Прочитај ми чланак
(Владимир Банкин)
Споразум о придруживању Украјине Европској унији Украјини прети озбиљним тешкоћама, које неће бити само економске природе. Проблеми би могли да се појаве у разним деловима те земље. Најпре на Криму, на коме се Запад, користећи руке кримско-татарских националиста, врло упорно труди да направи темељ на коме би могао да понови косовски сценарио.
Једнострано проглашење независности Косова у фебруару 2008.године уздрмало је украјинску политичку јавност, у којој је почело да се говори о опасности по Крим од косовског преседана. Стварно, „Ахилова пета“ и Србије и Украјине код обе земље је постојање жаришта сепаратизма на етничкој бази – и на Косову, и на Криму. То у значајној мери представља последицу још једне паралеле која постоји између те две словенске државе – то су њихове проевропске тежње. Владајуће елите и Србије, и Украјине, игноришући мишљење већине становника, па чак и националне интересе своје земље, подједнако упорно вуку, свака од њих своју земљу, у Европску унију.
Такав правац спољне политике Украјине и Србије представља „демократски“ утицај Запада, који према обе те државе користи „меку“ и „не баш сасвим меку“ силу. Те силе се исказују, између осталог, преко широке подршке етносепаратистичким пројектима, којима се омогућује да се, када ситуација то дозволи, потенцијално „експлозиви“ региони претворе у стварне „вреле тачке“ у којима би Запад сопствену присутност спровело под изговором сређивања новонасталог проблема.
Спроводећи тактику „дуплих стандарда“ Запад периодично утерује страх светској јавности саопштењима о освајању Крима од стране Русије, до кога само што није дошло, и успут ту исту јавност плаши изјавом да на Криму постоји „пета колона“ Кремља, коју сачињавају проруске организације и милитаризована удружења козака. Истовремено, без имало гриже савести Брисел и Вашингтон подупиру кримско-татарске сепаратисте у њиховој ненасилној (за сада) борби за формирање националне државе на Криму. При чему, у другом случају, евроатлантске „пријатеље“ Украјине уопште не брине територијална целовитост Украјине. Међутим, анализа савремене ситуације на Криму омогућује да се прогнозира да ће у недалекој будућности доћи до конфликта, чији ће организатори бити кримско-татарски националисти, а који ће бити изведен по косовском шаблону.
* * *
Као катализатор рушилачких процеса на Криму може да послужи и ступање на снагу Споразума о асоцијацији са Европском унијом. Уколико тај Споразум буде потписан и буду га ратификовали парламенти земаља ЕУ, Украјина ће се наћи не само под економском, већ чак и под геополитичком контролом Европске уније, а то значи и НАТО-а. Један део овлашћења који је припадао Кијеву прећи ће у руке европских наднационалних институција, које ће тако стећи полуге за директно управљање ситуацијом у Украјини. Тешко да треба сумњати шта ће бити најважнији задатак тог деловања у односу на Крим, јер је врло вероватно да ће то бити истискивање руског присуства из свих сфера живота у региону и преобликовање руског облика Крима. На међународно-политичком аспекту ти напори ће изгледати сасвим у реду, јер ће придружена Украјина постати део зоне политичко-економске контроле Европске уније.
У контексту све видљивијих напора ЕУ и НАТО-а који се односе на неутрализацију руског фактора у Украјини најбитнији објекат напада ће постати Црноморска флота. Није искључено да ће Брисел убедити Кијев да једнострано раскине Харковски споразум, те да ће се од Русије затражити да се та флота уклони из Севастопоља. „После 2015.године Русија ће почети да изводи Црноморску флоту са територије Украјине. Ако се узму у обзир перспективе у енергетици, после потписивања Споразума о асоцијацији Украјина ће мирно објавити да раскида Харковски споразум, ма колико то не одговарало њеним националним интересима“, – констатовао је политички аналитичар Павел Нус, указујући да је стационирање Црноморске флоте на Криму супротно ставовима Споразума о асоцијацији.
Према примедбама многих експерата којим глава служи и за размишљање, одлазак руске флоте ће представљати „окидач“ за дестабилизацију Крима на косовски начин. Али: у Србији није било руских војних база, а на Криму је стационирана Црноморска флота. Крим у саставу Украјине – то и јесте потпуно несрпско Косово. Тако да ствар уопште није у томе да ли ће, уколико дође до покушаја остварења сепаратистичких планова кримских Татара, Црноморска флота за активно деловање да искористи силу. Нису важне намере, важне су могућности које Црноморска флота поседује!
Уколико Кијеву, захваљујући Европској унији, ипак буде омогућено да Москву „убеди“ да изведе флоту још пре него што се кримско-татарско „дугме“ притисне, Севастопољски залив могу временом потпуно да заузму бродови 6.флоте САД, што ће створити услове да кримско-татарски сепаратисти прогласе националну државу коју ће Украјина, притиснута Европском унијом, морати да призна. Да ли ће се на Криму наћи снаге које би се супротставиле косовском сценарију, натуреном од стране кримско-татарских екстремиста и њихових свемогућих покровитеља? Ако се и нађу, на то полуострво ће, уз објашњење да „обезбеђују ред“ бити уведени некакви европски миротворци или међународне полицијске снаге, у чију се непристрасност никако не треба поуздати.
Русија може да изгуби све морално-политичке и међународно-правне предлоге који би се односили на помоћ Украјини у „гашењу“ вероватног међуетничког конфликта на Криму, исто онако како је пре извесног времена била вешто померена устрану од учествовања у балканским пословима.
* * *
Прихватајући сличност која постоји између трагичне стварности Косова и узнемирујућих сигнала са Крима, можемо да издвојимо четири битне црте, заједничке за оба региона.
Демографски потенцијал етносепаратиста
Албанци Косова и Метохије су постигли апсолутну етничку премоћ, тако да по последњем попису становништва из 2011.године они чине 93% становништва самопроглашене републике. На то су највише утицала два фактора: висок ниво наталитета Албанаца и Титови напори да се Албанци из суседне државе намаме у југословенску покрајину како би Албанија постала део СФРЈ. Демографски успеси кримских Татара су (за сада) скромнији, али је њихово учешће у националном саставу становништва Крима сигурно већ премашило 12%, колико их је било према попису из 2001.године. Од свесавезног пописа СССР-а из 1989.године њихова бројност на Криму се повећала 6,4 пута и износила је 243,4 хиљаде људи.
Обзиром да је наталитет кримских Татара већи него код Словена, може се очекивати да ће се њихова специфична тежина у националној структури Крима и убудуће само повећавати. Према неким прогнозама, до 2040.године кримско-татарско становништво ће чинити 27 – 30% становништва тог полуострва. Али уколико прогноза о наглом повећању кримско-татарског становништва захваљујући високом природном прирасту изгледа унеколико преувеличана, информација о 100-150 хиљада кримских Татара у Средњој Азији, од којих многи немају ништа против пресељења на Крим, чињеница да лако може доћи до кримско-татарске етничке надмоћи постаје много стварнија.
У том случају, из наведеног произилази да ће се број потенцијалних присталица кримско-татарског етносепаратистичког пројекта убудуће повећавати.
Национална државност као једини циљ
Слично косовском албанству које је исказало потпуну једнодушност по питању самоопредељења на историјски српској, од памтивека српској земљи, најважније кримско-татарске организације се потпуно слажу са том идејом, без обзира на њене спољне- и унутар-политичке предности (или мане). Такође, без обзира на унутрашњи раскол у кримско-татарском националном покрету, и за Милли-меџлис (највиши законодавни орган) са великим бројем организација које контролише, и за опозициону Милли-Фирку заједно са другим учесницима Кримско-татарског народног фронта – за све њих крајњи циљ представља постизање државности.
Главни документарни израз тог импулса представља Декларација о националном суверенитету кримско-татарског народа, коју је донео Други Курултај (свенародна скупштина) 1991.године, и која до данас није укинута. У Декларацији је написано јасно и недвосмислено: „Политичка, економска, духовна и културна обнова кримско-татарског народа је могућа само у националној, сувереној држави тог народа. Кримско-татарски народ ће тежити томе, користећи сва средства која му даје међународно право“. Тако да кримско-татарски националисти с времена на време подсећају украјинске власти на свој основни циљ. У вези са тим је симптоматична била главна парола митинга на коме је учествовало 20 хиљада људи, а који је организован поводом 69.годишњице депортације кримских Татара. Парола је гласила: „Крим – колонија Украјине“.
(Фонд стратешке културе)
