Прочитај ми чланакСрбија улази у најтежи период од Другог светског рата. Држава је окупирана и опљачкана, привреда у рецесији, здравство у расулу, медији у мраку, правосуђе у криминалу, народ у сиромаштву, а са зимом долазе инфлација, незапосленост, несташице, глад, болести... Економски експерти процењују да ће до 31. марта 2023. године чак 13 европских држава прогласити банкрот. На том списку је и Србија. За разлику од других угрожених земаља, које се суочавају с политичким и економским проблемима, највећу опасност по опстанак Србије представља њена власт, диктатор Александар Вучић и његов картел око Српске напредне странке.
Рат у Украјини је на видело истерао све мане светског поретка који је успостављен по окончању Хладног рата. Рат у Украјини је, успут, убрзао процес суочења Србије са суровом реалношћу коју је креирао Александар Вучић.
Србија је, и пре глобалне кризе, стигла у стање налик апокалипси. У последњој деценији постала је европски шампион по сиромаштву и стопи смртности од малигних обољења, као и по криминалним комбинацијама, шверцу наркотика и оружја, прању новца и другим привредним делатностима напредњачког картела. Вучић, креатор локлне српске катаклизме, сада покушава да одговорност за последице свог пљачкашког похода на јавне ресурсе и приватну имовину пребаци на међународне факторе.
– Подигли смо земљу, реиндустријализовали је, а сад све што смо направили можемо да изгубимо за шест месеци. Не нашом кривицом, него због оних који мисле да ратом и санкцијама могу да решавају проблеме. Наша кривица је нула, кромпир, ништа – лаже Вучић.
Као што је пандемију корона вируса искористио да опљачка шест милијарди евра из републичког буџета, сада алиби за катастрофалне резултате његове владавине тражи у најављеном трећем светском рату.
– Ситуација је грозна, а биће још гора. Што год друго неко каже, тај лаже. Кључно притање је ко ће да преживи следећу јесен и зиму. Ово ће да буде само тријажа. Мали и слаби пропашће већ до 31. марта 2023. Нешто јачи ће дочекати следећу зиму, а видећемо ко ће њу да преживи. Биће много проблема са храном. Чак 48 земаља биће на ивици глади. Пред нама је најтежи период, тежи и од оног из деведесетих година прошлог века – рекао је недавно Вучић.
Предизборну кампању је, пре седам месеци, водио под паролом „Мир, стабилност, Вучић“, а данас у Србији нема ни мира, ни стабилност. Остао је само Вучић. Сада уместо рекламних популистичких порука шири панику. Нажалост, у катастрофичним изјавама има много више истине. Вучић је у праву кад каже да је ситуација грозна и да ће бити још гора. Биће, ако он остане на власти.
Трећи светски рат је, очигледно, већ почео. Оружани сукоби између НАТО и Русије воде се у Украјини, а сви остали облици рата воде се на све начине широм света. Свет је подељен политички, економски и медијски. Србији прете порази на свим тим фронтовима. Српску политичку сцену је окупирао диктатор, који се прогласио ванкњижним власником државе и људи.
Вучић је развластио све државне институције, од Скупштине и Владе до тужилаштва и судова. Здравији део опозиције изложио је политичком и медијском прогону, а болеснији је корумпирао. Завео је стравичну медијску контролу и, што је најзначајније, опљачкао је државу и народ. Званични подаци Еуростата показују да су грађани Србије, уз Молдавију, најсиромашнији у Европи. На тај начин је искључио већину грађана из политичког живота. Сиротиња није политички фактор. Човек који се бори за голу егзистенцију, за тањир пасуља, не размишља о демократизацији друштва и правној држави.
Искуства из деведесетих показују да је Слободан Милошевић побеђивао на изборима и под санкцијама и астрономском инфлацијом, кад су месечне плате биле пет марака. Осиромашени народ је Милошевићу опраштао политичке и ратне авантуре, па чак и увођење санкција Републици Српској, а потом и издају Републике Српске Крајине. Вучић је, пре него што је као радикалски министар информисања ушао у Милошевићеву ратну владу, трагично стање свети објашњавао рајетинским менталитетом Срба, који је форматиран током четири века турске владавине. Данас, у значајно промењеним околностима, не може да рачуна на то да ће му раја опростити ни политичке грешке, а камоли угрожавање егзистенције.
Да проблем буде тежи, и за Вучића и за Србију, актуелне околности су повезале политичке и привредне изазове. Све зависи од одлуке о увођењу санкција Русији. „Ако уведемо санкције тапшаће нас по леђима пет-шест дана и то је то“, рекао је Вучић недавно, не скривајући разочарење том трговином. Ипак, како ствари стоје, мораће да пристане на тапшање. Мораће због себе, не због Србије.
Уцењен, мора да изврши обавезе из облигационих односа са својим западним газдама, које су га довеле на власт. Неће то урадити драге воље, опет због себе, односно због две и по милијарде евра, који леже на рачунима у руској СБЕР банци, као и због неминовног пада рејтинга, којим ће га казнити гласачи.
Вучић само из лукративних разлога одлаже одлуку о увођењу санкција Русији. Да није новца, који је отео и изнео из Србије и депоновао у Москви, не би морао да купује време и лаже народ да неће увести сакције Русији. Овако, принуђен је да полако и пажљиво припрема јавност на одлуку коју Запад тражи од њега.
Истовремено, док се Вучић заклиње да од санкција нема ништа, српско-арапска авио компаније Аир Сербиа најављује обуставу летова за Москву, а помиње се и могућност увођења виза за руске држављане. Иако режимски политичари и медији то не би тако представљали, то ће бити први пакет санкција Русији, који би, према плану, требало да се примени у новембру.
Вучић не мари за одговор који ће добити из Русије. Ако остане без „свог“ новца, баш га брига за штету коју ће претрпети Србија. На ту штету упозорава бивши гувернер Дејан Шошкић, професор на београдском Економском факултету.
– Погрешно је процењена величина руске привреде. Највећи број аналитичара је полазио од податка о номиналном бруто домаћем производу, па су закључили да је то мала економија, која функционише као бензинскастаница, само точи гориво, а да није већа од италијанске. То није тачно. За процену руске економије потребно је узети податке са сајта Светске банке о БДП-у коригованом за паритет куповне снаге. Те информације показују да је руска привреда на нивоу Немачке. Русија прави скоро пет хиљада милијарди годишње, а то је хиљаду и сто милијарди више од Француске или Велике Британије, да не говоримо о Италији или Шпанији. Волумен руске привреде је много већи. То нису познати брендови, него инпути за производњу. Осим хране и енергије, ту је пуно метала и сировина с којима је Русија присутна на светском тржишту као значајан извозник. Русија је имала трговински суфицит већи него Немачка и то у овим базичним стварима, а сада има суфицит већи него пре почетка рата у Украјини. Руска рубља је једина валута која је ојачала у односу на амерички долар. Ти параметри показују да санкције нису добар пут. Да јесу, већ би направиле неки резултат који би водио ка прекиду рата – тврди Шошкић.
Руска привреда је без већих проблема поднела терет санкција које су јој наметнуле Сједињене Америчке Државе и земље чланице Европске уније и НАТО-а. Више од 8.000 рестриктивних мера, које је применио Запад, нису угрозиле економију у Русији, па то неће ни санкције које ће увести Србија. Санкције су изазвале теже последице по државе које су их увеле, него по Русију. Њих не могу да издрже ни најразвијеније европске привреде, а камоли српска.
Анализа аутодеструктивног карактера санкција, коју је почетком октобра објавила група немачких економских експерата, упозорава на катастрофалне последице с којима ће се суочити Европа. Према тим проценама, може се очекивати да ће ове зиме, услед привредног колапса, чак 13 европских држава банкротирати. На том списку су балтичке и балканске земље, али и Италији и Аустрији. Без руских енергентских инпута аустријска индустрија ће се преполовити до краја ове године, а то ће изазвати несташице и додатни скок цена свих врста роба и услуга. Ако аустријска привреда не може издржати санкције, јасно је да би оне Србију вратиле у камено доба. Уосталом, Србија је већ поодмакла у том смеру и без рата у Украјини и без санкција Русији.
Вучићеве политичке и економске авантуре уништиле су остатке српске привреде. Последње ексере у мртвачки ковчег Србије Вучић је закуцао пре две године, у време пандемије корона вируса. Из републичког буџета је испумпао шест милијарди евра и створио највећи дефицит у историји Србије, већи од онога из Другог светског рата или из деведесетих, у време НАТО агресије.
Рупе у буџету су крпљене новим кредитима, који су јавни дуг подигли на ниво од 32 милијарде евра, док је приватни дуг скочио на 39 милијарди евра. Јефтини кредити, које је Србија узимала од 2014. године, сада долазе на наплату. Услед раста курса долара, рате су много скупље. Како то у пракси изгледа показао је пример арапског кредита, који је Вучић узео почетком септембра. Само три недеље касније, због јачања долара, цена кредита је порасла за 2,3 одсто, што представља додатни трошак од око 25 милиона евра.
Тешко је претпоставити колика ће штета настати док тај дуг не буде враћен. Углавном, цена старих доларских кредита, које је узимала Србија, порасла је за 575 милиона. До краја 2023. године Србија ће морати само за камате да исплати скоро седам милијарди евра. Тај новац не постоји и неће постојати у буџету. Уколико повериоци не пристану на репрограмирање дугова, ето званичног банкрота. А, уколико пристану, дугови ће додатно порасти, па опет ето банкрота.
Једини излаз Вучић види у додатном ширењу лажи о благостању, деиндустријализацији, стабилном курсу динара и сличним илузијама. Реални подаци показују да је Србија од 2001. до 2011. имала просечан привредни раст 4,4 одсто, а од 2012. до 2022. само 2,3 одсто. По том показатељу, Србија је последња у Европи, гора од свих источноевропски, па и балканских држава. Ипак, Вучић не дозвољава да га сурове чињенице спутавају у пласирању лудачке представе о златном добу, економском тигру и лидеру у развоју. Утисак о фантастичном привредном расту, обрнутопропорционалном реалном стању, Вучић ствара кроз медије, у које пласира приче о спасоносном ефекту страних инвестиција.
Напредњачка власт је трасирала два инвестициона тока. Једним долазе велики страни инвеститори, који су подмићени огромним субвенцијама и заштитом од закона, коју им гарантује локални диктатор. Други, много значајнији, ток јавних улагања намењен је домаћим инвеститорима, којих нема. За разлику од власника страних компанија, домаћи су суочени с бројним административним проблемима, које могу да реше само ако пристану да плаћају рекет владару и његовом картелу. Ко на то не пристане, не може да ради. Свесни таквих околности, домаћи привредници не улажу у домаћу привреду, што показује у каквом стању је српски економски систем.
Последице су очигледне, српска економија је међу пет најнеразвијенијих у Европи, а тренд пропадања не може да се заустави. Србија је прошле године забележила дефицит од 10 одсто, а у прва два квартала ове године 8,8 одсто. Тај дефицит је неодржив, посебно у условима кризе која прети да убрза инфлацију. За обуздавање базне инфлације неопходна је много јача рестриктивна политика. Међутим, то би довело до пада економске активности, што би довело до губитка послова и прихода.
Вучић је социјални мир пред изборе куповао новцем грађана. С милијарду и по евра покрио је губитке у енергентском систему, а са две и по милијарде евра одржавао је вештачки чврст курс динара. Од маја 2020. године новчана маса је увећана за 60 одсто, наравно без покрића. Без обзира на политичке одлуке, којима се ствара лажна слика о стању економског система, грађани се сваког дана, увидом у властите рачуне, суочавају с инфлацијом.
Основне намирнице су још прошле године, увелико пре избијања рата у Украјини, поскупеле 30 одсто. Привремене мере, којима су ограничене цене одређених прехрамбених производа, нису дале никакве позитивне резултате. Напротив, произвођачи су смањили или обуставили производњу робе, пошто им се не исплати да продајом праве само губитке. Несташица млека, која се појавила у септембру, решена је увозом и медијским триковима. У београдским и новосадским продавницама има млека домаћих произвођача, али у унутрашњости Србије може да се нађе само пољско или мађарско млеко. Увознички лоби профитира, а и домаћи монополисти су задовољни, јер могу да удвоструче цену млечних производа, па литар јогурта сада кошта 188 динара, а мала чаша павлаке 104 динара.
– Биће проблема са храном у свету. Чак 48 земаља биће на ивици глади, а ми ћемо морати да обезбеђујемо подршку једни другима на сваки начин – рекао је Вучић у једној од последњих катастофичних прогноза.
У пракси, Вучић је тим речима најавио наставак распродаје српске хране својим ортацима из пројекта Отворени Балкан. „Обезбедићемо подршку једни другима“ тако што ће власт, преко Вучићевих партнерских компанија, прехрамбене производе продати фирмама у Албанији и Северној Македонији. У том послу неће зарадити српски пољопривредници, него режимски трговци. Штету ће претрпети и републички буџет, у који се неће вратити новац који је, кроз субвенције, подељен пољопривредницима. Осим тога, извоз ће додатно подићи цену хране, која је већ на светском нивоу.
Исти преварни систем Вучић је већ применио у трговини нафтом. Српске фирме су куповале руску нафту по цени која је 25 одсто нижа од тржишне, а онда је продавали компанијама из Босне и Херцеговине. Европске институције су откриле ту шему и казниле Србију, али и остале државе Западног Балкана, тиме што су укинуле одлуку о њиховом изузећу из рестриктивних мера којима је забрањен увоз руске нафте.
У ових осам месеци, од почетка рата у Украјини, Вучић је профитирао на шверцу нафте, а грађани Србије су плаћали гориво по тржишним ценама, често и већим од оних у региону, па и у Европи. Од првог децембра, кад Србија потпуно остане без руске нафте, цена ће додатно скочити. Вучић је већ најавио поскупљење бензина на око 240 динара и могућност да до краја године цена оде до 400 динара по литру.
Раст цена хране и горива прати раст цене кредита. Грађани који су узели стамбене кредите на 20 година, у вредности од 100.000 евра, уместо 400 евра мораће да плаћају 500 евра месечну рату. Растом каматних стопа већ су у рецесију ушле привреде у САД-у и Европској унији. Са последицама дужничког ропства суочиће се и 140.000 породица у Србији, које ће морати да се сналазе за отплату повећаних рата.
Инфлацију, раст цена и остале последице рецесије не могу да се надокнаде најављеним подизањем пензија и плата у јавном сектору, па ни једнократном помоћи од 5.000 динара, колико је обећао Вучић. Разлика између повећања плата и поскупљења намирница већ је нестала, а прави инфланторни талас тек долази, а с њим и сви остали проблеми, од незапослености до глади.
Колико су бесмислене приче о Вучићевој милостињи, којом покушава да се представи као заштитник сиротиње и младих, случајно је открила Ана Брнабић. На питање новинара колико би она могла да преживи са примањима од 40.000 динара, Брнабић је искрено одговорила: „Па, неколико дана, вероватно…“ У Србији има више од 900.000 породица које с толиким приходима морају да изгурају цео месец. С минималним платама морају да се прехране и плате рачуне за комуналије и грејање, плус да покрију све друге издатке.
Као Брнабићка, тако су и остали напредњачки функционери свесни лоше финансијске ситуације. За разлику од премијерке, њеног брата и остале братије из врха картела, нижерангирани чланови владајућег картела черупају јавне ресурсе и на ситно. Одбор за административна питања градске Скупштине у Нишу недавно је донео решење о исплати тзв. солидарне помоћи за превазилажење енергетске кризе у предстојећем периоду. Помоћ од 40.000 динара намењена је свим стално запосленима у Градској управи.
– Решење и одлука о исплати по 40.000 динара донети су превентивно, због превазилажења негативног утицаја и последица могуће енергентске кризе у предстојећем периоду. Тај износ новца третира се као солидарна помоћ оним градским функционерима који су именована, изабрана и постављена лица – каже Никола Илић, председник нишког Одбора за административна питања.
Драгана Сотировски, градоначелница Ниша, и двоје њених колега са списка за солидарну помоћ, рекла је да ће се одрећи те помоћи. Наравно, то је најавила тек кад је јавност обавештена о намери напредњачких функционера да се огребу о градски буџет.
Уместо солидарне помоћи, намењене штеточинама из власти, нормални грађани добијају извршна решења о пленидби покретне и непокретне имовине. Око 1,2 милиона грађана налази се на удару јавних извршитеља. Већини се скида половина плата и пензија по пресудама за неплаћене комуналне рачуне. По другим основама, око 200.000 породица стрепи од пленидбе кућа, станова, аутомобила, фрижидера, телевизора, намештаја и свега осталог што се свиди извршитељима.
Јавна пљачка имовине грађана није била обустављена ни у време пандемије, неће бити ни услед енергентске кризе. Према подацима Коморе јавних извршитеља, у Србији сваког дана по 11 породица остане без крова над главом. Извршитељи годишње од дужника отму имовину вредну око милијарду евра. Поступајући по врло спорном Закону о обезбеђењу и извршењу, какав не постоји у цивилизованом свету, јавни извршитељи су постали изузетно значајан фактор у заједничком злочиначком подухвату над Србијом, који предводи Вучић.
Као што је уништио политичку сцену и привредни систем, Вучић је нанео фаталну штету здравству. Бесмисленим одлукама у време пандемије, како о заштитним мерама тако и о инвестицијама у изградњу болница и куповину вакцина и медицинске опреме, Вучић је створио услове за потпуни распад здравственог система. Наравно, и у „рату против невидљивог непријатеља“, вируса Ковид 19, Вучић је профитирао, а страдали су грађани. За две године умрло је 45.000 пензионера више од дотадашњег просека. Смртоносне последице још погађају грађане, нарочито оне који имају друге болести, од којих нису могли да се правовремено лече.
Уз све остале муке, Србији прети нови талас короне. Свакодневно се бележи око 2.000 новозаражених, а расте број хоспитализованих и преминулих. Вирус и даље највише угрожава старије грађане и хроничне болеснике. Чланови Кризног штаба не одустају од експеримената, којима су створили услове за највећу стопу смртности у свету. Сад предлажу куповину бивалентне ковид вацине, која би, наводно, заштитила старију популацију.
Поред тога, лекари из Кризног штаба, који су истовремено и агенти за продају фармацеутских производа, траже од власти да купи лек против Ковида 19, који садржи моноклонална антитела. По обичају, не уздржавају се од отворених претњи – ако се не набаве нове вакцине и лекови многи инфицирани људи биће животно угрожени.
– Гробља ће нам бити мала – говорио је Вучић почетком пандемије корона вируса, а сад плаши народ глађу, због које прети опасност да Србија не дочека 31. март 2023. године.
Вучић је створио све услове за испуњење властитих претњи. Ситуација је заиста грозна и биће још гора, као што он каже. Ситуација би била грозна и да на власти нису он и његов картел, али овако, с њима, Србији нема спаса. На наплату стижу сви рачуни које је, у ових десет година, направила власт Српске напредне странке. Рачуне ће платити грађани, жртве диктатуре, а не диктатор и његова свита.
Ако није касно, Србија би морала хитно да се ослободи злочиначког режима, који је води у провалију. Чак и кад би данас престао рат у Украјини, кад би се политички и економски односи између чланица НАТО и Русије, на неки мистериозан начин, експресно изгладили и вратили на стара подешавања, Србија не би избегла катастрофу, коју је пројектовао Александар Вучић.
Политички, привредни, здравствени и социјални колапс почели су доласком Српске напредне странке на власт. Опоравак, или бар шанса за опоравак, може да настане само обрнутим процесом, обарањем тог злочиначког удружења с власти.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 29, 2022
