Pročitaj mi članakNa nama je da li ćemo se pokazati kao ljudi ili kao beslovesno roblje kojim manipuliše veleizdajnik Aca Antisrbin. Borba protiv Rio Tinta je u isti mah i borba za očuvanje KiM.
За свет у коме живе, већина Срба све донедавно не би рекла да је то црно-бели свет. Неки би пре, имајући у виду медијску слику која се шири посредством Вучићевих таблоида и телевизија са националном фреквенцијом, истакли да имамо посла са ружичастим, лажно ушећереним светом. Наиме, као што крајње непрофесионални новинари прорачунато стварају лажну представу да, захваљујући „месијанској“ личности Александра Вучића, Србија напросто цвета, тако његови критичари настоје да разобличе ову ружичасту слику (није случајно што се његова омиљена телевизија зове Пинк).
Они који су разочарани у нашу невеселу стварност, којима се чак чини да нам нема спаса, рекли би да живимо у свету који је у знаку сивила (лажи, обмана и бесперспективности), док би навијачи Вучићеве Звезде тријумфалистички истакли да је ово заправо црвено-бели свет, и да се ту ништа неће променити све док је вољени председник на власти.
За разлику од њих, они који гаје етичку позицију сматрају да су се најзад, захваљујући очигледности Вучићеве отворене велеиздаје, стекли услови да сви виде да живимо управо у црно белом свету, у коме су црна и бела позиција јасно разграничене. Наиме, након што је власт у Србији напрегла све своје снаге да би омогућила Рио Тинту да отвори рудник у Јадру, нема више никакве непрозирности, ствари су најзад кристално јасне, те оне који располажу здравим разумом ни најсофистицираније технике пропаганде не могу више обмањивати.
На једној страни, оној црнила и таме, на страни зла, јесу Вучић и његова клика, стране рударске компаније, попут озлоглашеног Риo Тинта, мафијаши, ситни и крупни политички и економски профитери, потплаћени „експерти“, западни амбасадори и изасланици Европске уније, а на другој, светлој страни, су мали, обични људи који су животно угрожени, који би да се заштите од транснационалне аждаје и њених домаћих промотера.
Ситуација у којој смо се нашли, захваљујући Вучићевим бројним велеиздајничким потезима, у тој мери је јасна, да већ и многе присталице СНС одбијају чак и помисао да Србија постане рударска колонија, а камоли да и сами допринесу остваривању тог ужасног сценарија.
Разочаран неспремношћу неких од напредњачких функционера (а толико је учинио за њих) да се ангажују у промовисању лажи о светлој будућности која нас чека ако допустимо Рио Тинту да направи рудник у плодном Јадру, Вучић је запретио напредњацима да би могао да одустане од тога да подржи СНС на изборима, што би неминовно водило губитку власти, а сви знају да то значи не само губитак привилегија, бројних прилика за згртање новца, него и реалну могућност да буду изложени кривичном гоњењу. „Без мене сте ништа!“, знао је и раније да брутално поручи овај уображени аутократа својим страначким колегама, а сада ту поруку све чешће нервозно изговара, не схватајући да неко од њих може да изабере да најзад покуша да буде човек, а не његова послушна ништарија.
Самољубиви аутократа је изгледа и сâм поверовао у пропагандну представу о својој изузетности и незамењивости, те му је тешко да помисли да би неко могао да доведе у питање њега, „Ацу Србина“.
Међутим, није тешко уверити се да он, осим способности за пропагандно деловање и манипулацију, за шта се брижљиво припремао од младих дана, страствено читајући Гебелса и сличне ауторе, те успут уверавајући старомодног Шешеља да вешто управљање медијима омогућава неприкосновену власт (када бих на располагању имао десет телевизија, могао бих људе усред белог дана да убедим да је тренутно ноћ), заправо не поседује било какав значајнији квалитет.
Довољно је погледати његове по Србију катастрофалне резултате да бисмо мирне савести закључили да би чак и неписмена старица са планине у том погледу била неупоредиво успешнија од њега.
За оног ко располаже способношћу расуђивања, па била то и дотична неписмена старица, очигледно је да нам прети велика опасност, да литијум није развојна шанса Србије него почетак дефинитивног претварања Србије у рударску колонију, што би неизбежно довело до затрованости земље, воде и ваздуха, и угрозило наш биолошки опстанак.
Бројне стране рударске компаније ће, ако уз помоћ домаћих издајника остваре свој саможиви злочиначки наум, сигурно извлачити екстрапрофит, а Србија ће бити претворена у мноштво рударских окана и раштрканих јаловишта. За предуслове да Србија, како то и страни медији наводе, постане рударска колонија, претходно су се, готово нечујно, ван очију јавности, побринули наши корумпирани политичари, јер су изашли у сусрет жељи странаца да српски закони о рударству буду писани по мери колонизатора, да рудна рента буде изузетно ниска, а еколошки захтеви минимални.
Чак и када бисмо занемарили неповратно девастирање српске земље, уништавање биљног и животињског света, неизбежни нагли пораст обољевања становништва, тзв. економска корист грађана Србије је толико мизерна да се не исплати улазити у такав самоубилачки пројект. Много више би се зарадило улагањем у пољопривреду у пределима предвиђеним за експлоатацију јадарита. Каква иронија, Рио Тинто чак намерава да од Владе РС захтева исплату новчаних средства која су намењена за привлачење страног инвеститора. Уколико би се заиста отворио рудник, дошли бисмо у апсурдну ситуацију да Србија финансира властито девастирање.
За разлику од Вучићевих квазиексперата, плаћених аналитичара и бестидних пропагандиста, неписмена старица са планине би оштроумно запитала, јесмо ли претходно утврдили с ким заправо хоћемо да послујемо, каква је репутација дотичне компаније. Па она се када је у питању нека важна животна одлука најпре брижљиво распита о чињеничном стању. Рецимо, она би се, пре него што би благословила намеравану синовљеву женидбу, претходно брижљиво распитала у селу из кога потиче потенцијална снаја, какав је углед њене породице, ко су јој преци.
Уколико би та породица била на лошем гласу, нпр. због почињених злочина, самоубистава, душевних болести, она би свим силама настојала да одврати сина од неразумне намере да се ожени девојком која потиче из тако проблематичне лозе. А какав је углед Рио Тинта? Па и врапци са кровова знају да је у питању крајње бездушна компанија, чији је циљ искључиво максимални профит, која иза себе оставља пустош јер све неповратно загади, која је спремна и крв да пролије уколико неко стане на пут остваривању њених себичних интереса. Ако смо свесни историје њеног нечасног пословања, зашто бисмо очекивали да ће однос ове озлоглашене компаније према нама бити другачији него што је био према свима другима?
Можда зато што нам то наводно гарантују лицемерни Вучић, традиционално „добронамерни“ Немац Шолц и европски аморални политичари, наводећи нас перфидно на самоубилачки корак тврдњом да је литијум наша развојна шанса? Неписмена старица би се свакако запитала: Па ако је то толико исплативо и еколошки безбедно, зашто европске земље са много већим залихама руде литијума од Србије, познате по својој саможивој усредсређености искључиво на финансијску добит, не отварају руднике на својој територији?
И не би јој било тешко да закључи: Па зато што не желе да неповратно загаде своју земљу. Зар неко може и да помисли да Швабе, Французи, Енглези и Американци, тобожњи Вучићеви пријатељи, који га уцењују и понижавају, пред којима пузи као црв, брину за нас? Да у том погледу нимало нису бољи ни наши тобожњи кинески пријатељи, може свако уочити ако баци поглед на њихово безобзирно настојање да, игнорисањем еколошких стандарда, извуку што већу добит из рударских копова Бора и Мајданпека, које непрекидно проширују, равнодушни према енормном повећању обољења међу локалним становништвом.
Али, ако су ствари кристално јасне, ако није тешко увидети да у великој мери претежу негативне последице над оним позитивним, поставља се питање зашто Вучић са својом кликом упорно инсистира на отварању рудника у Јадру, зашто толико страсно брани интересе Рио Тинта.
Логичан одговор, који се напросто намеће, гласи или да је Вучић својевремено обећао ископавање руде јадарита, притом узевши позамашан мито па сад не може назад, или да га западни партнери, зарад обезбеђивања критичних минералних сировина, принуђују на тај по Србију самоубилачки чин претњом да ће ако не буде послушан обелоданити његове бројне криминалне афере, или да је одувек био спреман да изађе у сусрет свим западним прохтевима само да би остао на власти. Уосталом, он је својевремено и доведен на власт да би служио западним интересима, што је доследно и предано, глумећи русофила, све досад чинио. Као што је познато, бусајући се у тобоже српска прса, Аца Антисрбин је готово у потпуности предао Косово и Метохију Албанцима.
Тренутно је на делу, уз Вучићеву прећутну сагласност и одобравање Запада, реализација француско-немачког плана. Док очајни Срби, остављени на милост и немилост Куртију, размишљају шта сад да раде, кад више, захваљујући Вучићевим махинацијама, немају ни локалну самоуправу, таблоиди величају „Ацу Србина“, равнодушни према њиховој судбини. Као самозвани преговарач, не обазирући се на Устав Србије, Александар Вучић је дао све ни за шта. У преговарању би била вештија и поменута неписмена старица, јер она сигурно не би пристала да лакомислено непрестано предаје једну по једну од наших надлежности на северу Косова и Метохије а да заузврат ништа не добијемо.
Од лажног „свестручњака“ Вучића она би била успешнија и у другим пословима. Навикла да брине о својој кући и потомству, она сигурно не би себи дозволила да се енормно задужује, да на крају кућа и имање оду на добош. Она сигурно не би преко сваке мере задужила Србију, као што то чини Аца Антисрбин, због чијих криминалних радњи Србији прети банкрот и предаја странцима оног што још нису уграбили: ЕПС-а, Телекома, локалних водовода…
За разлику од аморалног, безбожног Велеиздајника, старица која је одувек поштено живела од свог рада, која се Бога боји и уклања од греха, не би пљачкала своју земљу, не би три пута скупље плаћала за неки посао од реалне цене, не би на расписаним тендерима фаворизовала контроверзне бизнисмене, не би јој кумови били мафијаши.
Све нас би морала да буде срамота што смо дозволили Велеиздајнику да увек изнова, након што преко свих медија из свег гласа свечано изјави: „Не дам“, већ за пар недеља ћутке, да се не чује, равнодушно преда управо оно што наводно није био спреман ни по коју цену да препусти косовским Албанцима.
Зашто је он био тако лош преговарач? Па зато што је увек мислио искључиво на властити себични интерес останка на власти, који успут омогућава енормно богаћење, а не на интерес Србије. Али како то да је Аца Антисрбин, упркос почињене велеиздаје, још увек на власти?
Одговор треба тражити не толико у подршци Запада свом послушнику и инертности Русије, колико у срамном саучесништву тобожњих српских националиста, оних којима су егоистички интереси увек били важнији од општенародних. Најважнији разлог свакако је несхватљиво изневеривање свог позива и заклетве на верност Републици Србији чланова Уставног суда, државног тужиоца, врхова судства, војске, полиције, државне безбедности…
Ако бисмо стварност просуђивали по ономе што нам испоручују Вучићеви медији, нема сумње да би ситуација у Србији наликовала на театар апсурда или на стање дистопије. Све је напросто изокренуто: велеиздајник је спаситељ, Антисрбин је велики Србин, Јуда је избавитељ, родољуб је страни плаћеник, научник је затуцани противник прогреса, мафијаш је угледни носилац ордена Светог Саве.
У прилог утиску да медијска сцена Србије наликује на театар апсурда, није наодмет приметити да Александар Вучић напросто ужива у навођењу неких од негативних назива који му приписују бесни грађани Србије, уверен да ће тиме не само показати наводну бесмисленост таквих увредљивих имена, него и навести своје обожаватеље да га, у инат мрзитељима, још више воле. Он с неком врстом настраног уживања наводи да за њега кажу да је: педер, жвалави, пицоусти, непомјаник.
Међутим, занимљиви су називи које он смишљено пропушта да наведе. За његовог просечног гласача назив „непомјаник“ не значи много, али би се можда замислио да је „Аца Србин“ поменуо да за њега кажу да је: Јуда, слуга Антихриста, ђавољи адвокат, а поготово: велеиздајник, Аца Антисрбин, Оскар, квислинг, патолошки лажов, психопата, барон Минхаузен, тровач.
Иако за све ове намерно пропуштене називе свакако и те како има основа, јер он је због своје континуиране велеиздаје вероватно највећи Антисрбин у српској историји, задржимо се укратко само на називу тровач, који му заиста одлично пристаје. Он је, наиме, несумњиво својим унутрашњим мраком, својим греховним отровом, у великој мери загадио српску политичку и медијску сцену. Чега год се дотакне он упропасти, испрља, оскрнави.
За њега, који се Бога не боји а људи не стиди, ништа није свето. Он се, без трунке језе и осећања обавезности, лажно заклиње не само над Уставом РС него и над Јеванђељем, јер му се чини да тај чин доприноси бољем пропагандном утиску. Будући да, сходно духовном закону, оно што је унутра, а то је његов греховни мрак, неизбежно мора да се испољи и споља, његов унутрашњи отров не трује само нашу менталну сферу, него прети и да се прошири на спољашњу, физичку средину, о чему најбоље сведочи његова намера да, зарад останка на власти, неповратно загади већи део територије Републике Србије.
Нажалост, заборавили су на своју заклетву да ће чувати уставни поредак Републике Србије и многи други, а не само Вучић. Тако војни врх срамно ћути о Вучићевој одлуци да се са руских преоријентишемо на француске авионе, који су иначе много скупљи и неподесни за наше потребе. Не само што смо за цену дванаест рафала могли да купимо две ескадриле руских авиона, него нас сам тај брзоплети чин (зар не би било боље да смо сачекали расплет ратних дешавања у Украјини?) додатно увлачи у НАТО структуре.
Ако чак и лаик зна да је боље да смо купили ПВО системе од прескупих француских авиона, како то да се војни врх сагласио са Вучићевом сулудом и опаком намером. Јасно је да Велеиздајнику није битна Србија, него да се додвори Макрону и Западу, да се не обелодани дискредитујућа Оскарова и Андрејева повезаност са криминалцима (Французи су декодирали скај апликацију коју су користили мафијаши, па имају основ да уцењују Вучића, да га наведу да Србија купи чак и прескупу француску нуклеарну технологију?), али шта је са нашим војним врхом који се заклео на верност Србији?
Нажалост, српски Јуда се постарао да на челу војске, судства, полиције, државне безбедности буду његови послушници, а не људи од интегритета. Пошто је нашим генералима више стало до тога да сачувају своје привилегије од добробити војске, не чуди што се нису успротивили сулудој одлуци уцењеног криминалца. Захваљујући велеиздајнику Вучићу, Србија све више хрли у демонски загрљај НАТО-а, док генерали, издајући властиту војничку част, ћуте ли, ћуте.
Због негативне селекције кадрова, слична је ситуација и у другим институцијама. БИА се више стара да испуњава Вучићеве налоге о шпијунирању опозиционих лидера и еколошких активиста него о безбедности земље. Колико је трагикомична наша друштвено-политичка сцена лако је уочити ако се присетимо медијске најаве да ће се припадници Безбедносно-информативне агенције укључити у спречавању превеликих маржи у трговини.
Њих шаљу да изигравају тржишне инспекторе, уместо да нпр. установе ко је предао све геокарте из Геолошког завода Србије странцима, тако да они сада без икаквог ризика, без већих трошкова, могу да „истражују“ наше рудно богатство, јер им је неко претходно доставио увид у резултате домаћих геолошких истраживања, што би свакако морала бити државна тајна.
Срећом, није све баш тако црно као што на први поглед изгледа. Због негативне селекције, врхови наших институција су саучесници у велеиздаји, али има много оних на нижим нивоима који су несумњиво поштени људи, родољуби, који су спремни да се жртвују за Србију. Они чекају да се скупи критична маса, да прокључа народни бес, па да се активирају и ослободе Србију од Вучићеве тираније, да је избаве из бедног колонијалног положаја.
До пре неколико недеља већина верника се у чуду питала зашто СПЦ ћути о Вучићевој велеиздајничкој намери да дозволи Рио Тинту да отвори рудник литијума, тим пре што је пре две године обећао да је на тај пројект дефинитивно стављена тачка. После предугог ћутања, најзад су се неки епископи, пре свега митрополит Фотије, осмелили да искажу негативан став о експлоатацији и преради литијума. Из дана у дан све је више свештеника који о томе беседе, те нема сумње да ће како време одмиче такви свештенички иступи бити све учесталији. Чак је један јеромонах недавно бацио анатему на оне који се усуде да дозволе Рио Тинту и сличним компанијама да копају по Србији.
Да се нешто мења чак и унутар СПЦ, ма колико то споро и понекад трапаво било, показује пример епископа Јеротеја. Недавно је овај епископ, толико пута прозиван од народа због антизаветног држања, одлучио да јавно искаже свој став. Нажалост, у млаком и прилично конфузном тексту који се налази на сајту Шабачке епархије, а који је он можда само потписао, тексту написаном у стилу округло па на ћоше, шабачки епископ није показао потребну одважност и принципијелност.
Исувише је водио рачуна о томе да се не замери власти, па је због тога сасвим оправдано изложио себе низу заједљивих коментара на друштвеним мрежама. Више од истине стало му је било да Вучић буде сит, а све бушотине Рио Тинта на броју. Због тога се аутор саопштења користи софистичким триком, тврдећи да је немогуће да Црква не буде уз народ зато што је народ саставни део Цркве. Међутим, то не значи да црквени врх не може да изневери народ. Што се тиче начелне тврдње да се Црква не може ставити на страну једне странке или интересне групе, могли бисмо приметити да аутор саопштења тиме замагљује чињеницу да народ Јадра није странка, као и да је, бар се тако надамо, витални интерес народа да територија Јадра не буде затрована важнији од себичног интереса остваривања максималног профита озлоглашене рударске компаније. Уколико нас већ уверава о свештеном односу Цркве према Божијој творевини, аутор би морао да се запита да ли он сам има такав однос према природи. Након што је Вучић из тактичких разлога, суочен са масовношћу протеста широм Србије, почео да говори о томе да последњу реч о руднику у Јадру треба да имају стручњаци, није било тешко ни епископу Јеротеју да се заложи за тако нешто.
Међутим, и он, баш као и Вучић, по свему судећи намерно заборавља да су се водећи домаћи стручњаци о томе још 2021. године негативно изјаснили на скупу одржаном у САНУ (штампан је зборник радова), као и да се студија о негативним последицама истраживања Рио Тинта на терену, као и о великој штетности по животну средину самог пројекта, појавила у веома угледном часопису Naturе. У Јеротејевом тексту се, крајње непримерено, сугерише да одговорност за изостанак стручног дијалога подједнако имају и промотери и критичари овог пројекта. Аутор као да не живи у реалном, него у имагинарном ружичастом свету, те не види да Вучић дијалог схвата као апсолутно право заступника интереса Рио Тинта да само они у медијима износе своје ставове, а да се притом не обазиру на аргументе наших познатих стручњака који оспоравају планирани пројект.
Њима не само што није дат адекватан простор да их јавно изнесу, него их Вучићеви таблоиди жигошу као затуцане и непросвећене, као непријатеље нашег економског развоја, чак као стране плаћенике. Нису изложени претњама и затварањима само еколошки активисти, него се чак и научнику који се усудио да оспори економску оправданост овог пројекта прети смрћу. Уместо да се заложи за успостављање предуслова за истински дијалог експерата, пре свега на телевизијама са националном фреквенцијом, како би сваки гледалац на основу изнетих аргумената могао самостално да донесе суд, главна брига епископа Јеротеја је да створи утисак да су одувек, по дефиницији, и он и врх СПЦ били уз свој народ, да и сада јесу и да ће увек бити.
Али бити заиста уз народ, поготово у његовом случају, значило би најпре искрено се покајати, на коленима замолити изневерени народ за опроштај, те дати благослов свештеницима да слободно изнесу своје мишљење, штавише да организују свенародне литије за спас Србије. Ако већ сâм није у стању да храбро запрети јавном епитимијом, па и анатемом однарођеним моћницима, колонијалним управницима, нека не спречава друге.
Као што би требало да је свима познато, у древно апостолско време Христови ученици, баш као и данас свештеници у односу на владике, односно владике у односу на Патријарха, били су суочени са захтевом да испоље лојалност према надређенима, тј. јеврејским првосвештеницима. Упечатљиви одговор који је Св. апостол Петар упутио јеврејским старешинама који су од њега захтевали да више не проповеда о Христу, гласио је да се Богу треба више покоравати него људима (Д. ап. 4, 18-19). И у нашој данашњој ситуацији тај одговор није изгубио на снази. Уместо слепе послушности надређеном, требало би да послушност сваког хришћанина почива на претходном расуђивању.
Свештена лица би морала да имају на уму да онај ко изневерава оне мале, оне којима прети опасност да буду истерани са својих вековних огњишта, зарад себичних интереса транснационалних компанија, уједно изневерава и Христа (уп. Мт. 25, 35-45). Ако су кукавички изабрали да се тако лако повинују слузи Антихриста, и то оном у најнижем рангу, размишљају ли о томе како ће се понашати ако се заиста појави Антихрист, у свој својој снази, са магијским моћима. Неће ли, ако се навикну на конформизам, на избегавање ношења крста, први притећи да му пољубе скуте? Они који су заиста верни Ономе Који је Пут, Истина и Живот не би смели да буду равнодушни према угрожавању живота у Србији, не би смели да буду саучесници главном промотеру (зло)духа лажи и преваре у измученој и дезоријентисаној Србији.
Није тешко констатовати да имамо власт какву заслужујемо – корумпирану, велеиздајничку, безбожну. Ова велеиздајничка власт није настала тек тако, ни из чега, већ је дуготрајно припремљена нашим гресима. Какви смо у просеку ми, такви су нам и официри, професори, судије, новинари, свештеници…
То свакако не може бити изговор и оправдање за оне који су издали властити позив, али јесте оно што морамо имати на уму како не бисмо уобразили да су само они криви, да ми нимало нисмо одговорни за јадно стање у коме се налази наша земља. Нема сумње да је неопходно свенародно покајање, морални и духовни преображај, да би нам свима било боље. Свако треба да пође најпре од самог себе, да најпре прочисти и преобрази своју палу природу.
Када би дошло до мноштва појединачних преображаја, кад би Бог видео наш храбри и упорни саборни отпор Вучићевој деструктивној намери да изручи Србију на милост и немилост транснационалним компанијама, сигурно би нам у томе помогао.
Да би се супротставио нарастајућем свенародном отпору његовој замисли да Рио Тинто експлоатише литијум у Јадру, баш као и многе друге рударске компаније широм Србије, Вучић би да оштрицу тог одлучног народног отпора отупи референдумским изјашњавањем о својој легитимности. По толико пута већ опробаном рецепту, он се представља као жртва предстојећег, у његовој болесној машти конструисаног, атентата.
Наводно, еколошки протест против Рио Тинта је само изговор за организовање Мајдана. Али, ако се до краја није поистоветио са Рио Тинтом, лако би могао да установи да би се еколошки отпор брзо стишао уколико би законски била забрањена не само делатност Рио Тинта у Србији, као што је уосталом то био случај 2022, него и сличних страних рударских компанија. Срби не желе да убију Вучића, већ да му праведно суде, јер бисмо након његовог признања да је, било због уцене било због мита, склапао по Србију крајње неповољне уговоре, имали правни основ за њихово поништавање пред Међународним судом правде.
Да би ослабио интензитет свенародног отпора, Вучић ће се служити свим врстама манипулација. Покушаће да, формирањем некаквих псеудонаучних комисија од својих присталица, створи привид да ће се коначна одлука о судбини пројекта донети тек после темељног испитивања свих позитивних и негативних последица, иако је унапред одлучио да се рудник отвори, иако су све припремне радње увелико у току. Позиваће на смиривање ситуације док тзв. научна комисија, чије ће чланове, сходно лојалности а не стручности, искључиво он бирати, не донесе коначан „експертски“ суд.
Недавно је осванула ботовска анонимна организација „Копаћемо“, која се бори против наводних еколошких екстремиста (састављањем листа тобожњих екотерориста), као противтежа мноштву локалних еколошких организација. Сáмо њено постојање довољна је потврда да не треба бити наиван, да не треба наседати на Вучићеве шибицарске трикове, јер после толико његових превара морали бисмо знати с ким имамо посла. Заједничка карактеристика Рио Тинтових тзв. научника и чланова Вучићевог покрета „Копаћемо“ је анонимност. Имена оних који оспоравају овај самоубилачки пројекат сви знамо, јер су у питању личности које се не стиде својих ставова, који нису спремни да издају властити позив и образ, за разлику од анонимних плаћеника који су, попут свог шефа, спремни да продају душу ђаволу.
Иако је отпор житеља Горњих Недељица Рио Тинту симбол свесрпског отпора тровачима, не смемо губити из вида да нам опасност не прети само од Рио Тинта, већ и од других сличних компанија. Поменимо канадску рударску компанију Данди, за чије се бушотине у три смене допрема вода, иако Жагубица нема воде.
На еколошку штету од тих бушотина нико се од надлежних не обазире. Напротив, еколошким активистима коју су снимили безобзирно загађивање околне природе унајмљени мафијаши прете смрћу. Народ је недавно спречио ноћни покушај да се започне са истраживањем никла у близини манастира Велуће. Није чудно што се тај покушај одиграо током ноћи, баш као и у случају рушења у Савамали, када су Вучићеви маскирани криминалци, уз асистирано необазирање полиције, обавили наручени посао. Познато је да су мрак, ноћ, тајност и подмуклост обележја сила таме.
Занимљиво је да осведочени велеиздајник има обичај да се људима иронично обраћа речима „стручњак“, уверен да их тиме дискредитује као нестручне. Вучићеве присталице, хипнотисане његовим свакодневним појављивањима на телевизији, поверовале су да се он заиста у све разуме. Али, логично питање оних који су још увек сачували макар зрнце критичког мишљења морало би бити зашто он, који толико времена проводи у телевизијским студијима, објашњавајући нам, увек изнова, своја наводна економска достигнућа и обећавајући предстојеће епохалне подухвате, никада није показао шта зна из своје струке. Уместо да набраја имена села у појединим деловима Србије, много би боље било да нам овај „најбољи студент Правног факултета свих времена“ изложи нека ставке из Устава РС или Кривичног законика РС, пре свега оне које се тичу прописаних казни за велеиздају, корупцију и сл.
На прагу смо исконске борбе између Добра и Зла, Светлости и Таме. Будући да су ствари кристално јасне, онај ко стаје на страну Вучића и Рио Тинта више не може имати никакав алиби. Он напросто, како би сачувао некакве своје привилегије или нешто ућарио, бесрамно саучествује у велеиздаји, огрешујући се и о своје претке и о своје потомке.
Овај кризни тренутак, када се над Србијом надвила авет уништења, када нам прети велика опасност, дат нам је као могућност потенцијалног преокрета. На нама је да ли ћемо се показати као људи или као бесловесно робље којим манипулише велеиздајник Вучић. Борба против Рио Тинта је у исти мах и борба за очување Косова и Метохије, јер наш непријатељ је у оба случаја исти – бездушни Запад и квислинг Аца Антисрбин. Ако као народ не одолимо притиску не само дотичне транснационалне компаније, него и свих оних који стоје из ње, како ћемо се изборити за ослобођење Косова и Метохије? Победа у борби са многоглавом рударском аждајом, која ће бити знак да смо се најзад усправили, да смо верни Косовском завету, први je корак ка ослобађању свете српске земље.
Припадници полицијских, поготово интервентних јединица, које ће Велеиздајник вероватно послати на оне који се опиру отварању рудника, морали би да се запитају да ли им је важнији Вучић од отаџбине, као и од будућности властите деце. Уместо да се заваравају изреком „ја само радим свој посао“ (за који сам добро плаћен), која је иначе била омиљена нацистичка изрека, морали би да се суоче са властитом савешћу, да се запитају шта би о њиховој евентуалној слепој послушности тиранину рекли њихови преци, да ли би их се стидела властита деца, како би изгледали у очима српских светитеља. Вреди ли ради краткорочног интереса редовног примања плате жртвовати дугорочни интерес своје деце за здравом животном средином? Смем ли бити бесловесно оруђе оног који је давно своју душу продао ђаволу? Да ли сам на страни Христа или Антихриста?
Будући да се Вучић поистоветио са Рио Тинтом, дилема пред којом се сваки грађанин Србије налази гласи: или Вучић или Србија. Најава његовог скорог пада са политичке сцене биће када њему одане „делије“ свој навијачки црвено-бели поглед на свет замене етичким црно-белим погледом на свет, кад најзад почну да узвикују: „Рио Тинто, марш из Србије!“ Нема никакве сумње да ће Тровача за срце ујести повици са северне трибине оних за које је толико учинио: „Јудо одлази!“ Не мора да се обеси попут Јуде, поготово не о „највећи лустер“. Довољно је да на време побегне у мрак, да у тајности ужива у свом (проклетом) опљачканом плену, да допусти да Србији најзад сване.
