Прочитај ми чланакЛегенда бележи како је група ваздухопловаца играла баскет на игралишту неке душевне болнице, а онда се у неко време појавио медицински брат из дотичне установе и викнуо: - Идемо, момци. Терапија! - Али ми смо пилоти! – узвратили су збуњени кадети. - Да, да, сви смо ми пилоти! - одговорио им је медицинар. Изгледа да данас и јесмо.
Министру одбране Александру Вулину уручен је почасни летачки знак и више није немогуће да га следећи пут камере усниме и у зеленом летачком комбинезону. Њему је ионако одавно небо граница. Наравно да једна значка не чини пилота али то парченце метала чине пилоти па би се о томе морало водити рачуна, чак и када је у питању почасни знак. Рече ли ономад Христос ученицима својим „Маргаритас анте порцос“ илити „( Не бацајте) бисере пред свиње“. Наш народ би рекао „није седло за магарца“ или „није све за свакога“.
Foto:YotubePrintscreen/Alpha SiX
И није крив Александар Вулин што је окићен перјем које му не приличи нити иде уз њега, он само није имао свести и скрупула да ту част одбије, а и воли да се шепури. Криви су они који су највеће летачко одликовање одавно профанисали и то не само додељујући га без критеријума, него и не додељујући га у право време и људима који су га заслужили. Или су га платили животом, попут славног пилота пуковника Миленка Павловића .
Он је свој златни летачки знак дочекао на небу у које је одлетео да се са њега не врати и то после готово деценију и по од херојске погибије у неравноправној борби са НАТО ловцима. Његов лет у смрт трајао је 12 минута, пут до пилотског одликовања 14 година. Додељен му је постхумно тек 2013. године, пречи од њега је и у то време био тадашњи министар одбране Драган Шутановац који је, као и сада Вулин, окићен почасним летачким знаком. Да ли је министар Вулин знао колико је дуго путовао златни летачки знак до бесмртних груди пилота Павловића и је ли се барем осећао нелагодно док је примао одликовање на аеродрому који носи његово име?
На страну значка, зар легендарни команданат 204. ловачко авијацијског пука, који је из кокпита авиона извукао млађег колегу, полетео уместо њега и погинуо, није заслужио да буде проглашен народним херојем!? Или је можда требао два пута да погине? Није то постхумно постао ни мајор Зоран Радосављевић кога су оборили изнад Мајевице, ни Живота Ђурић који је страдао у погођеном „орлу“ изнад Косова.
Неки, попут Небојше Николића, Слободана Перића, Иље Аризанова, Драгана Илића, Предрага Милутиновића нису добили ни златни летачки знак, то најважније одликовање за војног пилота. Осим ако су им то у међувремену доделили, али у тишини и без таламбаса, за разлику од громопуцателне обзнане одликованог Вулина.
Стиди ли се то држава Србија својих највреднијих синова а протежира сумњивце и медиокритете који трагикомичним парадирањем компензују сопствено дезертерство и неостварене дечачке снове? Па ће Вулин, под старе дане, у пилоте а његов Врховни командант, без чијег амина не би ни било ове значке на министровим прсима, у кошаркашке тренере.
Пре седам година, поводом једног од обележавања НАТО агресије, на РТС-у су гостовала два пилота нашег ратног ваздухоповлоства, тачније ловачке авијације која се 1999. године летелицама западне војне алијансе супротставила са 14 полуисправних апарата МИГ-29. Прича пуковника Драгана Илића и потпуковника Предрага Милутиновића Грофа који су, за разлику од других колега, успели да преживе неравноправну борбу остављала је кнедлу у грлу. Испоставило се тада да потпуковник Милутиновић, кога су сасекле четири ракете, није добио ни стан већ је са породицом таворио у некаквој гарсоњери!
Значке, одликовања, станови, почасти и привилегије су очигледно резервисани за оне који не би сели ни у неисправни државни „ауди“ , за разлику од ових момака који су утрчавали у авионе покварених и слепих радара и кретали у смрт. Испада да су раширена крила летачког знака намењена кокошкама а орлове заобилазе.
Изгледа да је “системска грешка” у том одликовању, заједно са мучном сервилношћу војног врха према политичким ауторитетима, подметнута још у тренутку његовог настанка 21. маја 1967. године када је РВ и ПВО ондашње Југославије прослављало 25-годишњицу настанка. Тада је установљено признање – Диплома инструктора летења са златним летачким знаком, која се додељује врхунски опособљеним пилотима. И ко је био први одликовани „врхунски оспособљени пилот“? Погађате, наравно – Јосип Броз Тито коме је ово признање дато „ у знак захвалности за бригу коју поклања развоју РВ и ПВО.“
Наравно да покојни маршал, с обзиром да је четири године крварио гаће у рату са окупаторима, није за поређење са Вулинима и Шутановцима, тим пре што тада барем нису заборављани истински пилоти-хероји. Том приликом су посмртно одликована петорица пилота који су погинули у шпанском грађанском рату, као и тринаесторица пилота који су погинули у завршним операцијама за ослобођење земље.
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 2, 2020
Данас живимо первертуирану реалност у којој официри наше војске, са свим знањима и одрицањима, салутирају опскурним ликовима који су и војску и себе изврнули руглу, служећи војни рок две недеље и чија се војничка оспособљеност мери једино слепом оданошћу тзв. Врховном команданту чије име и у сну изговара. Ако већ, по сили службе и закона, морају да пред њим стоје мирно, морају ли баш да га одликују? Ако га већ одликују, морају ли баш одликовањима најелитнијег рода војске у који иду само најбољи и најспособнији? Ђаво ће им бити крив, кад овај на крају поверује да заиста уме да лети ( или да се и то може научити за два продужена викенда) и затражи „миг“ да „ухвати два круга“.
Боже, има ли пилота у овом нашем авиону или њим заиста управљају Вулини? Што би рекао онај јунак са почетка наше приче: ајмо Срби, терапија!
