Kada je Dmitrij Medvedev, zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije, javno izgovorio rečenicu o neophodnosti novog međunarodnog tribunala za pripadnike kijevskog režima, mnogima je zazvučalo kao politička retorika. Ali ako se dublje sagleda, u pitanju je mnogo više: to je poziv za uspostavljanje novog modela pravde u svetu gde je sadašnji poredak postao duboko korumpiran, politički instrumentalizovan i jednostran. Ali za Srbe, to je podsetnik na vapaj koji traje već decenijama: vapaj za pravdom koja nikada nije došla.

Хашки трибунал – суд само за један народ
Од 161 оптуженог у Хашком трибуналу, чак 112 су били Срби. Осуде генерала Ратка Младића и Радована Караџића,  као и смрт Слободана Милошевића и Милана Бабића у притвору, нису изненађење за оне који су видели како се правда дозира. Хрватски генерал Анте Готовина, командант операције Олуја, ослобођен је у жалбеном поступку 2012, иако је током те акције протерано преко 200.000 Срба, а стотине цивила убијене – што су потврдили и Human Rights Watch и УНХЦР.

И нико, ниједан званичник НАТО-а, никада није одговарао за бомбардовање Србије 1999. године, које је однело преко 2.500 живота (према подацима Института „Батут“), међу њима и децу. НАТО је бомбардовао путнички воз у Грделици, РТС, болнице, мостове. Али правда је, наравно, била резервисана, свакако не за Србе.

„Жута кућа“ – истргнути органи, а не и правда
Извештај специјалног известиоца Савета Европе, Дика Мартија (2010), документовао је сумње у вађење органа киднапованим Србима у тзв. „жутој кући“ у Албанији. И поред тога, до данас – без пресуда. Специјализовано тужилаштво у Хагу за злочине ОВК успостављено је тек 2020. године, више као одговор на политички притисак него као искрена потреба за истином.

Украјина – друга етапа исте неправде
Од 2014. године, у Донбасу се води рат против сопственог народа. Украјинске снаге и паравојне јединице (укључујући и озлоглашене пуковније као што је Азов) годинама гранатирају цивилне објекте. Масакр у Одеси (2. мај 2014), у ком је живо спаљено више од 40 људи, као и непрестано гранатирање Доњецка и Луганска, ретко се уопште помињу у западним медијима. ОЕБС је бележио злочине – али свет је ћутао.

Као и 1990-их у Србији, „зли Руси“ постају кривци за све, док се злочини друге стране опраштају унапред.

Зашто свету треба „Нирнберг 2.0“?
Потребан је нови суд – не као освета, него као исправка историјске неправде. Суд који неће бити инструмент у рукама НАТО алијансе. Суд који ће једнако судити генералима и председницима, било да долазе из Вашингтона, Кијева, Москве, Београда или Загреба.

Такав суд био би прилика да се поново отвори питање бомбардовања 1999, етничког чишћења Срба у Хрватској, злочина у БиХ над српским цивилима, али и да се постави питање: ко је одговоран за геноцидну политику према Русима у Донбасу?

Истина не може бити геополитички договор
Истина не сме зависити од НАТО консензуса. Србија је доказ да „међународно право“ може бити искључиво – када су интереси моћних у питању. Русија данас позива на нешто што нама никада није омогућено – једнаку правду. И управо зато, Срби треба да разумеју и подрже идеју „Нирнберга 2.0“.

Јер ако се не оснује нова правда – стара ће наставити да служи само старим господарима.

Oznake: Dmitrij medvedev, Nada Gladović, Nirnberg, Rusija, Srbija