Pročitaj mi članak

Jovo Bakić: Antonić deo naprednjačkog režima, Ković otišao „u četnike 1944“

0

Ne može Slobodan Antonić da objavljuje u stranačkom časopisu „Napredak“ a da ne bude deo naprednjačkog režima, istakao prof. Bakić

Гостујући у емисији „Без устручавања“ зрењанинске КТВ социолог Јово Бакић изразио наду да ће се и део искрених националиста мало „опасуљити“, то јест дистанцирати од режима и да ће увидети да иза те приче о одбрани српских националних интереса стоје криминални интереси обичних криминалаца.

Водитељ Александар Дикић: Је ли то нека врста „чистилишта“ и једне и друге, и са грађанистичке стране имате подршку Александру Вучићу, а имате подршку и са ове националистичке стране? Ево, на пример, навешћу професора Слободана Антонића, навешћу професора Милоша Ковића – чије се изјаве употребљавају или злоупотребљавају да би се дискредитовао протест, а на неки начин помогло Александру Вучићу?

Јово Бакић: Што се тиче Слободана Антонића, он је просто део овога режима. Не можете објављивати у страначком часопису „Напредак“ (издавач Фондација „За српски народ и државу“ чији је оснивач Српска напредна странка, прим. СтСт) – а он ту објављује – а да не будете део режима. Не можете писати реферат Урошу Шуваковићу реферат за избор за редовног професора на Учитељском факултету – упркос чињеници да Урош Шуваковић није ни основне, ни постдипломске, ни докторске студије завршио на социологији, већ је све завршио на политичким наукама, дакле не можете све то радити а говорити да нисте део напредњачког режима. Мени је жао, он је вредан човек, али то је просто тако.

Што се тиче Милоша Ковића, ту ми је мало теже да говорим, зато што он није само мој колега већ и мој дугогодишњи пријатељ, па сам у сукобу интереса, не могу да кажем оно што би можда требало рећи.

Дикић: ’Ајмо онда овако, еуфемистички, да ли је у незгодно време рекао оно што је рекао, и о Хрватима и о Украјинцима, да ли свој ауторитет подмеће режимској пропаганди која је усмерена према студентима?

Бакић: Ја се бојим да је он (Милош Ковић), метафорично да се изразим, 1944. отишао у четнике. Не могу и не желим да улазим у његове мотиве, свака јавна личност има одговорност за своје наступе.

Дикић: ’Ајмо онда да проширимо питање о медијској офанзиви. Споменули смо да је универзитетска заједница показала једну врсту јединства, а онда су одмах почели напади… Употребљен је већ испробани метод „ако нема човека, нема проблема“. Успева ли то када се универзитетска заједница дигла, или је то ефикасно само када је опозиција на другој страни?

Бакић: Ефикасно је код људи који су иначе склони режиму. Из сопствених познанстава, рекао бих да људи који су иначе склони да режиму верују – повероваће и у ове приче. Наравно, ту су и сарадници Службе, који ће ширити те приче. Често људи који су се представљали као неутрални, ето смета им Ђилас а иначе су неутрални (о поменутом сам ја, иначе, говорио врло лоше и мислим и даље све лоше), али не може Ђилас бити изговор да се овакав режим држи.

Дикић: Мислите да је лоша опозиција била одличан изговор.

Бакић: Одличан изговор. Добар део народа је згађен над политиком уопште, над мање-више свим политичарима, и онда апстинира, а заправо продужава живот режиму. Мислим да је Служба ту пуно урадила, да су се трудили да преко својих средстава масовног општења ту причу што више потенцирају. А заправо је врло једноставно – чим видите да режим не ваља, одмах га мењате. Нека дође код год хоће, мењајте и њега, ваљда ће на крају доћи неко ко нешто вреди! Уместо тога имате „овај је најмање лош“ или „ови други су много гори“.