Прочитај ми чланак
(Нови Стандард)
СНС прича о сепаратизму да би освојила и власт, а ДС га заговара сепаратизам да би је задржала. Због тога ни једни ни други нису никакав избор
После Пајтићеве Декларације наметнут је избор ДС или СНС. Одмах да кажем: и једни и други су погрешан избор. Нити Пајтић штити интересе Војводине нити се СНС бори против сепаратизма.
Прво, да разјасним: када кажем „сепаратизам у Војводини“, онда је, наравно, прво реч о федерализацији Србије, па о конфедерализацији, па о сепаратизму. Реч „сепаратизам“ покрива све ово, реч је о скраћеном изражавању.
Пајтоћева Декларација се суштински састоји из два дела:
– У првом се наводе ставови који заиста представљају основу за будући сепаратизам, с тим што је све исказано на један, правно говорећи, конфузан начин; а
– У другом се наводе конкретни примери кршења права АП Војводине.
Права борба против сепаратизма прво би расправила наведене примере кршења права АП Војводине, па би се тек затим подвргли критици ставови који вуку ка сепаратизму.
У оба дела, неопходно је потпуно изоставити квалификацију самог г. Пајтића. Наиме, то што се тврди да је он криминалац не даје одговор на претходно, много важније питање – да ли су имовинска права АП Војводине повређена? Питање крађе је питање на који начин се располаже оним што припада АП Војводини. То нема никакве везе са увидом у то да ли се наноси штета законитим имовинским и другим интересима АП Војводине.
Прво ћемо да размотримо примере кршења права АП Војводине и одмах укажемо на поступање које би било правилно у тим случајевима.
Одговорна Влада Србије прво би обезбедила да се АП Војводини има дати седам одсто од укупног прихода буџета. Затим би одмах вратила имовину која је уписана на АП Војводину и, ако мисли да то треба по неком законском основу да припадне Новом Саду, упутила би локалну самоуправу Новог Сада да реши то питање или у директном договору са покрајинским органима или да се обрати суду.
Без одлагања би одмах обезбедила власничка и управљачка права АП Војводине у Новосадском сајму и поништила све одлуке донете без њиховог учешћа.
Директор Покрајинског фонда за здравство свакако треба да буде изабран на предлог покрајинских органа, тако да би паметна Влада Србије одмах поништила избор директора без сагласности покрајинских органа.
Грешке суверениста
На тај начин сепаратизам у Војводини остао би без било какве аргументације. Остао би огољен. И онда би се стварно брижљиво разматрало питање трошења средстава АП Војводине.
Ако пара у буџету нема, онда се поступа на следећи начин: председник Владе Републике Србије оде да разговара са председником Владе АП Војводине, и одмах на почетку каже да дуг према АП није споран. Разговара се само о томе да ли постоји могућност неког одлагања плаћања, у ком обиму, неке друге врсте компензације и сл. И то се тако јавно и каже. Ако договора нема, онда се Србија задужи, уплати дуг АП Војводини, и тек после тога изнесе аргументе због чега је било боље да се проблем привремено решио на други начин. Потпуно се другачије усваја аргументација онога ко је дуг платио, па онда нешто објашњава, од онога ко неће да плати, па доказује да је неплаћање исправно или да је онај коме дугује зао човек.
Када се сматра да нешто не припада АП Војводини, онда се ствари решавају или договором или путем суда. И, тек по судској одлуци, мења се власништво. Вредност свега што се уредбама данас приграби наноси огромну штету Србији а практично не доноси никакву корист. Примедба да судски поступак дуго траје је бесмислена – колико трају и колико ће трајати напетости на релацији Београд-Нови Сад када се умисли да постоје пречице?
У чему се састоји сепаратизам Пајтића доказује се анализом првог дела Декларације, а не тврдњама да је криминалац. Да не буде забуне, према свом најбољем знању, мислим да он то јесте, као и целокупни врх ДС (има понеки изузетак, али више као потврда правила), али то је ствар за полицију, тужиоца и суд, ангажовано новинарство, критичке интелектуалце итд. То не сме да ради извршна власт Србије, зато што, када представници извршне власти оптужују, онда је то најгрубље мешање у независност судства и самосталност полиције и тужилаштва, и тешко нарушава начело поделе власти. Таквим поступањем пре свега Вучић, а онда и остали из извршне власти, руше државу, а приказују такво своје понашање као велики допринос изградњи институција.
У овом нападу на Пајтића види се да су у СНС свесни да заиста крше права АП Војводине, и зато и беже од суштинске расправе о конкретним примерима таквог кршења који се у Декларацији наводе и све пребацују на незаконито трошење пара у Војводини, односно на Пајтића лично. То је и политички погрешно зато што они који гласају за Пајтића у огромном проценту знају да ДС краде, али алтернативу виде као још гору. Неопходно је поступцима показати добре намере, тактичност, поштовање поретка и процедура. И онда је Пајтић на ледини сам са припадницима организоване криминалне групе.
Узгред речено, г. Вучић ће се силно изненадити када му постане јасно да специјални тужилац г. Миљко Радисављевић неће процесуирати Пајтића, све док САД не устоличе неког другог протагонисту сецесионизма у Војводини. Оно што Вучић можда може то је да Радисављевића замени г. Остојићем, али ни Остојић неће процесуирати Пајтића потпуно из истих разлога. Другим речима, веома је вероватно да ће повика на Пајтића, уз помоћ тужиоца, бити приказана као политички прогон. Вучић ће платити цену за то што се ослонио на механизам ДС, тачније на Микија Ракића, још тачније САД, у тужилачкој и судској организацији, уместо да се одмах након освајања власти ослони на струку (али то је тема неког другог текста).
Грешке сепаратиста
Поред већ познате реченице у Декларацији, од које је на почетку одустао и сам г. Пајтић, питања тренутка у коме је Декларација објављена усусрет последњег чина издаје у бриселским преговорима и самог 10. априла као дана проглашења НДХ, Декларација има низ других делова који су надахнути сепратизмом.
Тако се у Декларацији, иначе супротно свим достигнућима правне науке, тврди да је у демократском друштву природно присутна аутономија, кроз коју се поштује осећање припадности регионалној целини. Одатле би значило да тамо где нема аутономије нема ни демократског друштва. Ова бесмислица има за циљ да аутономију издигне на божански ниво „природно присутна“ и тиме је стави изван и изнад Устава и било каквог могућег поравног поретка.
О поштовању припадности регионалној целини рећи ћу само толико да аутономија нема тај циљ. Тврдња да покрајина постоји због осећања припадности потпуно је измишљен основ и сасвим супротан Уставу РС. Да подсетим г. Пајтића, супротан истом оном Уставу који прописује седам одсто буџета за покрајину. Наравно, ово није случајно наведено. Ако је темељ у осећању и ако се то прихвати као ваљани правни аргумент утврђен Декларацијом, онда сепаратистима само остаје да још обликују осећања и подјарују тензије како би угрозили недељивост Републике Србије. Осећања су, наравно, важна и никако их не треба у политици потценити, али овакве ставове свакако треба уклањати из правног поретка због тога што они у правним актима утемељују ирационалност и онемогућавају разбориту расправу.
Даље се у Декларацији тврди да је „Уставом обезбеђено право на различитост“, и то се ставља у контекст аутономије. Право на различитост је загарантована одељком Устава који регулише права и слободе. У овом контексту, везивањем права на различитост за аутономију оваква тврдња усмерена је на директно застрашивање грађана. Ако нема аутономије, онда неће бити ни различитости. Као да некоме уопште пада на памет да католике и протестанте прекрштава у православне, да Мађаре и Хрвате, Словаке и Русине посрбљује, укида латиницу и право школовања на матерњем језику, а ето херојски Пајтић све то не дозвољава. Ово се може поредити само са Вучићевом тврдњом да ћемо умрети од глади ако не уђемо у ЕУ (за разлику од Бугара који се живи спаљују пошто су већ пет године у ЕУ). Опет, политичком смислу никако не треба потценити у осећања, а страх је једно од најснажнијих осећања. Али исто тако јасно треба рећи да су лажи перфидно назначене у Декларацији директан позив на сепаратизам.
Сама Декларација ставља у исту раван са Уставом „начела“ које сама утврђује. Наравно да то није случајно. Ако једном ова и оваква начела добију право грађанства, онда је разградња Србије само њихова логична последица. Имамо други јасан такав пример – шта су последице неодговорног и опасног поступања. Ако успоставите границу са Косовом и Метохијом и кажете да је основни приоритет Србије чланство у ЕУ, онда је признање сецесије Косова и омогућавање Приштини да има столицу у УН само логична последица таквих поступака. 1+1=2. То што сада Вучић и Дачић покушавају да десна страна једначине буде 2,1 само је понављање бесмисленог. Ако се хоће други резултат, онда се мора променити и лева страна једначине. У супротном, може се добити само нека пријатније написана двојка и ништа више.
Корист само за странце
У истом духу се Декларацијом тврди да је аутономна покрајина „гарант сигурности“ грађана. Тиме је имплицитно Србија означена као извор несигурности за грађане. Као, грађани у Ковину су сигурни, а преко моста у Смедереву несигурни? Лако је рећи да је оваква тврдња бесмислена, али у својој политичкој разради она директно позива на окупљање под заставу покрајине против Србије како би грађани одбранили, ни мање ни више, него своју сигурност. Чист сепаратизам.
Напомињем да сам овим текстом само покушао да укажем на оне аспекте који нису били предмет интересовања шире јавности. Дакле, нисам Декларацију разматрао исцрпно, а сасвим сам оставио по страни читав низ правно неутемељених тврдњи за које сам сматрао да су израз незнања, а не сепаратистичке намере.
Ипак морам – више као део забаве – да поделим једну мисао из Декларације која нема везе са сепаратизмом (има везе са обожавањем ЕУ-НАТО интеграција): каже се да се задире у раније стечена права што је „незапамћено у модерној европској пракси“. Пајтићу, а Кипар, Пајтићу! Не да задиру, него откидају трећину. А да јесте незапамћено у цивилизованом свету – то је тачно.
Укратко, СНС прича о сепаратизму да би освојила и власт у Покрајини и да се не би видело да заиста крше Устав и угрожавају аутономна права Војводине, а ДС лоше прикривено заговара сепаратизам да би задржала власт у Покрајини и избегла питање кривичне одговорности за своје представнике. Због тога ни једни ни други нису никакав избор. Нормалан приступ овим питањима би, без икаквих већих проблема, придобио подршку највећег дела бирача у Војводини. У овако повишеним тензијама суштина остаје замагљена, а грађани подељени у својим страховима и предасудама.
Једино су задовољни странци, зато што Србија крвари и тамо где уопште не би морала. Због тога је Декларација највероватније и промовисана 10. априла.
