко Новакових леђа.

Новак није ћутао. Нарочито не у претходном периоду. Пружао је подршку српском народу у Црној Гори, помагао је Италији, српским болницама, недавно и Новом Пазару, али се и поштено опекао због “Адрија тура”.

Најбоља намера је постала његов најгори пакао, а на све то су се надовезали захтеви, односно очекивања превасходно опозиционе јавности да се најпопуларнији Србин на свету огласи и поводом дешавања у Београду.

Пре свега, поводом насиља које су спроводили припадници “органа реда и мира”.

“Многе личности популарне у јавности нису изразиле свој став, иако се то од њих очекује. И то не би требало да буде осуда, бунт, подршка нередима и тако даље… Рецимо, пример добре комуникације даје владика Григорије. Он је поручио да би у овом времену требало да останемо мирни. Дакле, нема израза “гађења”, “осуде”, “пресуде”, који би одмах могли да направе нове поделе, већ само жеља да се буде мирно. Слично је урадио и Милош Биковић на свом Инстаграм налогу, упутивши поруку да смо сви исти народ. Ја бих саветовао спортистима да у оваквим ситуацијама управо тако треба поступити, да треба упутити помирљиве поруке јер, велики слон је у просторији, тешко га је не приметити”, истиче Змијанац.

И опет се долази до старог појма. До страха. И до старе бољке. Неумећа.

“Да, страх од тих фластера, страх од тога да би све могло да се схвати као политички став и неумеће да се раздвоји позитивна порука мира од поруке стављања на нечију страну. Последице свега су јасне, развлачење по таблоидима, померање фокуса са каријере, чак и угрожавање каријере… Спортисти ризикују и да добију коментаре типа – ти си глупи спортиста, иди држи тај рекет. Чак и када су у питању спортисти који се стављају у категорију људи који су “више од спорта”, они се плаше. Не знају како да се понесу ту, а такве битке им нису потребне. Једноставније је да се прећути, уместо да после тога проживљавају афере”, рекао је Змијанац.

Док тенисери и кошаркаши углавном ћуте, парадоксално, најгласније су биле њихове фудбалске колеге. Огњен Короман је већ неколико недеља “у рату” са Црвеном звездом, самим тим и са државним врхом, те је његова реакција негде била и очекивана, али свакако се није очекивао глас Срђана Плавшића, момка који је не тако давно носио црвено-бели дрес.

“Слушам вести, политичке критичаре који кажу да је ово била срамота, хулиганство и разбојништво. Да постоје другачији начини да се искаже незадовољство у земљи. Желим да ми неко каже како један грађанин или група грађана другачије да покаже незадовољство, када се гласови свих нас цензуришу на друштвеним мрежама, телевизији и новинама. Који начин народу преостаје да искаже мишљење осим протеста и нереда који су очигледно у нашој “демократској” држави видно потребни да би се нешто променило”, навео је Плавшић, члан прашке Спарте.

Његове речи је пренело тек неколико медија, није му придат већи значај јер је се он перципира “само још једним од фудбалера”. Није више у Србији, није репрезентативац, није толика претња по режим.

Али…

Можемо само да замислимо како би изгледале насловне стране државних памфлета сакривених под називом “новине” да се Ђоковић одважио да изнесе сличан став. Сасвим сигурно би постао “поборник насиља”, опет би се распредале приче о томе да ли једе месо, да ли је променио веру или да ли и где плаћа порез.

“Коментарисати било шта што је далеко од нас је угодно, док је коментарисање онога што је дневна политика и то код нас – неугодно”, у најкраћем је објаснио наш саговорник Верољуб Змијанац.

Услова за умањење неугодности овде нема и не постоје изгледи да ће их ускоро бити, а суровост коју актуелна власт, путем својих медијских продужетака показује у обрачуну са било ким ко ишта замери, чак не буде ни против, тера врхунске спортисте од било каквог облика друштвеног деловања, пошто се свако аутоматски претвара у “субверзивно”.

Из тог разлога би требало разумети зашто се спортисти не укључују у расправе, мада не би било на одмет да и они покажу мало више грађанске храбрости и подигну глас, без обзира на последице. Могло би да буде лековито за цело друштво и да помогне у скидању наметнутих окова.

Извор: Нова

Ознаке: , ,