Pročitaj mi članak

Jedina šansa da Srbija ponovo bude država je BRUTALNI REVANŠIZAM I LUSTRACIJA!

0

Petog oktobra 2000. godine propuštena je prilika da iz javnog života budu isključeni državni i partijski funkcioneri iz bivše vlasti, koji su kršili ljudska prava. Zakon o lustraciji, donet 2003. godine, nikad nije primenjen. Posledice su očigledne - na vlast su se vratili simboli mračne prošlosti koja traje. Za spas države i naroda neophodno je, posle oslobođenja od diktature Aleksandra Vučića, sprovesti potpunu čistku. Osim utvrđivanja krivične odgovornosti i izricanja primerenih kazni za kriminal i korupciju, neophodno je izvršiti lustraciju nad svim vršiocima javnih funkcija, političarima, sudijama i tužiocima, pripadnicima bezbednosnih službi, novinarima i ostalim pojedincima i ostalih pojedinaca koji su zloupotrebljavali pozicije u vlasti.

Dragan J. Vučićević, vlasnik i glavni urednik dnevnog lista Informer, nedavno je napadnut na ulazu u svoju redakciju. Žena, revoltirana objavljivanjem intervjua sa osuđenim silovateljem, udarila je Vučićevića u nogu. Taj incident je podsetio na petooktobarsko prebijanje Dragoljuba Milanovića i Milorada Komrakova, vodećih ljudi RTS-a u vreme Slobodana Miloševića. Takođe, napad na Vučićevića je najavio mogućnost da se u praksi ostvare pretnje sociologa Jove Bakića, koji je tvrdio da „ćemo juriti naprednjake po ulicama“.

Uz razumevanje za gnev, nema opravdanja za napad na novinare, ma kakvi i čiji bili. Ko danas udari Vučićevića, sutra će napasti i nekog čoveka. Za Vučićevića i sve njemu slične naprednjačke marionete bolje bi bilo da se suoče s lustracijom, nego sa nasiljem. I za normalne građane bilo bi bolje da Srbija, kroz lustracionu katarzu, postane pravna država. Bolje čistka, nego motka.

Igrom slučaja, u kome ima mnogo simbolike, D.J. Vučićević je ličnim primerom pokazao kako u praksi izgleda jedna od varijanti tumačenja procesa lustracije u staroj Grčkoj i Rimu. Čišćenje pojedinca ili zajednice („lustrum“) u tim kulturama sprovodilo se na više načina. Najčešće je bilo dovoljno polivanje vodom ili krvlju. Teži slučajevi zagađenja rešavali su se proterivanjem iz grada. Da bi pročistili celo društvo, zbog neke kolektivne krivice, Rimljani su cele zajednice deportovali na ostrvo Gubis, gde su morali da provedu minimum pet godina u izolaciji.

Srpski kandidati za lustraciju ne moraju da brinu za primenu grčko-rimskih metoda. U Srbiji nema dovoljno ostrva za njihov smeštaj, a nije bilo ni političke volje da ih stigne zaslužena kazna.

Prva prava prilika za čistku propuštena je petog oktobra 2000. godine, kad su „revolucionari“ odlučili da se zadovolje reketiranjem pojedinaca iz svrgnute vlasti. Preko noći su zaboravljena obećanja da će biti zabranjen rad Socijalističkoj partiji Srbije, Jugoslovenskoj levici i Srpskoj radikalnoj stranci. Nijedan istaknutiji funkcioner tih partija nije bio izložen krivičnom progonu, a kamoli lustraciji. Propao je pokušaj i naplate poreza na ekstraprofit, kojim su Miloševićevi tajkuni stekli enormno bogatstvu u kome do danas nekažnjeno uživaju.

Zoran Đinđić je lustraciju političkih protivnika sprovodio neformalnim sredstvima. Inicirao je istragu protiv Miloševića koja je završena optužbom da je „prekoračio granice svog službenog ovlašćenja izdavao nezakonite naloge, u suprotnosti sa zakonskim i ustavnim ovlašćenjima predsednika Srbije i predsednika SR Jugoslavije“. To je bilo dovoljno da Milošević bude uhapšen i pritvoren, kako bi se tri meseca kasnije lakše transprotovao u Hag.

Mira Marković je optužena da je podstrekivala Živku Knežević, generalnu sekretarku Vlade Srbije, da podstakne Miloša Lončara, direktora DIPOS-a, da Iloni Pešić, dadilji Mirnog unuka Marka Miloševića, dodeli stan od 47 kvadrata u Požarevcu, koji je ona kasnije otkupila za 162.000 dinara. Od sveg zla, koje je izazvao bračni par Milošević-Marković, sud se bavio zloupotrebom službenog polažaja i trgovinom uticajem. Kroz to vreme, Đinđić je profitabilno sarađivao Milutinom Mrkonjićem, Branislavom Ivkovićem, Ivicom Dačićem, Miloradom Vučelićem, Draganom Tomićem i ostalim požutelim slobistima.

Istovremeno, Đinđić je sve milijarderske konvertibilne grehove oprostio Miroslavu Miškoviću, Milanu Beku, Bogoljubu Kariću i drugim ekstraprofiterima. „Prvi demokratski premijer“ na još brutalniji način je lustrirao Vojislava Šešelja.

Đinđić se nije ni potrudio da crvenog vojvodu procesuira zbog šverca nafte preko radikalske firme „Velika korporacija“, već je zamolio Karlu del Ponte da Šešelja odvede u Hag i da ga ne vraća u Srbiju. Đinđić je progonio nepodobne politički protivnike, s podobnima je sklapao nagodbe, kao i s tajkunima. To je petooktobarsku revoluciju pretvorilo u običan puč, kojim je jedna zločinačka grupa smenila drugu na vlasti, a da se nije promenio sistem u čijim temeljima su kriminal i korupcija.

Tri meseca posle ubistva Đinđića, njegov naslednik na premijerskoj funkciji Zoran Živković progurao je Zakon o lustraciji u Narodnoj skupštini. Na predlog Građanskog saveza 11. juna 2003. godine usvojen je Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, koji je oročen na deset godina. Zakon je predviđao proveru svih funkcionera da li su kršili ljudska prava tokom vršenja javnih funkcija počev od 23. marta 1976. godine, jer je tog dana SFRJ ratifikovala Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima. Kao i u drugim istočnoevropskim državama, koje su izašle iz totalitarističkog perioda, lustracija je i u Srbiji trebalo da sankcioniše sve pojedince koji su kršili ljudska prava, a da za to nisu krivično odgovarali zbog zastarelosti ili bilo kojeg drugog razloga.

Međutim, Zakon je sklepan tako da ne može biti primenjivan u praksi.

Zakon je predviđao formiranje Komisije za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava, koju bi imenovala Narodna skupština. Komisija je trebalo da proverava biografije bivših funkcionera uvidom u dosijea Bezbednosno informativne agencije, Ministarstva unutrašnjih poslova, sudske arhive i druge zvanične spise. Posle analize, Komisija je imala obavezu da političare, za koje je utvrđeno da su kršili ljudska prava, obavesti o svojim otkrićima i da im preporuči da se ne kandiduju na izborima. Ako bi oni ipak odlučili da se kandiduju, Komisija bi izveštaj o njima objavila u Službenom glasniku kako bi javnost saznala za njihova zlodela. Drugim rečima, Zakon je odredio pretnju brukom kao jedinu sankciju. Ako bi, i posle raskrinkavanja, oni bili izabrani za neku političku, tužilačku, sudijsku ili bilo kakvu javnu funkciju, smatralo bi se da su „očišćeni“, da su im oprošteni svi grehovi.

Ni takav Zakon, blag da ne može biti blaži, nije mogao da se primenjuje pre nego što se usvoji zakon o otvaranju dosijea, što nije urađeno do danas. Osim toga, sami predlagači Zakona isticali su da, čak i kad bi im bio omogućen uvid u dosijea BIA, ne bi uspeli da otkriju pravu istinu o funkcionerima za koje se sumnjalo da su kršili ljudska prava.

Posle smene vlasti, pojedinci iz vrha DOS-a su pokušali da, suprotno zakonima, iskoriste arhive BIA za progon protivnika. U arhivama su zatekli duple dosijee. U zvaničnim, regularnim dosijeima gotovo da nije bilo ničega osim generalija. Izveštaji operativaca i ostali značajan sadržaj nalazio se u dosijeima pod šiframa.

– Svi istaknuti političari imali su bar dva dosijea. Jedan se vodio pod imenom i prezimenom onoga čiji je, i u tim dosijeima mi ne očekujemo da će se išta naći osim nekih biografskih podataka ili nekih psiholoških procena. Međutim, postoje i parni dosijei koji su pod šiframa. Među poznatijim šiframa je, recimo, „Sokrat“, to je šifra za dosije Gorana Svilanovića, ili „Mekdonalds“, ne bih pomenuo čija je to šifra, ili „Slavica“ za jednog istaknutog opozicionog aktivistu, „Student“ recimo, i u tim dosijeima se ne pominju imena. Šifrovnik se nalazi u jednom delu BIA i upravo ideja zakona o otvaranju dosijea jeste da se sve to, zajedno sa šifrarnikom, izmesti iz BIA i da zatim nezavisna komisija krene da dešifruje dosijee – rekao je tada Ivan Andrić, poslanik iz GSS, koji je u Skupštini predlagao Zakon o lustraciji.

Predstavnici DOS-ove vlasti tvrdili su da Zakon donose pod pritiskom Evropske unije, kako bi zadovoljili jedan od uslova u procesu pridruživanja. Izabrali su mađarski model „meke osvete“, koji je služio da se nova vlast javnosti predstavi kao zaštita prava građana, a da, zapravo, ne bude kažnjen niko iz bivše vladajuće garniture ko je kršio ljudska prava. Nije bilo snage i političke volje da se primeni čehoslovački model iz 1991. godine.

Federalna skupština Čehoslovačke je usvojila tzv. Zakon 451, koji je važio pet godina, a primenjivan je samo u Republici Češkoj, ne i u Slovačkoj. Otvoreni su svi policijski dosijei, što je omogućilo lustraciju komunističkih funkcionera koji su kršili ljudska prava, progonili političke protivnike i „stavljali partiju iznad zakona“, kako je definisano u Zakonu 541.

U državama nastalim posle raspada SFRJ to nije bilo moguće. Uz Srbiju, samo je Makedonija donela zakon o lustraciji, koji je izazvao isti efekat, ravan nuli.

Srpski Zakon o lustraciji, začet u grehu predstavnika svih stranaka koje su se smenjivale na vlasti, unapred je bio osuđen na propast. Mrtvorođenče je definitivno sahranjeno 11. juna 2013. godine, kad mu je zvanično istekao rok trajanja, a da po njemu nije pokrenut nijedan sudski postupak.

Demokratska opozicija Srbije je 2000. godine obećavala krivični progon svih funkcionera crno-crvene koalicije, koji su se ogrešili o zakon. Obećavano je oduzimanje nezakonito stečene imovine i, naravno, lustracija političara na svim nivoima vlasti, direktora javnih preduzeća, tužilaca i sudija, policajaca i novinara, koji su kršili ljudska prava i suspendovali demokratske slobode.

Kad je došao na vlast, DOS je zaboravio obećanja. Isti proces prošla je Srpska napredna stranka. Uz patriotske populističke parole o odbrani Kosova i Metohije, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić su se zaklinjali da će „žute lopove strpati u zatvor i državi vratiti sve što su ukrali“. Kad su dovedeni na vlast, Nikolić i Vučić su „žute lopove“ uzeli za partnere u svom kartelu.

Petooktobarsko propuštanje prilike da se očiste politička i javna scena stvorilo je uslove da Srbija danas bude ovakva, okupirana i opljačkana, da na vlasti budu manekeni mračne prošlosti. Kao što su lideri DOS-a pre 22 godine najavljivali zabranu rada SPS-a, SRS-a i JUL-a, tako i danas svi normalni ljudi smatraju da Srbiju treba očistiti od SNS-a, SPS-a, SRS-a i sličnih kriminogenih štetočinskih organizacija.

– Ljudi u Srbiji su 30 godina taoci onih koji su državu gurali u ratove, sankcije, materijalno je opljačkali i duhovno uništili. Potrebno je da se, po smeni ove vlasti, pokrene predlog da se zabrani rad SNS, SRS i SPS zbog svega što su činili poslednjih 30 godina. Ta će zabrana imati za pravnu posledicu da se zabrani pristup javnoj vlasti na osnovu lustracije svih lidera ovih stranaka doživotno. Moramo kreirati mehanizme koji će omogućiti da se država trajno otrgne iz zagrljaja mafije. Neophodno je prekinuti kontinuitet Službe državne bezbednosti, koja je menjala nazive, ali je ostala isključivo politička policija – rekla je Vladimir Gajić, šef pravnog tima Narodne stranke, u proleće 2019. godine.

Gajić je i nedavno ponovio stav o neophodnosti zabrane rada tih stranaka.

– SNS je formalno nova stranka koja ima de fakto kontinuitet sa SRS, a čiji su funkcioneri ogrezili u kriminalu, za šta će morati da se vode krivični postupci. Neki od lidera tih stranaka ili pripadnici najvišeg vrha su osuđivani u Srbiji ili pred Tribunalom u Hagu, optuživani su zbog ubistava ili pokušaja ubistava novinara i političkih protivnika u Srbiji. Ova vlast je i direktno ugrozila teritorijalni integritet Srbije potpisom na Briselski sporazum koji je protivustavan. Neophodno je da se promeni vlast i da se stvore uslovi da ovlašćeni predlagači mogu da prikupe građu i dokumentaciju s kojom bi izašli pred Ustavni sud. Nemam nikakve sumnje da bi sud u jednom fer postupku zaključio da je rad ovih političkih stranaka u najvećoj meri bio u suprotnosti sa Zakonom o političkim strankama, koji zabranjuje nasilno rušenje ustavnog poretka, narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije, kršenje zajamčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne ili verske mržnje. Potrebno je zabraniti te stranke, lustracija nije dovoljna. Mislim da je sada za to kasno, a pogotovo nije delotvorno, jer lustracija ima političku dimenziju, ona je usmerene protiv onih koji su se ogrešili o ljudska prava. Nama je potrebno da sprovedemo revanšizam, a do toga može da dođe samo u zakonom regulisanom postupku, u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku i nekim pratećim zakonima, kao što je Zakon o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom – tvrdi Vladimir Gajić.

Za razliku od Gajića i ostalih funkcionere Narodne stranke, koji smatraju da je lustracija „mlaka i prevaziđena“, lideri drugih opozicionih stranaka izbegavaju da koriste termin „revanšizam“, nije politički korektno pretiti osvetom kriminalcima iz naprednjačkog kartela.

U Demokratstoj stranci tvrde da je zakon o lustraciji neophodan, ali da mora biti usklađen s propisima Evropske unije, iste ove Evropske unije koja ne preduzima ništa da bi građanima Srbije pomogla da se oslobode diktature Aleksandra Vučića.

Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa u svom „Planu za dan posle“ obećava da će pokrenuti proces lustracije posle smene SNS-a s vlasti. Koliko to obećanje vredi videlo se dan posle aprilskih izbora, kad je Đilas proglasio Vučića za legitimno izabranog predsednika svih građana, zanemarujući krađu i kupovinu glasova, fizičko nasilje i medijsku torturu, kao i sve ostale elemente naprednjačke diktature. Po tome sudeći, Đilasov „plan za drugi dan posle“ svešće se na kolaboraciju ili koaliciju sa Vučićevim kartelom. Na to upućuje i ponašanje predstavnika Pokreta slobodnih građana, aktuelnih saveznika Đilasove SSP, koji su pred junske izbore 2020. godine predstavili svoj predlog budućeg zakona o lustraciji, koji od tada ne pominju.

Zakonom, koji je predstavio Sergej Trifunović, tadašnji predsednik PSG-a, uređen je postupak utvrđivanja odgovornosti zbog kršenja ljudskih, građanskih i političkih prava u vršenju javne funkcije, dužnosti i profesionalnog zadatka, samovoljno ili po naređenju pretpostavljenog lica ili nadležnog organa.

Postupak lustracije bi se vodio protiv izvršilaca nekog krivičnog ili drugog kažnjivog dela za koje se goni po službenoj dužnosti, a za koje je nastupila zastarelost. Na udaru zakona bi se našao izvršilac, podstrekač, saučesnik, pomagač, organizator zločinačkog udruženja ili bilo koje lice koje nije sprečilo izvršenje krivičnog ili drugog kažnjivog dela.

Postupku lustracije bili bi izloženi kandidati za vršenje funkcija predsednika Republike, poslanika Narodne ili pokrajinske skupštine, predsednika i člana republičke vlade i pokrajinskog izvršnog veća, gradonačelnika, svih rukovodećih radnika u skupštinskim službama, u ministarstvima i državnim organima. Istraga bi se vršila nad kandidatima za predsednike i sudije svih sudova i tužilaštava, kao i nad svim funkcionerima i ovlašćenim licima u radnom odnosu u Bezbednosno informativnoj agenciji i vojnim obaveštajnim službama i svim direktorima i rukovodećim radnicima u svim zavodskim ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija.

Takođe, provera bi bila izvršena i za kandidate na funkcije predsednika i člana saveta univerziteta, rektora univerziteta i dekana fakulteta, direktora i člana upravnog odbora svakog javnog preduzeća, direktore i urednike u medijima, guvernera Narodne banke i člana Saveta guvernera, načelnika generalštaba, kao i za ambasadora ili konzula.

Postupak lustracije mogao bi da se sprovede na osnovu zahteva bilo kog fizičkog lica, državljanina Republike Srbije, koje ima pravni interes. Predlog zakona predviđa da se postupak lustracije vodi pred Komisijom za lustraciju, posebnim odeljenjem za lustraciju mesno nadležnog višeg suda, a u njemu učestvuje Ombudsman. Komisija bi imala 15 članova, među kojima su sudije Vrhovnog kasacionog suda, zamenici Republičkog javnog tužioca, profesori Pravnog fakulteta i istaknuti naučni radnici pravne struke sa najmanje 25 godina radnog iskustva, kao i po dva pravnika iz vladajuće i opozicione poslaničke grupe. Lica koja su oglašena kao odgovorna za kršenje ljudskih, građanskih i političkih prava Komisija izriče meru zabrane vršenja javnih funkcija, poslova i radnih zadataka u trajanju od pet do 25 godina.

U poređenju s posledicama zločina koje su izvršili pripadnici aktuelne i bivših vlasti, ovaj predlog zakona izgleda suviše bledo i meko. Međutim, zasad je to jedini konkretan predlog za lustraciju. Drugi, mnogo ozbiljniji, problem predstavlja činjenica da na političkoj sceni ne postoji konsenzus o potrebi da se stvore pravni mehanizmi koji će omogućiti da se izvrši detaljna čistka, odnosno da se prestupnici iz svih stranka privedu pravdi. Takav konsenzus nije moguć jer bi većina vladajućih i opozicionih stranaka ostala bez rukovodećih kadrova, ne bi imali koga da kandiduju.Vrana vrani oči ne vadi, kriminalac iz jedne stranke ne želi i ne može da lustrira kolegu kriminalca iz druge stranke. Taj mafijaški kodeks doveo je Srbiju do ovog zla, do Vučića.

Nad Petim oktobrom, kao i nad prolivenim mlekom, ne treba žaliti. Prljav posao, kojeg tada niko nije hteo da se prihvati, još čeka da bude obavljen. Zločinci moraju da budu kažnjeni. Mnogi će morati da odgovaraju krivično, da im se oduzme nezakonito stečena imovina i obezbedi dug boravak u miru neke ustanove zatvorenog tipa. Još više je onih koji moraju da budu sankcionisani oduzimanjem prava da budu kandidovani na javne funkcije, kako bi se sprečio njihov povratak na mesto zločina.

Lustracija nije potrebna samo zbog satisfakcije za političku, profesionalnu i moralnu štetu koju su pretrpele žrtve, nego, još više, zbog budućnosti Srbije i oživljavanja procesa demokratizacije društva. Politička teorija i praksa su dokazale ispravnost nirnberške devize „nema slobode za neprijatelje slobode“. Taj aksiom je eliminisao mogućnost oproštaja čak i onima koji su se pravdali tvrdnjom da su „samo radili svoj posao“. Ne treba sumnjati da će, čim padnu s vlasti, mnogi funkcioneri SNS-a pokušati da odgovornost za svoja zlodela prebace na stranačke kolege, pre svega na Aleksandra Vučića. Svi će ponavljati mantru o tome kako su samo izvršavali njegova naređenja.

U tim opravdanjima služiće se i istinitim tvrdnjama da je on lud i agresivan, da su ga se plašili, pa su samo zato pristajali da učestvuju u pljačkanju države i nasilju nad građanima. Kao što je definisano još rimskim pravom, strah ne abolira od krivice. Moraće svi da odgovaraju, da se suoče s posledicama svojih odluka i, logično, primerenim kaznama.

Spisak za lustraciju se zna. Na njemu se nalaze svi članovi Glavnog i Izvršnog odbora Srpske napredne stranke, svi njeni kadrovi koji su za ovih deset godina tiranije prodefilovali na državnim funkcijama, u javnim preduzećima, sudovima, tužilaštvima i režimskim medijima. Na tom spisku su i svi funkcioneri Vučićevih satelitskih stranaka, kao i samozvani intelektualci, univerzitetski profesori i akademici, glumci i režiseri, sportisti i starlete, svi koji su imali korist od podrške njemu i njegovom kartelu.

Samo potpuna čistka javnog prostora, koji je za protekle tri decenije pretvoren u deponiju, može da pruži šansu Srbiji da postane normalna pravna država u kojoj se na vlasti neće smenjivati kriminalci, korumpirani bednici, secikese i ostala čovekolika bića koja su izmilela iz društvenog taloga, gde im je i mesto.

I za njih, i za Srbiju, bolje je da se što pre sprovede lustracija, da ne bi sutra, kao danas Dragan J. Vučićević, bežali ulicama pred ogorčenim ljudima željnim da iskale pravednički bes. To posebno važi za Aleksandra Vučića, koji ni danas, za razliku od svog kerbera DJV-a, ne sme sam da promoli nos na ulicu. I za njega je bolje da se mirno suoči s pravdom, pošto ionako nema zemlje, trapa ili frižidera u koji može da se sakrije.

Vučić, možda, ne zaslužuje priliku za fer suđenje, pošto ga ni on nije omogućio svojim žrtvama, ali to je potrebno Srbiji. Bolje pravna čistka, nego ulična motka.

antrfile

Ko je zabranio Šesti oktobar

Svi prvaci Demokratske opozicije Srbije zaklinjali su se u lustraciju. Tako do petog oktobra. Šestog su zaboravili na obećanja o čišćenju političke scene. Isti likovi, 20 godina kasnije, odgovornost za prevaru građana prebacuju jedni na druge, najčešće na Vojislava Koštunicu.

– Lustracija i sprovođenje krivičnog zakona su najbolji lek za čišćenje prošlosti. Zakon o lustraciji je pod mojom pretnjom donet u vreme kad sam ja bio premijer juna 2003. godine. Krajem godine je formirana komisija za sprovođenje tog zakona, ali ni naredna vlada, Koštuničina, niti bilo koja vlada do dana današnjeg nije primenila taj zakon, kome je istekao rok 2013. godine. Ni jedan jedini postupak nije pokrenut po tom Zakonu, što je bila opstrukcija kvazidemokratskih vlasti nakon marta 2004. godine – kaže Zoran Živković.

Iste stavove zastupaju i njegovi saveznici iz pokojnog DOS-a Žarko Korać, Nenad Čanak, Čedomir Jovanović i drugi simboli prošlosti, koji bi i sami trebalo da budu predmet lustracije.