Pročitaj mi članakNavikao je Dačić da ga Vučić ponižava, ali čini se da mu je, nakon utapanja na listu SNS-a na junskim izborima, položaj neudobniji, manevarski prostor manji a unutarstranačko nezadovoljstvo veće. Vlast sve te muke leči, ali do kada.
Нема Ивица Дачић разлога да се брине сто је Александар Вучић преузео забављачку улогу током посете француског председника Емануела Макрона – о чему нас је обавестио Арно Гујон, некада хуманитарац, сада директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију („За мене је био важан тренутак када је председник Вучић, у пријатељској атмосфери, узео микрофон и запевао косовске песме. То је било веома емотивно и оставило је утисак на све нас“).
Опадајући социјалисти и Дачић лично, као човек који их умешно контролише, и даље су потребни напредњацима – најпре на локалном нивоу, где битно допринесе тоталној контроли Србије.
Дугорочније посматрано, међутим, поставља се питање да ли је лагано нестајање Српског покрета обнове – до те мере да летошњу оставку Вука Драшковића на место председника некад велике странке месец и по дана нико није ни приметио – судбина која чека и социјалисте, такође заробљене у чврстом напредњачком загрљају?
Наравно да су огромне разлике између владајуће странке из деведесетих и тадашње највеће опозиционе партије: СПО је, рецимо, био прилично на издисају и у моменту уласка у коалицију с напредњацима, за разлику од социјалиста, којима је 2012. чак припало место првог премијера напредњачке ере. Чинило се и да СПО није ни покушавао да у аранжману са напредњацима постигне много више од удомљења неколико чланова, док су социјалисти деловали далеко амбициозније: и у изборе 2023. ушли су са слоганом „Ивица Дачић – премијер Србије“. Осам месеци касније, међутим, таква самоувереност, макар само у пропагандне сврхе, делује незамисливо.
Везана трговина
Отрежњење је било сурово, али је остало недовољно јавно примећено услед драме око изборне крађе и њене интернационализације: резултат социјалиста у децембру 2023. готово је преполовљен у односу на изборе 2022 (са 11,44, пали су на 6,55 посто), па је већ у изборној ноћи Дачић поменуо потребу да странка добије новог лидера. Што му се више није омакло.
Поново је и тада, изгледа, дошло до „везане трговине“ па је, упркос чињеници да нису били неопходни, социјалистима додељена улога коалиционог партнера напредњака, а самом Дачићу припало је место потпредседника Владе и министра унутрашњих послова – али, чини се, далеко мање удобно него иједно досад.
Није, притом, реч само о томе што учестало гледамо како га Вучић понижава („нисам могао да пробудим Ивицу“) и сваљује на њега послове које је тешко, или чак немогуће оправдати, попут скорашњег таласа хапшења активиста и јавне одбране тог чина, који највише личи на застрашивање критичара. О малтретирању регионалне поп-звезде Северине Вучковић да не говоримо – тешко да је ико помислио да Дачић не би радије с њом певао у дуету, уместо да правда то што су је граничари пропитивали о политичким ставовима и обавештава нас о постојању списка неподобних, све уз најаву његовог укидања. Краја нема: ове недеље је правдао игнорисање потерница за активистима објављених на сајту копацемо.цом, иако зна да се то не ради.
Дачићев повратак на место министра полиције, на коме је већ био у периоду 2008–2014, у „досовској“ и напредњачкој власти, десио се, каже Цвијетин Миливојевић, директор агенције Прагма, уз подсећање Александра Вучића да је управо он одговоран за пребијање њега и покојног Ранка Панића, током протеста због изручења Радована Караџића у лето 2008. Па смо га онда гледали како неуверљиво пребацује одговорност са себе и практично се одриче чињенице да је у време власти Бориса Тадића био заменик председника владе Мирка Цветковића.
Шамар
Морао је Дачић да прогута и смену Игора Брауновића са места директора Србијашума, без образложења, али уз стварање утиска да се то десило због противљења рударењу литијума. Осим што није реч о баш обичној смени – због чињенице на коју подсећа Миливојевић, да је Брауновић и приватно близак Дачићу – смена на челу Србијашума делује као озбиљан шамар јер то место није припало неком другом социјалисти, већ функционеру СНС-а Крсту Јањушевићу.
У неким другим околностима, могао би се очекивати другачији однос већег коалиционог партнера према мањем, чак и нека награда за улазак на заједничку изборну листу на локалним изборима у јуну. Није та тешка одлука донета баш глатко, на шта су указивала и претходна јавна опирања идеји о уласку у покрет који је Вучић најављивао, али га никад није направио.
Миливојевић каже да је структура изборног наступа у јуну прављена према истраживањима за Београд, у време када се још није знала одлука опозиције о (не)учествовању на изборима. Показало се, каже, да је једина шанса СНС да задржи градску власт прављење заједничке листе са социјалистима – што СПС само по себи није много коштало, јер у главном граду не стоје нарочито добро. „Али, зашто су прихватили заједничку листу на југу, где им странка једино живи“, пита Миливојевић. И закључује да је очигледно била реч о уцени – „узми, или остави“.
Уласком на листу СНС, социјалисти ништа нису добили – оно што је Вучић доделио тој партији, она би, вероватно, и сама освојила, каже политички аналитичар Драгомир Анђелковић. Озбиљна истраживања јавности, подсећа, показивала су да није споран прелазак цензуса за СПС упркос томе што су режимски медији стварали представу да је тако. „Руководство социјалиста добро је то знало али је прихватило да задовољи Вучићеве захтеве како би себи купило бољу позицију. Дачић са окружењем већ дуже време трампи СПС за своју корист. Оно што се десило у Београду део је те политике; њена кулминација, али ништа ново“, каже Анђелковић.
Незадовољство
Није ништа ново ни да у СПС-у одавно постоји незадовољство положајем партије у односу на великог коалиционог партнера – као што није ново ни да се оно топи пред чињеницом да социјалисти нису „форматирани“ за опозициони статус. И да им Дачић својим руковођењем годинама обезбеђује учешће на власти. Да ли све то важи и након крњења страначког идентитета започетог јунским учешћем на заједничкој листи са СНС, срећом по њих, само у делу Србије?
„Србија нема развијену демократску културу, како на државном тако и на страначком нивоу. Многи становници ове земље још не схватају да су грађани а не поданици. Поготово је тако када улазе у ауторитарне структуре какве представљају многе наше партије“, каже Анђелковић. Отуда, додаје, када ниво њиховог незадовољства нарасте преко мере да могу да даље трпе, они често релативно мирно излазе из странака уместо да се боре.
„Такав модел понашања поготово је изражен код СПС-а који је наследио дух недемократског централизма од Савеза комуниста. Зато незадовољство које у СПС-у тиња не прераста у пожар. Битно је и то што је та партија интересна заједница. Корист имају не само највиши руководиоци већ и неки на нижим позицијама. Већина обичних чланова нема добитке, а има срамоту што учествују у нечему што је противно њиховим убеђењима, као што је издаја Косова. Али те људе нема ко да поведе. Када се на неком нивоу руководства појави незадовољство, оно буде елиминисано поткупљивањем. Зато устанак социјалиста против Дачића и окружења никако да се деси и поред тога што је већина чланова те партије незадовољна“, каже Анђелковић.
Миливојевић процењује да је међу социјалистима њих двадесетак задовољних, док по дубини странке влада незадовољство. Али, не види никога, осим повремено Новице Тончева, да је спреман да нешто критички каже. Нешто је, подсећа, покушао Владимир Заграђанин, „па су га утишали питањем шта су му ћерке скандирале на аеродрому“.
