Прочитај ми чланак
![milos-i-karadjordje]()
Ко би дугорочно решио српски проблем, Карађорђе или Милош Обреновић?
Одговор је: обојица.
Историја српских подела је дуга и мучна . Најчешће су то биле краткотрајне заблуде и дугорочне последице.
Има тога и код других народа, много горе, али Срби су проблеме увек решавали срцем, емотивно. Српски народ је увек имао потребу за слободом, правдољубивошћу, чинио је то увек страсно и острашћено. Да није тако, он би био у другој крајности, као што свет јест: бездушан, нехуман, себичан, не марећи за проблеме и патње својих и других.
Па ипак, то јесте један од великих проблема кроз историју, који треба сагледати са свих страна, са историјског, социолошког, антрополошког, културолошког и других аспеката.Једна од највећих српских дилема је Карађорђе или Милош Обреновић? Дилема је настала почетком деветнаестог века и она је парадигма, како се то каже, и у данашњем времену. И десило се то, ево скоро ће двеста година како Милош уби кума свога Карађорђа у Радовањском лугу. Да ли је баш морало тако да се деси? И та оправдања и осуде трају и данас.
Тема и анатема – проблем избива на видело и бива веома актуелан.
Ко је у праву, Карађорђе или Обреновић? Карађорђе је прихватио да стане на чело српских устаника у Орашцу. Он је преузео велику одговорност за Србију и себе. Њему је додељена пресудна и одсудна улога. И он ју је понео храбро, свој крст, жртвујући себе и ближње за револуцију, устанак. Да ли је морао тако? Шта да није био такав, неустрашив, строг, одлучан, да ли би револуција могла? Тешко. Ситуација у међународним околностима и историјски тренуци створили су услове да устанак после пет векова крене, са изгледом реалним да успе: слабљење османлијске империје и супротстављањем других великих сила, Русије и Аустрије.
Нормално, Карађорђе је рачунао на помоћ Русије, па и Аустрије тада (гле коинциденције, данас смо сведоци, историја се понавља). Међутим, десила се непредвидива околност, (ах, те околности), Наполеон је желео да освоји свет, кренуо је на Русију. Русија није имала времена да брани Србију. И шта се десило Карађорђу? Нашао се у небраном грожђу. Могао је витешки да погине, као његов најхрабрији јунак, ратни великомученик, Хајдуке Вељко или да се повуче, побегне из земље, остављајући свој народ, рају на клање, сечу. Милош је остао у земљи да дели судбину народа и успевао је такође јуначки да осваја бојеве. Када је делимично успео да поврати изгубљено поуздање, Карађорђе је желео да се врати у земљу и настави борбу. Шта сад? Којекуде.
Милош који је остао у земљи и већ преузео одређено вођство, нормално, није желео да се одрекне те улоге, а желео је и да Србију поведе и у бој и дипломатским путем (Ах, та дипломатија.). Питање, опет дилема, да ли више због Србије или свога положаја? Када се Карађорђе вратио у земљу, Милош ( да ли ) није имао избора, морао је ( или решио ) да убије Карађорђа, славног вожда српског народа после пет векова. Учинио је то, додуше, Карађорђев кум (гле, српске ироније, уклетства које нас не оставља на миру, скоро да нема случајности). И као доказ лојалности и своје суровости, спремност да влада, шаље главу Карађорђеву у Стамбол, султану. Да ли је баш морало тако?
Ајде да размотримо ситуацију. Шта би било да је Карађорђе остао у Србији и наставио борбу до краја, до последњег родољуба, до своје сигурне погибије? Устанак би свакако био угушен, (као што је Југославија морала да се растури, а Србија разбије), јер Србија је остала сама (као и много пута, а нарочито данас). Карађорђе би свакако био убијен, али не од руке свога народа и свога кума. А то није исто. Не би било анатеме и српског проклетства за сва времена, не би било династичке борбе и народ не би најчешће острашћено и непромишљено бивао подељен. Свакако дошло би до Другог српског устанка.
Шта би било да Обреновић није убио свога побратима? Тешко би било, јер Карађорђе не би одустао (али је одустао једном од смрти, када је напустио земљу), не би одустао од власти по цену главе. Његов начин ослобађања Србије јесте ратнички и то би био проблем за било какве, макар и мале, нормалне, компромисе. Значи, Обреновић је морао да уклони Карађорђа. Али, није морао на тај начин. Када је већ починио грех убиства, зар је морао починити и други, још погубнији, да понизно пошаље главу вожда Првог српског устанка и да понизи њега и српски народ за сва времена. Није.
Да упоредимо са данашњим временом, а та нам се историја зато и понавља: зар је морала Милошевићева глава да буде испоручена у неправедни Хаг, без обзира шта ми о њему мислили, као и главе неких који очигледно и нису баш све криви? Нипошто. Поготову што је Србија једном то већ учинила са Карађорђем. Зар баш на Видовдан? Која случајност. Нема случајности, и неће случајно да нам се деси Божја казна. А ни инквизиторима, њих засигурно чека пакао деветога реда и круга.
И долазимо до кључног питања, ко би дугорочно решио српски проблем. Карађорђе и(ли) Милош Обреновић? Разуме се, ако имамо разум и човечност: и Карађорђе и Милоше Обреновић, односно треба узети све добре одлике Карађорђеве као и Милошеве. То је рационално, то је истина, то је морална дужност. Све друго су застрањивања, и острашћеност које не воде никуда. Којекуде. Рецимо, за источну Србију веома је значајан Карађорђе, односно његов војвода крајински, највећи јунак Првог српског устанка, Хајдуке Вељко, јер је борбом јуначком одбранио Крајину и Тимок, Србију на истоку, од Турака, а онда је на тој основи Милош Обреновић „дипломатским“ путем присајединио свих шест нахија (општина) матици Србији. Да будемо искрени и према једном и према другом, да није Хајдук Вељко, Карђорђев војвода, одбрано територију, Милош не би имао основа да тражи те делове и присаједини их Србији. Такође, Карађорђев труд и Вељкова смрт не би имали сврху да Милош Обреновић није политички аванзовао.
Да ли неко сме да говори и чини у име народа, макар да мисли да је то у његову корист, ако му народ није дао такво овлашћење? Наравно да онда нема легитимитет ни мандат. То се најбоље показало и велики је знак упозорења звижадање државном врху и негодовање народа на сахрани Карађорђевића. Али то је само део народа, који је присуствовао сахрани, шта би било да се сав српски народ окупио. Који би то био громогласан и заглушући звук и хук.
Оно што се народу обећало на предизборним скуповима то мора да се испуни, јер на основу тога су и изабрани, или да поднесу оставке, јер народ ће то тражити и тражиће испуњење које су дали под заклетвом. И ту нема дилеме!
