Pročitaj mi članak

JOVO BAKIĆ: Vučićev režim neće pasti na izborima

0

Na Dan pobede nad fašizmom autor knjige Evropska krajnja desnica 1945-2018. (Clio, 2019) kaže da je fašizam pobeđen, ali je krajnja desnica (fašizam je samo jedan od njenih oblika) prisutna i u 21. veku, a kapitalizam i oligarhijske strukture zakonomerno je proizvode

Разговарала: Анђелка Цвијић

Случај је хтео да се овај интервју пред читаоцима Новог магазина нађе управо на Дан победе над фашизмом, када је чином потписивања капитулације нацистичке Немачке цео свет одахнуо у нади да се ужаси које је преживео током Другог светског рата никад више неће поновити. И да ће се о фашизму говорити као о идеологији зла, а о десничарским покретима који носе и његов предзнак као о нечему превазиђеном и презреном.

Сведоци смо, међутим, да се у 21. веку, нажалост, све чешће говори о поновној, потенцијалној опасности од фашизма и десничарских покрета, и то не једино у Европи, а да су речи фашизам, фашиста, фашистички… данас постале неизоставни део јавног дискурса у Србији, којим се актуелна власт обраћа не само опозицији већ малтене свакоме ко мисли другачије од ње. Притом многи из владајуће структуре, који то папагајски понављају, заправо и не знају права значења тих појмова.

Отуд, баш на Дан победе, и овај интервју са социологом др Јовом Бакићем, доцентом на Одељењу социологије Филозофског факултета Универзитета у Београду, који управо ових дана објављује књигу под насловом Европска крајња десница 1945-2018.

Дело које објављује београдски Цлио у својој сјајној библиотеци Агора настало је, како у предговору пише аутор, као плод вишегодишњег истраживања крајње деснице у старим европским олигархијама од 1945. до данас. Читањем ове књиге читалац ће увидети да није нимало необично што Бакић каже да се на српско-хрватском говорном подручју до овога тренутка слична студија није појавила. Међутим, “с обзиром на социолошко-историјски приступ примењен у овом истраживању, овакве студије су ретке и на страним језицима, пошто се најчешће појединачно пише о историјском развоју националних крајњих десница, односно праве се упоредна, али неретко неисторична истраживања синхроног типа”.

У досадашњем научном раду Јово Бакић се и иначе посветио проучавању идеја и идеологија, етничких група и нација, социологије политике, односа друштва и политике, што је неминовно водило ка оваквој јединственој књизи о Европској крајњој десници 1945-2018. Само неки делови из њеног садржаја које смо издвојили показују колико је реч о студиозно припремљеном, веродостојном и убедљивом делу, које не само да говори о фашизму него озбиљно упозорава на несрећу коју је он једном већ донео људској цивилизацији. А то су теме – Крајња десница: екстремни и радикални десничари, Демагогија или популизам?, Од екстремне ка радикалној десници, Десничарска радикализација неолиберала, Конзервативизам и радикална десница… Управо о томе колико се заиста зна о фашизму, шта је он донео и шта у још радикалнијем виду он може донети, разговарамо са др Бакићем.

Данас је Дан победе. Није ли иронија да на овај дан разговарамо о фашизму у Европи и свету?

Фашизам је побеђен, али крајња десница – фашизам је само један од њених облика – појавила се још у другој половини 19. века (1789-1914), па је очекивано да у неком облику буде присутна и у 21. веку. Капитализам и олигархијске структуре закономерно производе крајњу десницу.

Шта је условило поновно рађање крајње деснице после Другог светског рата?

Многи фашисти су преживели пораз. Неки од њих су се преобратили у конзервативце или либерале, ређе и у левичаре, а неки су се прегруписали, реорганизовали, оснивајући нове странке и пишући ревизионистичке, релативистичке и негационистичке списе о Другом светском рату и злочинима фашиста. Осим тога, у хладноратовској атмосфери, где је комунизам представљао главног непријатеља капитализма, тј. конзервативаца и либерала, па и многих социјалдемократа, антитоталитаризам, односно антикомунизам потиснуо је антифашизам с места хегемоног идеолошког дискурса.

Како је могуће да прва странка крајње деснице у Европи након рата буде баш у Француској?

Крајње десничарска организација с краја 19. века, Француска акција настала у националистичком антисемитском жару Драјфусове афере, била је вероватно најутицајнија крајње десничарска организација пре појаве италијанског фашизма и немачког националног социјализма. Маршал Петен, славни војсковођа у Првом светском рату, а издајник у Другом, имао је много поштовалаца, баш као и Шарл Морас, вођа Француске акције. Обојица су након Другог светског рата у дубокој старости умрли у затвору. Њихови поштоваоци, попут младог Жан-Марија ле Пена, били су убеђени у исправност њихових идеја и политичког дела, као и у неправедност масовног и жестоког обрачуна са сарадницима окупатора. Током Алжирског рата (1954-62) француски национализам прокључао је за овом најфранцускијом земљом, па је убијено и милион Алжираца. Овај национализам, уз масовно усељавање француских колониста из Алжира, подмладио је редове крајње деснице.

Напослетку, као реакција на 1968, група око Алена де Беное основала је Нову десницу, која је заменила биолошки културним расизмом. Тако се, уместо неједнакости раса, почело говорити о несравњивости култура; уместо надмоћи једне беле Европе, реч је о угрожености хришћанске Европе. У оба случаја крајњи десничари су против бастардизације, тј. мешања припадника различитих раса, односно култура, а иза културе се неретко скрива раса јер муслимански усељеници се често разликују и бојом коже од европских урођеника. Напослетку, харизматичност, организациона умешност и упорност Ле Пена, те последични изборни успеси његовог Националног фронта, упркос санитарном кордону којим га окружују друге политичке странке, не смеју се потценити.

Крајем маја су избори за Европски парламент. Анкете јавног мњења потврђују да је крајња десница у успону. Верујете ли да ће тај тренд да угрози Европску унију?

Европска унија сама себе угрожава олигархијским устројством, а крајња десница то користи као један од главних адута. Наравно, странке овог усмерења залажу се за једну Европу отаџбина или Европу нација, па ЕУ у овом облику, ако се тренд изборног јачања крајње деснице појача, не би могла да постоји. Но, свакако би дошло до неког облика ксенофобичног удруживања у циљу прављења Европе тврђаве.

Колико је економско осиромашење средње класе утицало на јачање крајње деснице на Западу?

Она није осиромашила у апсолутном смислу, али њени млађи припадници суочавају се, први пут после Другог светског рата, с немогућношћу поправљања свог положаја у односу на претходну генерацију. Старије генерације плаше се пак да им старост неће бити социјално безбедна. Реч је о релативном назадовању у односу на све богатију елиту. Све то, уз релативно напредовање припадника средњих слојева у Кини и Индији, што се огледа и у геополитичком јачању ових двеју земаља, уноси немир и несигурност у европску средњу класу. Утолико су и традиционално крајњој десници склони припадници нижих средњих слојева пријемчиви за националну и социјалну демагогију крајње деснице.

Шта се десило с левицом? Јесу ли, како сматрају неки економисти, неолиберализам и глобализација главни разлози што је ућутала?

Схвативши да индустријско радништво неће постати већина, као што је Маркс погрешно предвиђао, већ да се, штавише, његов удео смањује у друштвеној структури, социјална демократија је издала пролетаријат. Окренула се средњим слојевима, док су комунистичке партије на западу Европе нестајале након пропасти источноевропског социјализма, а синдикати губили чланство и моћ. Неолиберализмом вођена и правдана глобализација, где капитал бежи у земље с нижим порезима, а политичари главном способношћу сматрају удварање капиталистима, заразила је и социјалну демократију. Левичари се, пошто је читав идеолошко-политички спектар померен оштро удесно након пада Берлинског зида, налазе у дубокој дефанзиви, што је отворило простор капиталистичком дивљању (док је постојао страх од социјалистичке револуције, пристајали су на државу социјалног старања, а данас је она само лепа успомена).

Гласају ли радници све више за радикалну десницу због свега тога, а не за социјалдемократе и комунисте?

Комунисти су готово нестали, социјалдемократи су их издали, а странке крајње деснице су, нарочито од половине 1990-их, кад су схватиле да је социјализам мртав, антикомунизам (који је правдао њихово постојање током Хладног рата) и неолиберализам (којим су заменили негдашњи корпоративизам почев од друге половине 1970-их) све више допуњавали шовинистичком социјалном политиком (wелфаре цхаувинисм), тј. залагањем за одржање државе социјалног старања, али за Нас, никако не и за разне усељене невољнике.

Европска десница добија на популарности јер инсистира на темама као што су мигрантска криза и исламофобија. Колико једно и друго објективно угрожавају ЕУ?

Није то главни проблем ЕУ. Мањак радне снаге надокнађује се усељавањем. Проблем је што су уста водећих политичара ЕУ пуна демократије, а ње ни у траговима нема. Олигархијска природа ЕУ све је огољенија, а на њу демагошки указују и крајњи десничари, док се тобоже залажу заистинску демократију, која би у најбољем случају била етнократија, а у најгорем – ауторитаран систем с демократским правдањем.

Сведоци смо и све радикалнијег популизма на десници. Колико он доприноси јачању евроскептицизма?

Појам популизма у себи садржи прећутан презир према популусу, тј. народу. Он је у социолошком смислу безвредан. Увек треба видети који друштвени слојеви и из којих разлога више од просека пристају уз неку политику, а не сводити све на неки бесловесни и изманипулисани пук.

Спомињете руске олигархе иза којих стоји режим Владимира Путина, а који су главни извор финансирања европске крајње деснице. Политичке игре постају све опасније по свет, верујете ли да ће крајња десница на крају довести до новог рата?

Јачање ауторитарног и ксенофобичног национализма насиље чини вероватнијим. То насиље превасходно је усмерено против унутрашњег непријатеља, нпр. домаћих муслимана, Рома и других мањина, али нису искључени ни империјалистички, па ни ратови с такмацима. Но, треба подсетити да смо и у протеклим деценијама били сведоци различитих империјалистичких агресија. Другим речима, Хоркхајмерово упозорење и даље важи: ко не жели да говори о капитализму, треба да ћути о фашизму.

Кажете да се таквом сценарију могу супротставити само свесне и добро организоване друштвене снаге, али да су оне у овом тренутку тек у заметку и у дубокој дефанзиви. Где су гласови врхунских интелектуалаца који би требало да их подрже?

Интелектуалци неретко издају свој позив обавештеног посматрача и критичара друштва, па правдају империјалистичке агресије широм света (француски нови филозофи у томе нипошто нису усамљени) или националистичка дивљања (српски, хрватски и бошњачки интелектуалци су нам најпознатији, али ни они у томе нису усамљени), или се напросто продају свакој власти која их жели.

И раније спорадично спомињану, реч фашизам у Србији власт данас промовише као неизоставни део јавног дискурса. Колика је опасност тог олаког етикетирања?

Опасност је велика, као и од пречестог помињања демократије или некада социјализма. Наиме, претерано рабљење обесмишљава, банализује и релативизује појам јер ако је све фашизам, онда он није рђав.

Не чини ли вам се да се иза сталног називања политичких противника фашистима, заправо, налази незнање о томе шта је уопште фашизам?

Наравно. Нема фашизма без залагања за једностраначко корпоративно или сталешко уређење, употребу униформисаних партијских одреда и масовног насиља против политичких противника и мањина. Због тога данашње изборно успешне странке крајње деснице ваља називати радикалним, а не екстремним или фашистичким (у кризним тренуцима могу се екстремизовати, па и фашизовати).

Рекли сте недавно да ова власт има идеалну опозицију и ова опозиција има идеалну власт. Шта сте под тим мислили?

Ако погледате вође Савеза за Србију, онда је јасно да је, са изузетком једног радикалног десничара, углавном реч о људима који су током претходних деценија изгубили поверење, али се надају да ће грађани пасти у очајање владавином овог уистину ужасног ауторитарно-мафијашког режима и вратити их на власт. Режим пак навија да то буде једина опозиција јер се нада да бирачи неће заборавити колико су они били лоши док су владали (отуда и стална подсећања на жуте лопове иако су ови напредни на власти већ седам година). У оба случаја реч је о олигархији која деценијама влада опљачканим, остарелим и ојађеним друштвом.

Каква су искуства с левицом и десницом у Србији уназад пар деценија?

Левицу немамо. Погледајте нпр. Социјалистичку партију и Покрет социјалиста. Зар левичарска странка подржава овакав Закон о раду? Зар је левичарима битнији страни инвеститор од права радника? Левичар свакако јесте критичар империјализма, али не сме само то да буде.

Учествовали сте у истраживањима српске крајње деснице. До којих сте резултата дошли?

Најбитније и најопасније су везе ових група с влашћу, мафијом, деловима безбедносних служби и навијачким групама. Наиме, сраслост свега поменутог створила је ауторитарно-мафијашки режим, који се у неком тренутку може десничарски радикализовати, па и екстремизовати.

Шта преовлађује у политичком животу Србије: популизам или демагогија?

Увек је реч о демагогији јер у сваком друштву које покушава, бар на речима, да се успостави на идеји народног суверенитета, тј. да буде демократско, политичари прибегавају демагогији како би се додворили највећем броју бирача. То је једини начин да освоје власт. Ову легитимацију потом користе било за ауторитарну било за олигархијску организацију власти у оквиру капиталистичког друштвено-економског система, што показује да је реч о демагогији, а не о искреној привржености демократском идеалу сувереног народа.

Верујете ли у грађански протест који се шири по српским градовима и траје већ месецима? Верујете ли у дијалог власти и носилаца протеста? Можете ли предвидети како ће се ова ситуација разрешити?

Грађани заробљене Републике Србије морају да се боре против ауторитарно-мафијашког режима. Дијалог с њим није могућ. Да јесте, ваљда би га било у протеклих седам година. Овај режим неће пасти на изборима јер мафија никада добровољно не одлази. Потрудимо се, онолико колико то од нас зависи, а од грађана увек мање зависи него од таквог режима, да не буде превише крви у тренуцима његовог пада.

 

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!