Како су се Кокеза, Веселиновић и Андреј Вучић нашли у извештајима америчких служби

22:15 28.02.2021.

У лето 2017. се, по први пут, у извештајима америчких служби појављују имена: Андреј Вучић, Никола Петровић, Звонко Веселиновић, Славиша Кокеза, Ненад Ковач. Било је то у писму конгресменке Еди Бернис Џонсон тадашњем потпредседнику Пенсу, послатом пред Вучићев пут у САД - написао је Зоран Чичак на Твитеру. Иначе, то писмо је још прошле године ексклузивно показао политичар Срђан Ного гостујући на Србин.инфо.

ФОТО: КРИК Андреј Вучић (десно) у друштву Звонка Веселиновића (лево) на Копаонику

Шта имају заједничко Еди Бернис Џонсон (82), болничарка из Даласа, Тексас и Славиша Кокеза (40), саобраћајни техничар из Београда? Крстарење добијено на некој наградној игри? Не. Једно писмо.

У петак, 14. јула 2017. године, само три дана уочи предвиђеног састанка са Александром Вучићем, потпредседник САД, Мајк Пенс, добио је то писмо. Еди Бернис Џонсон, чланица Конгреса САД из Тексаса, тражила је од потпредседника САД да откаже састанак са гостом из Србије и да уместо тога од српске владе захтева објашњења на неколико врло занимљивих питања – пише Чичак у свом блогу.

U leto 2017. se, po prvi put, u izveštajima američkih službi pojavljuju imena: Andrej Vučić, Nikola Petrović, Zvonko Veselinović, Slaviša Kokeza, Nenad Kovač.

Bilo je to u pismu kongresmenke Edi Bernis Džonson tadašnjem potpredsedniku Pensu, poslatom pred Vučićev put u SAD. pic.twitter.com/0zILCnG8P7

— Zoran Čičak (@zorancicak) February 28, 2021

Најпре, потписница овог писма, Еди Бернис Џонсон, има 82 године, по струци је болничарка, али се већ више од пола свог живота (44 године) налази у професионалној политици: најпре је 20 година била представник у оба дома Конгреса државе Тексас, да би потом, од 1993. године, 24 године без прекида била чланица Представничког дома Конгреса САД из своје изборне јединице у Даласу, Тексас. Те давне 1972. године била је прва Афроамериканка у историји која је изабрана на јавну функцију у – тада још увелико расистичком – Тексасу.

Шта Еди има заједничко са радником Народне банке Србије, Андрејом Вучићем, и његовим – како она каже у писму Пенсу – “блиским пријатељима” Николом Петровићем, Звонком Веселиновићем, Славишом Кокезом и Ненадом Ковачем?

Како сама каже у писму, “забринутост због тога што ова група наставља да консолидује свој утицај у инфраструктури и јавним радовима у Србији”, али исто тако и због чињенице одржава одређене “односе” са специјалним изаслаником руског председника Путина, извесним Александром Бабаковом (54), послаником руске Думе који се од 2014. налази под санкцијама ЕУ и Канаде.

Еди се у писму бави и неким другим питањима – војном сарадњом Србије и Русије, гасоводима и другим енергетским пројектима на Балкану, али и занимљивим везама Србије и Ирана. У контексту овог последњег питања, она наводи и занимљиве састанке Маје Гојковић и Расима Љајића са неким иранским функционерима чија имена је нама, чији је матерњи језик српски, тешко и да изговоримо. Маја и Расим су, ваљда, то вежбали пре састанака које су имали?

Шта Еди, као чланица Демократске странке САД, има против сарадње Србије (или било ког другог, уосталом) са Ираном, ако се сетимо да је укидање санкција према овој земљи било једно од кључних достигнућа претходног, демократског, председника САД, Барака Обаме?

Колика је у томе улога Уједињених Арапских Емирата и њихових (а и саудијских и израелских) лобистичких група у САД? Да ли Вучићевим пријатељима из Абу Дабија одговара ирански инвестициони центар у Београду (помиње се у писму)? Има ли наша земља икакву спољну политику или се напросто ради о тумарању лево-десно, по критеријуму: највећи српски пријатељ је онај ко ми најдуже маше?

Хајде да сад мало кренемо у недавну прошлост. Приликом посете Александра Вучића САД, у септембру 2015. године, дотична Еди Бернис Џонсон је упутила слично (само нешто мало краће) писмо тадашњем потпредседнику САД, Џозефу Бајдену. И тамо се помињу Андреј Вучић и Никола Петровић, али не и Веселиновић, Кокеза и Ковач. Они су додати у међувремену. У целини, Еди Бернис Џонсон зна о детаљима персоналних односа у српском естаблишменту више него пола Владе Србије и преко 90% посланика Народне скупштине. Да ли је Ана Брнабић икада чула, на пример, за Славишу Кокезу?

Сада долазимо до једног интересантног питања: у овом писму (за разлику од оног претходног) за поменуту групу Еди користи енглески израз “цабал”, за који на српском не постоји адекватан превод. Зато ћемо превести његову описну дефиницију из Меријем-Вебстер речника. Кабал је: “група људи тајно уједињених у завери (нпр. да збаце владу)”.