Прочитај ми чланак
(Владимир Банкин)
Спољна подршка етносепаратистичким усмерењима
Вероватно историја не би ништа знала о постојању многих локалних конфликата и ратова да они нису били резултат уплитања спољних снага. На пример, Европска унија, САД и НАТО су непрекидно и у свему подржавале борбу косовских Албанаца и режим који је у тој српској покрајини насилно установљен.
Такође, кримско-татарски сепаратистички покрети које води меџлис, од стране набројаних геополитичких играча добијају подршку која уопште није безначајна. Преко испреплетане мреже различитих невладиних организација, хуманитарних фондова, научно-истраживачких центара, грантова и донаторских прилива они финансијски „прихрањују“ меџлис и његов рад усмеравају у потребном правцу. Наравно да Брисел и Вашингтон са великом пажњом прате кримско-татарски проблем.
Стране дипломате навраћају у тај илегални представнички орган кримских Татара чешће него у кримске републичке органе власти, чак се дешава да овим последњим уопште не поклањају пажњу. Најјаче евроатланске државе такво поштовање меџлису не указују тек онако. Подржавајући врло скору евроинтеграцију Украјине и врло одлучно иступајући против стационирања Црноморске флоте у Севастопољу, меџлис игра улогу „тројанског коња“ Запада на Криму, блиском Русији.
Један од последњих доказа велике пажње коју западни естаблишмент поклања кримско-татарском питању је и скорашња посета Симферопољу европског комесара за питања проширења и политике добросуседских односа Штефана Филеа на преговоре са представницима меџлиса и званичних кримских власти. У току састанка европски комесар је позвао украјинску власт да коначно прихвати нацрт закона М.Џемилева.
„Враћање права лицима која су депортована из националних разлога“, да следеће године одржи Међународни форум по питањима поновног успостављања права кримско-татарског народа, као и да предузме кораке ради продужетка важности Бишкекских споразума и поновног успостављања украјинског државног органа за решавање проблема репатријаната. Али главна порука европских чиновника за украјинску власт се односи на потребу да се учине потребни напори „како би се омогућио отворен и свеобухватан политички процес“, што би означило „признање и важност плурализма код кримско-татарског народа, као и легитимност и кључну улогу организација какав је Меџлис кримско-татарског народа.“
Речи високог европског госта многи су схватили као позив да се меџлис легитимизује, што је већ месец дана пре тога у свом извештају „Интеграција раније депортованих лица на Криму“ Кијеву препоручио Кнут Волебек, врховни комесар ОЕБС-а за послове националних мањина.
Тиме у високим кабинетима Европске уније није престала галама у вези са кримско-татарском темом. 26.септембра, на заседању подкомитета за људска права у Европском парламенту извештај је поднео Дирк Шубел, руководилац Европске дипломатске службе Источног партнерства. Извештај се односио на положај кримских Татара, и у њему је нагласак стављен на организовање Међународног форума о поновном успостављању права кримских Татара. Очигледно је да се забринутост у вези са овим питањем објашњава тиме, да форум под патронатом ЕУ и ОЕБС-а треба да изради „путну карту“ поновног успостављања права депортованих лица, о чијим ће ставовима Украјина, која се управо интегрише у Европску унију, морати да води рачуна. А обзиром да ће улогу „картографа“ одиграти меџлис и европске политичке институције – форум ће омогућити процес поделе кримљана по етничким особинама на привилеговане и остале.
Како видимо – ниво подршке меџлису од стране Европске уније и САД-а даје разлог да претпоставимо да ће пројектована кримско-татарска држава бити широко међународно призната.
Међутим, поставља се паметно питање: шта ће Европи и Америци кримско-татарски проблеми? Па, они су, у ствари, само параван која сакрива геостратешке интересе ЕУ и САД према комплетном Црноморско-Каспијском региону. Тежња Запада да игра на „кримско-татарску карту“ по принципу Косова добија смисао у оквиру стратегије задржавања Русије на југозападним границама и њеног сатеривања у дубину евроазијског континента. Тако ће појављивање извора беса у близини Северног Кавказа подривати власт Москве и у том немирном региону, и њој везивати руке.
Другим речима – најбољи начин да Русија заборави на своје активно политичко и економско позиционирање на међународној арени је управо формирање у њој самој унутрашњих проблема. Осим тога, за Европску унију и САД Крим представља зборно место за ширење присуства у Црноморском региону, који треба да постане коридор за транзит енергената из области Каспијског језера у Европу.
Ињекција исламизма
Јачању напрегнутости на Косову и Криму доприноси јачање утицаја радикалних исламских токова, за које се као спонзори јављају богате арапске земље – сателити САД-а. На Криму највећу популарност стиче религиозно- политичка организација Хизб ут-Тахрир ал-Ислами (Исламска партија ослобођења), за чији циљ је проглашено формирање исламског калифата светских сразмера. Иако је проглашена за терористичку и забрањену у Русији, Немачкој, низу држава Средњег и Блиског Истока (укупно у 29 држава) на Криму та организација међу кримско-татарском омладином и сеоским становништвом има приличан број присталица.
Исти процеси навикавања на радикалне исламске идеје у прилично индиферентном, у религиозном смислу, становништву постоје и на Косову. Прилично гласно се јавио „Косовски исламски покрет“ („LISBA“),осећа се и активност фондова „Ал-Вах ал-Ислами“ и „Ал-Хармеин“ , као и активност „Студентског исламског фронта “, Саудијског комитета за помоћ Косову и Чеченији, а да се и не говори о различитим вехабистичким групама. Методе продирања и јачања у тзв. Косовској Републици и на Криму код исламиста су врло сличне: оснивање исламских хуманитарних фондова, изградња џамија и школа за проучавање Корана, посете арапских мисионара-инструктора, слање муслиманске омладине у медресе арапских земаља ради обуке, активност на медијском простору.
* * *
Европска перспектива, чак и ако је магловита и стварно погодна само за олигархе земље која улази у интеграцију, све једно није бесплатна. Београд је због „европске будућности“, када је потписао Бриселске споразуме, тиме жртвовао од искона српску територију – Косово и Метохију, и тако у ствари потписао предају своје покрајине етнички албанској криминализованој влади, која је тамо чврсто засела.
Да није можда дошао ред на Украјину да принесе жртву на европски олтар, која може да буде и у облику Крима. Превелике сличности са Србијом изазивају бојазан да може да се деси да Крим ризикује да понови судбину Косова.
Да ли ћемо успети да прођемо кроз иглене уши?
___________________________
Извор података:
