Издајници Србије се не могу сакрити иза Путина: Јавни сервиси тајних налога натократије

0

putin (1)

 

Јавни сервис за дезинформисање грађана Србије и остале обавештајно-пропагандне постаје НАТО пакта у Србији, које себе, од миља, називају новинама и телевизијом, упрегнуте су 4. марта 2014. у антируску кампању западног војног блока…

 

Зато није нимало чудно да су „независни“ (од савести и морала, част изузецима!) новинари у Србији ставове руског председника Путина пренели као ставове усмерене против права Србије на Косово и Метохију: тобож, Путин је рекао – ако су Србима отели Косово и Метохију, зашто да ми не заузмемо Крим?

Наравно да Путин то није рекао.

 

Шта Путин јесте рекао?

Руски председник је у разговору са новинарима посебно истакао да је увек био „за поштовање норми међународног права“, те да ће евентуална одлука о коришћењу руских оружаних снага у Украјини „у потпуности бити у складу са нормама међународног права“. Поред овог кључног постулата руске спољне политике, В. В. Путин је у наведеном интервјуу указао и на други битан постулат када је у питању међународна политика његове земље. Реч је о неселективној примени норми међународног права, односно супротстављању политици двојних стандарда коју, упорно, већ деценијама воде западне државе.

За Русију у међународним односима не постоје „уникум ситуације“ које би оправдавале другачију, селективну примену норми међународног права. Ради образлагања овог руског спољнополитичког става, В. В. Путин се позвао на ситуацију на Косову и Метохији, рекавши како оно што се „дозволило да ураде косовски Албанци, а што је било уопште допуштено да се уради и у другим деловима света, право нације на самоопредељење, утврђено у одговарајућим документима УН и које, колико ми је познато, није укинуто“.

 

Ко то прича о међународном праву?

Поставља се питање: да ли целокупан став руског председника изложен у интервјуу дозвољава да се закључи како је он ставио у исту раван ситуацију на Криму и КиМ и како, сходно томе, албанску сецесију сматра, са становишта међународног права, законитом, као што је сматрају и западне државе које су извршиле агресију на СРЈ и признале државолику геноцидну творевину косовскометохијских Арнаута? Или се руски председник позвао на косовски случај како би јавности указао на двојне стандарде западних држава када је у питању поштовање права на самоопредељење? (То јест, Путин жели да зна – ко то прича о суверенитету и целовитости Украјине? „Демократе“ из НАТО пакта који су напали и окупирали Ирак, Авганистан, Либију? „Људскоправаши“ који финансирају терористе у Сирији? „Миротворци“ који плаћају побуњенике у Венецуели? „Хуманисти“ који су хушкали украјинске нацисте за борбу против свега руског и православног у Малој Русији, од језика до ћирилице?)

Довољно је узети у обзир целокупни кратак одговор на питање у коме Путин помиње косовске Албанце, па да се види да је руски однос према начелу права народа на самоопредељење у украјинском случају, као и уопште према примени међународноправних норми, дијаметрално различит од приступа који је глобална псеудо – Империје примењивала и примењује на простору бивише Југославије и бившег СССР, а посебно на КиМ.

 

Стандарди НАТО „демократа“

У циљу државноправног сакаћења руског и српског народа, ЕУ и САД су од почетка деведесетих година прошлог века манифестовале селективан приступ у примени права на самоопредељење. Тако се право на самопредељење у бившој Југославији признавало само несрпским народима и то на штету територијалног интегритета међународно признате СФРЈ, док се исто право није признавало већинском српском народу. Да би оправдале свој селективан приступ код признавања нових држава ЕУ и САД нису пошле од међународног права, већ су одлуке засновале на политичким актима које је крајем 1991. усвојила ЕУ: „Декларацији о признању нових држава у Источној Европи и СССР“ и „Декларацији о Југославији“.

Чином признања сецесионистичких југословенских република западне државе су били непосредни подстрекачи оружане побуне и насиља у бившој Југославији и као такви одговорни за најтеже деликте са становишта међународног и унутрашњег права. НАТО пакт је извршио агресију на независну државу, СРЈ, како би омогућио терористичком вођству једне националне мањине, које је подигло оружану побуну против легалне власти у циљу насилног отцепљења дела територије, да створи своју државу. При том је НАТО пакт не само починио читав низ најтежих злочина против мира и човечности, већ је под његовим покровитељством извршен геноцид над припадницима конституитивног српског народа.

 

Путин и међународно право

Међутим, Путин полази од тога да у међународним односима нема „уникум ситуација“, нити оправдања за селективну примену права на самоопредељење. Право на самоопредељење се, по његовим речима, може остварити само у условима када постоје„слободни услови за изјашњавање“ народа и када је ујемчена „безбедност“. Запад је, сасвим супротно томе, на просторима бивше Југославије и СССР увек давао подршку да се право на самоопредељење остварује у условима оружане побуне и потпуне личне и имовинске несигурности, свим средствима помажући стварање таквог амбијента.

И најзад, по Путиновим речима, право на самоопредељење припада грађанима Крима, а Русија ни у ком случају „неће подстицати на такве одлуке и ни у ком случају неће подгревати таква настојања“. Оваквим ставом Русија се у потпуности држи Резолуције Генералне скупштине УН од 24. 10. 1970. о забрани спољњег утицаја на процес самоопредељења народа. Западне државе су, када је у питању простор бивше Југославије, свесно радиле супротно, јер су, свим расположивим средствима, утицале на то како ће се остварити право на самоопредељење, као што су, производњом насиља, вршиле уплив на свргавање легалне украјинске власти и промену спољнополитичког курса Кијева.

 

Западни лицемери и доследност Русије

Довољно је да се сетимо 2008. године и тврдњи припадника НАТОКРАТИЈЕ о тзв. „независности Косова и Метохије“: доказивало се да таквих случајева у међународним односима више неће бити, и да је Косово постало независно зато што су, тобож, Срби угњетавали „Косоваре“, па је Србија „изгубила право“ на своју територију. Русија је сведочила и сведочи да Косово не може постати независно на основу гажења норми међународног права, које је оружјем подржао НАТО. Зато Москва овај вашингтонско – бриселски протекторат и не признаје као самосталну државу. У том смислу, Путину се нема шта замерити: он је доследнији у одбрани српских државних и националних интереса од домаћих охлократа, од Бориса Тадића до садашњих „ЕУ интегративаца“ који се, између осталог, куну у то да ће остати у добрим односима са Русијом, а раде све да њене интересе на Балкану и у Србији поткопају.

 

Ко хоће да се сакрије иза Путина?

То није тешко доконати: они који су Космет издали и продали зову се Томислав Николић, Александар Вучић и Ивица Дачић, и њихова велеиздаја треба да буде судски процес на судовима Слободне Србије. Овај тријумвират од рода „Бранковића, поганог кољена“(Његош) је,2013. године, да би угодио НАТО-у и псеудо – Империји, направио „границу“ са Косовом, допустио да Тачијева нарко-„држава“ има међународни телефонски позивни број, угасио српске институције у овој покрајини, пљунуо на референдум српског народа Космета који жели да остане у својој држави. Не могу се Николић, Вучић и Дачић крити иза Путинових леђа: руски председник је, како се види из његових досадашњих поступака и начина на који се води спољна политика Руске Федерације, већи заступник интереса државе Србије од њих тројице, политичких патуљака и моралних кепеца, који се надају у домаће НАТО медије и њихово спиновање.

 

Јасно и гласно

Став „путиновске“ (читај: независне и снажне, за разлику од „јељциновске“ ) Русије је више него јасан: свет је међузависна целина која може да функционише у миру само ако се доследно и неселективно примењују норме међународног права. Једино под заступништвом овакве начелне спољне политике државе која је, никад не заборавимо, стална чланице Савета безбедности УН, Србија може да одбрани своје границе и поврати ефективни суверенитет над КиМ. У политици двоструких стандарда, од памтивека омиљеној тактици неоколонијалне англосаксонске политике, Србима је намењена улога губитника.

Зоран Чворовић
Владимир Димитријевић