Прочитај ми чланак
Кривица за излазак Словеније из СФРЈ, уз примјену силе, приписује се ЈНА уз најтеже оптужбе њезиног војног врха.
Професорка Мира Марковић ме је у неколико наврата током зиме и прољећа 1991, док је ЈНА сасвим непотребно попуштала пред насртајима хрватских националиста и њихове паравојске, молила да утјечем на генерала Кадијевића да не дозволи да се у народу руши углед ЈНА и стварају услови за опћи јуриш националиста на заједничку државу и њезине институције у свим дјеловима Југославије.
Тврдила је да имам више утјецаја на Кадијевића од било кога другог, да она то зна и зато се чудила што озбиљније не интервенирам. Ја сам, дакако, подузимао што сам знао и могао, али нисам сматрао потребним да њу о томе извјештавам.
На оптужбе противу ЈНА одговарао сам указујући на опће политичке и психолошке прилике у земљи и тежак положај Армије, за што она објективно није крива. Неразуман поступак генерала Кадијевића да прати и снима увоз оружја из Мађарске у Хрватској умјесто да оружје заплијени чим се шлепери појаве на Драви, без обзира да ли је идеја била његова или му је наметнута, нисам ни покушавао бранити. Нисам имао никакве моралне обавезе. Није ми било познато што се догађа док филмски снимак не буде припремљен за приказивање.
Дужност и обавеза генерала Кадијевића била је да спријечи илегални увоз оружја у земљу. Свакоме је било јасно да ће увезено оружје и њиме наоружане фаланге ХДЗ-а довести до крвопролића. Руководство ЈНА није смјело превидјети да ће се срести с увезеним оружјем било да ће морати разоружати партијску војску ХДЗ-а, што се, након увоза оружја, у народу нашироко очекивало, било да ће оно бити употребљено против ЈНА у отвореном сукобу. А то се морало претпоставити. Наводно очекивање да ће хрватска и југославенска јавност бити шокиране до мјере да ће тражити неопозиви одлазак ХДЗ-а и Туђмана с власти, у насталим приликама у Југославији дјеловало је неозбиљно.
Након Словеније више нитко није био спреман прихватити неразумно понашање армијског руководства. Оптужбе су стизале од југославенски опредијељених грађана из Загреба, Сарајева, Скопља, из руководства СК – ПЈ, једном ријечју – са свих страна.
Посве увјерен да је војни врх пропустио задњу прилику да протуударом у Словенији преузме судбине земље у своје руке, био сам одлучан у намјери да се припадницима ЈНА јавно стави на знање да Армија мора промијенити своје понашање у односу на судбину земље.
Предложио сам неким члановима руководства СК-ПЈ да пред јавношћу упозоре Армију да не може очекивати њихову подршку ако не прихвати своју уставну обавезу да брани интегритет СФРЈ и да се не обазире ни на чију опструкцију, укључиво Предсједништва као врховног команданта. У штампи је дошло до таквих написа. Један врло критички чланак професора др Миће Царевића из Бањалуке наишао је на оштру осуду руководства СК-ПЈ у Босни и Херцеговини, био је уочен у руководству Армије и утврдило се да ја стојим иза њега. Армија није, међутим, мијењала легитимистички курс послушности формално Предсједништву СФРЈ, а стварно Милошевићу, што је дјеловало апсурдно у потпуно нелегитимном понашању свих институција, политичком и уставном каосу у земљи.
Мира Марковић ме је у јулу ’91. замолила да примим генерала Николу Љубичића. Као разлог за сусрет навела је да Лубичић већ неколико пута долази к њезином супругу и к њој, да је депресиван због догађаја у Југославији и разочаран понашањем Армије, да је плакао и тражио да се нешто предузме. Њу је замолио да му омогући сусрет са мном. До састанка је дошло почетком аугуста ’91. у згради ЦК на Ушћу. Присутни су били предсједник СК-ПЈ Драган Атанасовски и Мира Марковић из најужег руководства СК-ПЈ. Тражио сам да они буду присутни – било је јасно да ће Љубичић покренути крупна питања и да свему томе треба дати одговарајућу форму.
Љубичић је у уводу поздравио моје ангажирање у СК-ПЈ и Армији за одбрану Југославије. Он није приступио СК-ПЈ, рекао је, због поодмаклих година и што га својим именом и политичким бременом не жели теретити, али у свему подржава и мисли да би одлучније требало прекинути колебање Армије да изврши своју уставну обавезу. Он је, наводно, сматрао да за члана Предсједништва СФРЈ из Хрватске треба да дођем ја, а не Стипе Шувар, да је увјерен да бих ја благовремено знао ставити ствар на своје мјесто. Слушао сам га, знао сам да је он посљедњи човјек који би ме предложио за Предсједништво, али у том часу то је било без значаја. Чекао сам да ли ће нешто конкретније тражити. Пратио је моју заинтересираност и одлучио се да каже оно зашто је тржио сусрет: треба смијенити генерала Кадијевића, јер је неспособан да у насталој кризи даље води Армију – изјавио је Љубичић.
О Аутору
Бранко Мамула је рођен 1921. године у Славском Пољу на Кордуну у Хрватској.
Судионик је Народноослободиличког рата 1941- 1945.
Носилац је Партизанске споменице 1941. Рат је завршио као политички комесар Поморске команде сјеверног Јадрана у чину потпуковника.
Вршио је највише војне дужности у оружаним снагама СФРЈ: Командант Војнопоморске области, начелник Генералштаба ЈНА и савезни секретар за народну одбрану.
Носилац је високих југославенских и страних одликовања. Написао је и објавио запажене војнополитичке и стратегијске студије и анализе за домаће и иноземне часописе.
Аутор је књига које су превођене на неколико свјетских језика. Умировљен је 1988. године. Књигу Случај Југославија (И издање) објавио је 2000. у Подгорици.
Прошле недеље Дан граф (Данас) објавио је друго, допуњено издање књиге, из које је пренет овај део.
Подсјетио ме на избор Кадијевића за министра и устврдио да сам ја био тај који сам га наметнуо. Он вјерује да мене Кадијевић и сада слуша, да ја могу тражити да одступи, а да нађем генерала који ће га замијенити. О другима из врха Армије није било ријечи, нити је спомињао иједно конкретно име генерала за дужност министра. Сложили смо се око оцјене Кадијевића, па сам поставио питање Љубичићу како мисли да га смијени. Одговорио ми је да једноставно одем код њега и убиједим га да поднесе оставку. Љубичић је спреман поћи са мном, ако мислим да је потребно.
Моје слиједеће питање је било тко ће изабрати генерала на мјесто министра, поставити га на дужност и што би тај генерал требао учинити у Армији, и с Армијом. Љубичић ми је одговорио да знам армијски кадар и да нађем генерала, а постављање је формална ствар. На други дио питања није одговорио, јер је оно задирало у најкрупнију ствар, о чему Љубичић највјеројатније није имао став. Схватио сам да је ствар сувише озбиљна да би се ад хоц рјешавала и на крају рекао да ћу о свему размислити и уколико ми он, Љубичић, буде требао, да ћу му јавити.
Изван сваке сумње је било да Љубичић није дошао к мени без сугласности Милошевића, у чијој се кући о Кадијевићу и Армији расправљало. Даље промишљајући схватио сам да је Љубичић укључен у акцију, а да му није јасно да је неодлучност Кадијевића само дио проблема, а цјелина проблема је да ли ће се ЈНА заложити за Југославију или велику Србију. Љубичић је у разговору искрено говорио о одбрани Југославије, он је тако увијек мислио, без обзира што је подршка Милошевићу објективно водила у другом правцу. Кадијевић је, такођер, био за одбрану Југославије, али није имао смионости да учини прави корак и оствари циљ.
Одлучио сам да Љубичића искључим као посредника и да директно одем к Милошевићу, одакле је и потекла иницијатива за смјену Кадијевића. Милошевић ме одмах примио, знао је о чему може бити ријечи. Замолио сам га да ми каже што хоће постићи смјеном Кадијевића. Он је кратко изнио оцјену о Кадијевићу и закључио да је изгубио углед и подршку у Армији и да га треба смијенити. Поставио ми је питања може ли се то мирно извести и кога предлажем да га замијени.
Нисам могао дозволити да се одговорност за рушење Југославије сведе на Армију и Кадијевића особно и одлучио сам се да кажем на који се начин земља може спасити од катастрофе у коју је упала. Узео сам ријеч и прво рекао да није никакав проблем смијенити Кадијевића, да има генерала који могу Армију одлучно и успјешно водити, а затим – први задатак Армије јесте да преузме сву одговорност за рјешење кризе од Словеније до Македоније, али да сви они, предсједници република укључиво и он сам – Милошевић, морају отићи с власти.
Потврдио сам да је то једино рјешење за спас Југославије, премда је и за овај покушај можда већ касно. Милошевић је био изненађен, али је промпно реагирао: Зашто ја, једини сам који подржавам Армију и браним Југославију?
Љутито се дигао и кренуо према вратима, што је био знак да смо разговор завршили и да напустим кабинет. Није ми било свеједно, али сам већ у доласку на разговор био спреман на најгоре. Ништа се није догодило, мирно сам напустио палачу и отишао.
Само крајње наиван човјек могао је помишљати да ће Милошевић, како би спасио Југославију, мирно напустити столицу, као уосталом ни један једини од републичких вођа. Мени, међутим, није остало ништа друго него да му кажем, када ми је већ пружио прилику, како се уистину може сачувати интегритет Југославије, а све друго да је само манипулација људима и народима, демагогија и лаж. Знао сам да ће могућност мог утјецаја на даљњи ток догађаја бити сасвим сужена. Утолико више што ми је забрањено да с групом генерала пођем у Крајину, чиме је ископан ров између мене и Кадијевића и дијела армијског врха.
Ипак, и даље сам био увјерења да би одлучни кораци брзо окупили понижени армијски кадар, имао сам контакте с врло одговорним командантима и официрима и они су ме увјеравали да није све изгубљено. Група официра из гардијске бригаде послије Словеније, доласком у Генералштаб са захтјевом да Армија мора одлучније дјеловати, исказивала је опће расположење старјешина у ЈНА. Захтјева је било много више, само сви нису могли стићи у Генералштаб, али то није умањивало њихову спремност да се ангажирају када их позову и поведу.
Лично сам сада морао бити много опрезнији, свјестан да ће ми службе безбједности – Србије и Армије – бити за петама.
Мој слиједећи сусрет с Милошевићем пао је у прољеће 1993. када сам морао протестирати против малтретирања српске полиције на граничном пријелазу с Мађарском, при одласку и повратку. Милошевић ме увјеравао да се то могло догодити сасвим случајно, можда ме нису препознали. Сасвим сигурно су ме препознали, штовише то су ми и рекли, па не могу прихватити било какву случајност и тражим да се прекине с понижењима, рекао сам Милошевићу. Да би ме увјерио да уживам његово поштовање повукао је аргуменат како су му из СДБ-а Србије поднијели кратку информацију о мом боравку у Лондону и разговору с британских политичарима и новинарима, а он их је укорио: „Ако немате другог посла, него пратити с ким ће адмирал Мамула разговарати, онда вас и не треба“.
Чињеница је, да је сам он могао одобрити да ме прате и нитко други.
У насталој конфузији у земљи, када више није било јасно што ће донијети сутрашњи дан, није ми било тешко добити подршку у дијелу кадрова КОС-а и бити на вријеме информиран. Ти су људи све доживљавали једнако тешко као и остали армијски кадар, и још теже и драматичније, јер су располагали с више информација од осталих што се дешава с Југославијом.
Милошевић је устрајавао на обарању Кадијевића. Крајем септембра 1991. група од четрдесетак старјешина гардијске бригаде стиже ноћу у ССНО, преузима контролу над зградом Министарства и Генералштаба, тражи оставку генерала Кадијевића и нуди генералу Аџићу да преузме његову дужност и цјелокупну контролу над Армијом. Групу предводи мајор Шљиванчанин, официр КОС-а у бригади. Међутим, интересантнија је улога пуковника Вука Обрадовића. Овај се нашао усред догађаја, али када је схватио да генерал Аџић одбија судјеловати у обарању Кадијевића, да је побуна пропала и да треба очекивати реакцију, према казивањима генерала Васиљевића, начелника КОС-а, у интервјуу у НИН-у јула ’92 – Обрадовић је одједном нестао.
У прољеће 1991. у једном разговору генерал Васиљевић ме упозорио на карактеристике и амбиције пуковника Вука Обрадовића и рекао да овај озбиљно мисли постати министром одбране и нада се да би га Србија у томе подржала. Васиљевићу су били познати моји тадашњи односи с Кадијевићем и вјероватно је желио да Кадијевићу скренем пажњу на Обрадовића, јер му је превише вјеровао и ослањао се на њега и његове просудбе. Нисам далеко од закључка да је покушај обарања Кадијевића кренуо преко Вука Обрадовића. Међутим, он није профил војног старјешине који би побуну довео до краја уз ризик крвопролића, што се није могло искључити, поготову када се генерал Аџић испријечио на путу.
(Данас)
