Прочитај ми чланак
Ни мањег догађаја, ни већег одјека. Ни мање муке, ни веће бруке. Ни мањих избора, ни већег значаја…
Могло би се оваквих играјућих и стихованих екстрема навести још, до миле воље, али би, ако би се поштовао редослед који одређује нека врста бизарне атрактивности, до приоритетних места стигле и опоре, нелогичне, тугаљиве поруке, као што је – на локалним изборима на северу Космета, чији се први круг одржао 3. новембра, највећи изборни противници Србима нису били Албанци, већ Срби једни другима!
Изборне противуречности чак су прерастале у батинање, Срби су Србе и повређивали, а тек како су страдала изборна места, гласачки материјал, спискови, кутије… Недодирнути су остали једино рушитељи под маскама.Тако је, и то тамо где свуда на свету доминирају појединачма лична слообода и заједничка демократија, насиље грмело и екстремно тутњало да је, вероватно најпопуларнијег актуелног српског политичара, Александра Вучића, из уобичајене чврсте равнотеже померило ка непромишљеној потреби да затражи 45 минута да „их среди”. Тамо њих, Србе.
Не, на туђој, већ на територији косовског протектората којим управљају туђини. Наравно, и Албанци. Можда и не би било толико лоше што би Аца згромио оне Србе који су маскама скривали своје безличне образе!
Било, не поновило се, и неће, макар не на поновним бирањима на три места у северном делу Косовске Митровице. Ако, збиља, буде тако, порашће и изборна важност – да не буде неки албански, већ наш, српски, зна се који градоначелник, Пантић или Ивановић.
А кад, првог децембарског дана, у реду и миру, промакне и други круг истих локалних изботра, тада – уверава београдска власт – стиже време још једног догађаја од историјског значаја, не тамо негде и тамо неком, већ Србима у десет косметских општина. Одржаће се скупштина, на њој се формирати заједница српских општина, институција историјског значаја, не импровизовано и спонтано, већ на основу, такође историјског, Бриселског споразума.
Историја до историје, у нашем безличном времену – на славном, историјском Косову и Метохији! Да нам позавиде – Лазар и Милош…
Иако тај историјски документ још код нас целовито није објављен, његова вредност не може да се оспори, не макар на релевантан начин.
Одлагање одушевљења и масовних спонтаних аплауза можда су због временског теснаца – чека се тренутак примене и непосредног дејства. То време стиже тек почетком децембра, кад мину цели избори, па на оних десет општина победе наши кандидати, конституише се, затим, поменута скупштина, а она промовише историјску заједницу српских општина. А она ће, та заједница, као ниједна никад, донети заједничку благодет – останак Срба на Космту, њихово лечење и школовање, запослења, редовне плате и друга финансијска давања, наравно и пуну безбедост и праведно српско судство, заштиту свих врста…
Креатори историјских одлука и њима блиски, они изнутра или близу власти, знају и шта је све постигнуто у бриселским разговорима и шта ће нам све добро бити, па стално набрајају разне бенефите, препознају и шаљу праве и истинске поруке и сличне, новојезички свакоднено саопштаване вредности које је, после вишедеценијских промашаја претходних влада, тек ова власт успела да обезбеди.
С драгоценом жељом и изузетним надањем, чека се, наравно, да нам сва та добра стигну, а многи, вероватно и већина, с посебним заносом и највише чека оно најважније, најглавније надање, овако изражено у јасној изјави једног званичника – да се Србија врати на Косово… (Тачи не каже тако, али ко да верује злочинцу, и то што преговара на највишем нивоу је – злочин!)
Мада нико добронамеран не оспорава вредности локалних избора и свега што ће да уследи, надања се не гасе, али и не распламсавају. Ако није присутан јаки оптимизам, јесте још јача – опрезност. Можда је опрез значајно већи од прихватљиве и уверљиве и
умерене друштвене равнотеже, уобичајене у искуснијим и кохерентнијим политичким системима, у којима се јасно и виде и контролишу све битне околности.
Међу загледанима у локалне косметске изборе, поготово после свих предизборних и изборних догађаја и уверавања власти, несумњиво доминира општедруштвена политичка и сва друга потреба да поновљено гласање и други изборни круг успеју. А, шта следи после избора – тек ће се видети. Уз сва набрајања овлашћења и концептуалних втредности, заједница српских општина остаје – мотив за проверу. За доказивање.
Не ради се о неком аутоматском скептицизму, одређеном таквим наслеђеним искуством којиим су минуле владе натопиле неповрење грађане, већ и о оштром дебалансу који се све уверљивије показује, посебно у косметској политици – питања су и јасна и јасно бројна, а одговора нема, осим празноречивих.
Од подршке већине странака појединачни отпори се не виде, за народ се тврди да је листом иза власти. Тврдње, међутим, нису докази, понајмање су то фолирања истраживачких института јавног мњења, који су падали на свим важнијим испитима.
Најчешће се све „сумњиво” прећуткује, наравно оно што сумња у праве потезе власти.
Толико се прећуткује да се, на пример, нико није усидио, или с разлогом није хтео да покуша да демантује гласне тврдње, изречене најзваничније, Хашима Тачија – да је заједница српских општина ембрион сепске аутономије у независном Косову! Је ли тако – видеће се и пре него што практично почне да делује будућа заједница српских општина. Још сигурније – пре почетка претприступних разговора делегација Србије и ЕУ о још једном историјском догађају, уласку земље Србије у европско друштво изабраних.
Локални избори су важни – за албанске сепаратисте, по чијим законима су заказани и по којима ће се одвијати односи Приштине и Београда и после гласања.
Важни су локални избори и за косметске Србе, не само што ће добити заједницу српских општина.
За Србију и све Србе, од свих избора, најважнији су, главни су они који долазе после децембарског гласања.
Уместо одговора на питање на које често одговарају српски званичници – враћа ли се Србија на Косово – Србија ће, после избора, морати да одговори на питање свих питања – враћа ли се Космет у Србију? Ако ту не буде потврдног одговора – изгубиће све изборе!
(Факти)
