Pročitaj mi članakNa tribini, u dupke punom amfiteatru Filozofskog fakulteta, učešće su uzeli Miloš Ković, Slobodan Antonić, Milo Lompar i Feđa Dimović
У Амфитеатру Георгије Острогорски на Филозофском факултету у Београду, 24. децембра је одржана трибина „Српско национално питање у 21. веку“. Трибину је организовала „Група студената социологије“ а говорили су професори Филозофског факултета Милош Ковић и Слободан Антонић, професор Филолошког факултета Мило Ломпар и музичар и адвокат Феђа Димовић.
Слободан Антонић је о српском националном питању – питању Косова, Републике Српске и положају српског народа у Црној Гори – говорио са становишта онога што он сматра сржним проблемом „а то је питање државе“.
„Наш главни проблем по мом мишљењу јесте то што нам је држава киднапована, нашу државу су киднаповали“, започео је своје излагање Антонић. Према његовом мишљењу и када не би било тако, ствари не би биле идеалне али „би сви проблеми имали неку врсту дефиниције и неку врсту пројекта“ како се са њима носити. „Али наша држава више није наша“, подвукао је Антонић.
Антонић је указао да су српску државу киднаповали „људи који су делимично одавде“ и то је „једна врста колонијалне управе“ и „странци који припадају империјалним транснационалним структурама“ који „раде на пацификацији и колонизацији овога терена“.
Феђа Димовић је указао на популарну културу као подручје „борбе за вредности“.
Савремена популарна култура, према његовој оцени, настоји да буде пријемчива што ширим масама и стога је често „плитка“ и „питка“. Она је такође и „снажно средство меке моћи“. Штавише, наставио је Димовић, популарна култура има запажено место у ширењу и одржавању западне политичке моћи. Ово место она је потврдила у хладноратовском одмеравању снага где је снага идеологија била одмеравана и кроз популарну културу у чему је Запад несумњиво однео превагу.
Милош Ковић је своје излагање о „српском националном питању у 21. веку“ отпочео подсећањем на дело историчара Васиља Поповића Европа и српско питање објављено у Београду 1940. године.
За Васиља Поповића, објаснио је Ковић, српско питање је било питање „слободе“, очувања онога што је стечено још у доба Карађорђа и Милоша, „право српског сељака на приватну својину“ и „право гласа“ (од 1869. у Србији је постојало готово опште право гласа). „Дакле, слобода“, подвукао је Ковић, „очување онога што је традицијска, наслеђена култура чији је корен био у православљу“. Ковић је подвукао да су ове идеје биле присутне али не и општеприхваћене у ондашњем свету – било је то доба царстава а у САД, прекоокеанској „лучи слободе“ у доба кнеза Михајла је било преко четири милиона робова.
„Али је српско питање и ослобођење српског народа у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Старој Србији и Македонији“, наставио је Ковић, „а уколико околности то дозволе ту су и Крајина, Срем, Банат, Бачка и Барања“. Васиљ Поповић је у својој књизи анализирао како је то урадила српска дипломатија и како је то урадила српска војска.
„Шта је српско питање за нас данас“, упитао се Ковић. Оно је, рекао је, питање „ресуверенизације наше културе“ и „ресуверенизација наше државе“. „Повратак онога што је српска култура нама и нашој култури и повратак контроле над нашом државом“.
„Ми у Црној Гори имамо државу која је некада била српска а која се сада окренула против својих грађана, државу која чини све да завади своје грађане и која се обрушила чак и на Српску православну цркву, имамо Републику Српску која се бори за опстанак и имамо у Србији државу која се окренула против својих грађана на Косову и Метохији, која тражи начин како да их се ослободи и да их преда Великој Албанији или да добије разграничење“.
У свом излагању Мило Ломпар је претежно говорио о ситуацији у Црној Гори и о дубоком сагласју између подгоричког и београдског режима.
„Када размишљамо о прошлости ми можемо да узимамо различите примере и да следствено томе извлачимо различите закључке“, почео је Ломпар своје излагање, „али када говоримо о некој ствари ми о њој увек говоримо сад и овде“.
„То значи да ми данас говоримо у условима једног драматичног стања у Црној Гори где се процес дезинтеграције српске нације који је отпочео – по мом схватању ствари – још у титоистичкој Југославији а убрзао се процесом њенога распада сада протеже на последњу интегралистичку чињеницу српске културне егзистенције а то је Српска православна црква“, рекао је Ломпар.
„То је пресудна чињеница нашег вечерашњег разговора“, подвукао је. „Ми се суочавамо са једном политиком која тежи да српску цетињску митрополију на известан начин од Српске православне цркве и да обави један конструкт који у себи обухвата више различитих токова“.
Аутор Милош Милојевић
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
