Прочитај ми чланак

Где се деде доктор Стефановић?

0

Каква је улога министра полиције у ванредном стању? Закон прописује да је у време ванредног стања за увођење полицијског часа овлашћена једино Влада, али је овог пута то урађено Стефановићевом Наредбом о ограничењу и забрани кретања лица на територији Републике Србије, која је ступила на снагу 18. марта. Тек од 9. априла полицијски час се прописује Уредбом Владе. Дакле, јасно се види да је на почетку Влада желела да одговорност пребаци на МУП.

Гледајући представнике власти сразмерно значају функција које обављају, у јавности се најмање појављује онај чији ресор, после здравства, обавља највећи део посла у време трајања ванредног стања – министар унутрашњих послова Небојша Стефановић. Наиме, он има неупоредиво више ингеренција него, на пример, министар одбране Александар Вулин, који се „не скида“ с телевизија.

Зашто је то тако? Да ли је разлог то што је Стефановић практично био натеран да, уместо Владе, донесе непопуларну одлуку о ограничењу кретања, народски познатију као „полицијски час“? Или – већ политички поприлично искусан и упознат са системом полиције и бројем њених припадника – не жели да им самохвалисањем гура прст у око и навлачи њихов гнев због изговорених лажи? Вулин очито не размишља ни о чем сличном: на пример, он је на Ускрс искористио прилику да обиђе Војску Србије на четири места (Генералштаб, привремене болнице на Београдском сајму и ВМЦ „Карабурма“ и гарнизон у Бачкој Паланци) и одржи ватрене говоре о „првој линији одбране“, „положајима који нису напуштени“ и слично.

Стефановић се од свега овога приметно уздржава. Током досадашњег трајања ванредног стања, појавио се свега три-четири пута на телевизијама, обишао једном полицију која током забране кретања контролише саобраћај на Газели где им је поделио ланчпакете – и то је све. Знајући да су многи од 42.000 људи, колико броји систем којим управља, породично увезани или су брачни другови, вероватно сматра да би му све друго било контрапродуктивно.

Још нешто привлачи пажњу. Упркос Вулиновом хвалисању на Ускрс како је Прва бригада Војске Србије са седиштем у Новом Саду примила „први и најтежи удар коронавируса јер поред њих је прошло више стотина гиљада наших грађана који су се вратили из иностранства“, скрива број заражених, па чак и умрлих међу војницима. На другој страни, МУП (гранична полиција) који је заиста прими „главни и први удар гастарбајтера“ отворено говори о броју својих заражених припадника. Тако, према подацима које је у време писања овог текста „Време“ добило из МУП-а, на коронавирус позитивно је око 200 полицајаца, од тога један или два граничне полиције (заражени углавном приватним контактима), а умрло је нажалост њих пест (сви они су од раније имали друге хроничне болести).

Каква је улога доктора Стефановића у ванредном стању? Закон прописује да је у време ванредног стања за увођење полицијског часа овлашћена једино Влада, али је овог пута то урађено Стефановићевом Наредбом о граничењу и забрани кретања лица на територији Републике Србије која је ступила на снагу 18. марта. „Суовлашћеник“ за мере је министар здравља Златибор Лончар. Тек од 9. априла полицијски час се прописује Уредбом Владе, што би у пракси могло значити да би сви који туже државу због тога што су у том периоду приведени и прекршајно кажњени могли да добију спор и одштету. Зашто је Ана Брнабић то у почетку пребацила на Стефановића и Лончара, није познато. Сигурно је само да такву одлуку није сама донела. Углавном и преведено на нормалан речник, у овом случају је реч о игрању пинг-понга између Владе и Министарства унутрашњих послова, својеврстан „трансфер одговорности“.

Иста је ситуација и са онима којима је после повратка из иностранства на граници усмено речено, или није уопште, да морају бити у карантину, а вратили су се у земљу, на пример 15. или 16. марта, док је Уредба ступила на снагу 18. марта. Пошто су приведени на издржавање казне због напуштања места боравишта, поставља се питање да ли су кажњени ретроактивно и како ће суд распетљати ту рашомонијаду. Осим ако се као правна одредба, јача од уставне и законске, узме она коју је применио новосадски судија Кесер, да је „апел“ председника Србије јачи од свих позитивних законских аката.

Када је реч о ванредном стању и одступању од прокламованих људских права, члан 200. Устава Србије каже да је Влада та која прописује такве мере, „уз супотпис председника Републике“, који се са њим саглашава и потврђује. У овом случају, формално и правно гледајући, опет је прекршен Устав – јер је Александар Вучић првопотписани доносилац Уредбе.

Извор: Vreme

Ознаке: , , ,