Прочитај ми чланак
(Јован Алексић)
Можда је Бриселски споразум био једино могуће решење у датом моменту, можда наши преговарачи заиста нису имали избора, али оно што остаје је осећај да је ипак могло и морало другачије.
Ових дана се медији у Србији, као и целокупна јавност, углавном баве саставом нове владе и ситуацијом у Украјини. Оно што је упадљиво је то да се данас, годину дана након потписивања, Бриселски споразум готово и не помиње. Громогласна тишина која влада о овом питању може говорити сама за себе. Да ли је у питању незаинтересованост српске јавности за питање Косова и Метохије, нелагода оних који су тај споразум потписали или уређивачка политика наших медија, процените сами.
Подсетимо, 19. априла 2013. године у Бриселу је потписан споразум између председника владе Републике Србије Ивице Дачића и председника владе самопроглашене тзв. „Републике Косово“ Хашима Тачија, којим је званично кренуо процес „нормализације односа између Београда и Приштине“. Он је састављен од 15 тачака и предвидео је укидање свих правосудних и безбедоносних структура Србије на целом простору Косова и Метохије, поштовање „косовских закона“, учествовање Срба на локалним косовским изборима и стварање Заједнице српских општина, која би била нека врста гаранта опстанка Срба на овом простору.
Иако је прошло тек годину дана од његовог потписивања, чини се да је овај споразум у многоме одредио даљу судбина Косова и Метохије и преосталих косовско-метохијских Срба. То је одмах свима било јасно. Суштина Бриселског спораума односи се на север Косова и Метохије, без обзира што он обухвата цео простор наше јужне покрајине. Север Косова је 14 година био неосвојива тврђава за Албанце, који су свим силама покушавали да овај простор заузму и тамо направе оно што су направили са свим осталим српским срединама. Тим споразумом су „на тањиру“ добили оно што до скоро нису могли ни да сањају. Подсетимо се, многи домаћи званичници, као и они из западних сила, говорили су да се мора поштовати „реалност на терену“. А каква је била та „реалност“? Таква да Београд није имао никакву власт у, нпр. Ђаковици, али исто тако да Приштина није имала никакву власт у Звечану. Овим споразумом је управо промењена та фамозна „реалност“, на апсолутну штету Срба. По ко зна који пут.
Митинг Срба у Косовској Митровици против Бриселског споразума
Свако ко је тих дана био у Косовској Митровици, Звечану или било ком другом месту на северу Косова јасно је могао да види и осети дубоко неслагање становништва са оним што је потписано у Бриселу. Оним што кроји њихове животе, а за шта их нико није питао. Велики протести, прогласи и одласци у Београд ништа им нису помогли. Огорчен отпор Срба са севера Косова и Метохије овом споразуму брзо је разводњен и угушен. Неслога, неорганизованост и ирационалност оних у централној Србији који себе сматрају родољубима додатно су на то утицали. Обесхрабрени Срби са севера Косова и Метохије осећали су се изданим и беспомоћним. Користећи свој утицај и моћ, властодршци су их поделили и искористили за остваривање својих интереса. Обичан народ на северу Косова гледа како да све то преживи и прође са што мање губитака.
Треба истаћи да је за „уступке“ које је учинила званична Србија добила датум за отпочињање преговора са ЕУ, имагинарна обећања и „зелено светло“ за наставак нашег магловитог пута ка „светлој европској будућности“. Ако политику и дипломатију посматрамо као неку врсту трговине (што она у суштини јесте), онда је факат да су наши државни представници јако лоши трговци. Фактички предати неколико десетина хиљада својих сународника, огромну имовину и стратешки веома значајну територију зарад неког „датума“ је заиста, у најмању руку лоша и нечасна трговина. Догађаји који су се одиграли на северу Косова након потписивања Бриселског споразума то додатно потврђују. Хапшења неких политичких представника Срба, „црне листе“ са именима Срба које треба ухапсити, најаве рушења барикаде на главном мосту и спекулације око подизања џамије у северном делу Косовске Митровице, уз појачан осећај небезбедности и несигурности, општа су места која карактеришу ситуацију на северу Косова. Заједница српских општина, која је требала бити наша највећа добит из Бриселског споразума, још није формирана и нико не зна када ће. Нико не зна ни како ће она изгледати и функционисати. Да ли је она била наш истински успех у преговорима или „смоквин лист“ за наше преговараче – показаће време.
Отпор који (ни)је био узалудан
Стара мудрост каже да је „историја учитељица живота“. Ми смо, као њени лоши ученици, морали много пута да понављамо неке лекције, што нас је скупо коштало. Можда је Бриселски споразум био једино могуће решење у датом моменту, можда наши преговарачи заиста нису имали избора, али оно што остаје је осећај да је ипак могло и морало другачије. Тако то изгледа данас, са кратке једногодишње дистанце. Одговор на питање да ли је Бриселски споразум била куповина времена или одлучујући пораз даће историја и неке будуће генерације. Оно што смо сигурни је да се нико са наше стране неће њиме поносити.
(akademskikrug.rs)
