Прочитај ми чланак
Каријерно и професионално, суперстар. Тако је Вука Јеремића прексиноћ у Београду назвао харвардски професор Џефри Сакс, додавши да је у само десет година постигао оно што ниједном другом његовом студенту није пошло за руком.
Но, након те вечери у пуној дворани Југословенског драмског позоришта, у којој је на промоцији свог Института за одрживи развој успео да окупи практично цео државни и црквени врх (били су и председник Николић и премијер Ивица Дачић и патријарх српски Иринеј), ову оцену блиског Јеремићевог сарадника у години председавања Генералном скупштином Уједињених нација морали би да потпишу и Јеремићеви најљући противници.
Они у његовом успеху, истина, не би видели ништа добро по било кога другог осим по самог Јеремића. И његов нови потез виде само као наставак самопромоције која је, по њиховом мишљењу, обележила и године у којима је био министар спољних послова Србије, али и протеклу годину дана док је био на месту генералног секретара УН.
Том критичарски настројеном делу јавности недавно се прикључио и Јеремићев политички отац – Борис Тадић. „Вук Јеремић није добро обављао функцију министра спољних послова, користио је више за личну промоцију и посвађао је Србију са многим земљама”, устврдио је пре неколико дана почасни председник ДС-а.
Ако је тако, како онда објаснити изјаве и поступке Тадића којима је давао безрезервну подршку свом некадашњем ученику, а потом и блиском сараднику, чак и када је Јеремић био на мети најжешћих критика дела политичке јавности, пре свега због своје косовске политике?
Најпре га је у два наврата, 2007. и 2008. године, поставио на место министра спољних послова. Негде на половини Јеремићевог другог мандата Тадић је похвалио шампионску способност Вука Јеремића да обиђе сваку тачку планете у борби за остваривање српских националних интереса.
„Желим да похвалим Јеремића, мој кабинет и владу, јер је само Хондурас признао независност Косова и Метохије након доношења одлуке Министарства спољних послова”, рекао је тада Тадић.
Када је Јеремић изазвао гнев једног дела политичких странака након што је у Будимпешти изјавио: „Свако ко верује да би Србија, уколико би била приморана да бира између ЕУ и Косова изабрала ЕУ, греши”, Тадић је и тада стао иза њега рекавши да Јеремић заступа државне ставове.
Ништа мање није био поносан ни када је Јеремић био изабран за председавајућег Генералне скупштине УН-а, оценивши да је то велика победа Србије. Србија је, како је тада оценио, водила политику истрајности, борбе за националне циљеве, уз јасно европско опредељење.
А Јеремићу је управо то што је у јавности био препознат као фронтмен у борби за Косово донело велику популарност међу обичним светом. Далеко већу него што је то имао било ко из ДС-а, па можда и сам Тадић. И то су ДС и Тадић обилато користили. Зато је лидер ДС-а, како кажу људи из његовог окружења, умео понекад и да прогута неке Јеремићеве изјаве са којима се лично није слагао. Ниједан важнији митинг Демократске странке у финишу изборне трке није могао да прође без ватреног обраћања српског министра спољних послова, што се не би могло окарактерисати као уобичајена политичка пракса у свету. Његови говори били су противтежа Тадићевим „проевропским” због чега су га радо слушали и они који нису гласали за ДС.
И док су његови потези делили политичку јавност, „обичан” свет био је жељан да од својих политичара чује оно што је Јеремић „кресао у брк” светским политичарима. И били су убеђени да искрено верује у оно што прича. Додатна потврда стигла је после објављивања тајних америчких депеша. Тако смо захваљујући „Викиликсу” сазнали да српски министар спољних послова ништа не чини како би охрабрио Србе да се врате на Косово нити како би они учествовали у влади Косова, што му је као минус уписао дипломатски саветник француског председника Жан-Давид Левит. Изненађени помоћник секретара за континенталну Европу Ролан Галараг писао једа Вук Јеремић изгледа верује да Србија може да постигне победу по питању Косова и истовремено уђе у ЕУ, те да мора да му се стави до знања до то није истина.
Државних ставова Србије о Косову и уласку Србије у НАТО није се одрекао ни када је напустио министарску функцију. У томе је био усамљен. Његови претходници, Вук Драшковић и Горан Свилановић, врло брзо по одласку са државне функције напустили су све оно за шта су се као министри Србије залагали.
И док је био омиљен у јавности, у Демократској странци био је, како су причале његове страначке колеге из самог врха партије, прилично непопуларан. Ипак, када је решио да се у децембру 2010. године кандидује на страначким изборима за потпредседника странке то је изазвало приличан хаос међу његовим противкандидатима. Причало се да Јеремићева кампања по локалним одборима наилази на добар пријем чланова ДС-а. У данима пред страначке изборе медији су писали да је врх странке тражио од Јеремића да повуче кандидатуру, што он није прихватио. Усред гласања нови електронским систем је пао па се прешло на ручно гласање, што је касније изазвало спекулације о регуларности избора. Сам Јеремић је за РТС недавно изјавио да ДС није напустио ни после губитка на изборима, под не до краја разјашњеним околностима.
Јеремићу у заслуге убраја се и одржавање Самита несврстаних у Београду чиме је показао да добро стоји и са тим делом планете, који је овде био заборављен као део прокаженог наслеђа Јосипа Броза. Остало је забележено да је у Београд довео и принца од Брунеја, једног од најбогатијих људи на свету.
Вешто жонглирајући како на домаћој тако и на светској политичкој сцени, Јеремић се користио и својим муслиманским коренима по мајци, што није могло да шкоди ни у контактима са Американцима, ни у контактима са лидерима из исламског света. Нешто од тога смо сазнали посредством „Викиликса”.
Иако свестан своје популарности и данас Јеремић није потрчао да оснује странку или, пак да се приклони неком постојећем политичком табору. Промишљено као што је и до сада радио вуче потез по потез кројећи даље своју каријеру која би га, ако настави у суперстар стилу, могла ко зна докле одвести.
(Политика)
