ГДЕ ЈЕ У ЦЕЛОЈ СИТУАЦИЈИ СРБИЈА: Нови Берлински зид(ови)

20:52 31.10.2015.

Неретко, после 2000, српска политичка елита користи Берлински зид и његов „пад“ као покушај појашњења нових односа у свету. И, када понестану аргументи за одбрану небрањивог лутања у спољној политици Србије, која се углавном своди на понизно испуњавање бројних и бесконачних услова Брисела, пад Берлинског зида постаје и последња линија одбране.

Гарнитуре се у Србији смењују, мантра остаје иста, ламенти над грешкама у прошлости подводе се под историјску чињеницу која је 1989 из Берлина обзнанила и нова правила игре. Једно од тих било је да нови проЕуропски лидери држава Старог континента границу која их дели од власти могу прећи само уколико себи и свима осталима јавно саопште да „нису схватили на време значај пада Берлинског зида“.

Штогод то значило.

Некада!

Данас, један за другим граде се нови зидови на границама истог континента, који је не тако давно, желео да гради мостове, шири поруке „мира и демократије“…и шта све не још.

Декларативно!

Испод те званичне представе, одвија се права драма. Нова хладноратовска подела почела је да се захуктава и свет подрхтава. То се види на Блиском Истоку, северу Африке, у Европи. То се осећа на Балкану. Није само јасно којим ће се све путевима кретати Гвоздена завеса, али је њено поновно подизање више него извесно.

Кроз историју, зидови су бранили територију од упада непријатеља. Велики Кинески зид метафора је одбране територијалног интегритета, па тако и суверенитета. Берлински зид био је демаркациона линија на којој су се раздвајале две дијаметрално супротне цивилизације и идеологије. Данашњи зидови настају један за другим на границама ЕУропе као заштита пред плимским таласом избеглих из ратом разрушених земаља. Шта би требало да буде нова линија поделе? Између богатих и сиромашних? Развијеног севера и подјармљеног југа? Истока и Запада?

А, само пре скоро годину дана 9. новембра прошле године поводом 25 година од пада Зида, немачка канцеларка поручила је да „ствари можемо мењати на боље“ и да се то посебно односи на „Украјину, Ирак као и на сва она места где су људска права угрожена“.[i] Годину дана после, један за другим ничу зидови и то тамо где их је ретко ко очекивао из разлога који су ретки препознали. У тренутку када је дијалог између Истока и Запада неопходан за излазак из врло опасног ћорсокака.

Где је ту Балкан?

На западнобалканској рути избеглица.

Где је у целој ситуацији Србија?

Поново на раскрсници, покушавајући да левитира између Истока и Запада, између пустих жеља и све мањих могућности. Жеље се односе на некакав Еуропски пут иако је он данас изрован свим погрешним одлукама окоштале бриселске администрације. А могућности су управо том мантром сведене на минимум, или до и испод црте „одрживог“ сиромаштва државе и већинског дела популације.

Србија је изгубила територијални интегритет отимањем дела српске територије Косова и Метохије за који врли Запад има план акталан за две Немачке у периоду Хладног рата. Уосталом, неће проћи дуго а схватиће се да је поглавље 35 управо то. Да Србија својим потписом треба да потврди, у ствари, шта (?)- де јуре признање независности тзв Косова.

Србија је своју привреду ставила под ноге крупном капиталу који све се више показује стоји иза одлука и норми Брисела. Званично, говори се о законима тржишта које само треба да регулише све законитости. Незванично, неолибералним олигарсима важно је било само уклонити државу из дела који сматрају својим. Тако треба разумети и промене у радном законодавству, које штите послодавца а радника препуштају врло неизвесној судбини коју троши за евро по радном сату.

Србија је уништила социјалну државу која је некада могла да послужи за пример у како тако уређеном систему. И, да се разумемо, ово не важи само за нашу државу. Тако су прошле све државе које су безглаво јуриле ка амбису: принцип је исти, само су нијансе донеле специфичности које су мало-помало у музеј историјских вредности стављале све оне пре векипо изборене мале и велике победе у корист човека.

И, коначно, на западнобалканској рути, Србији прети гетоизација са десетинама ако не и стотинама хиљада избеглица које треба сместити, прехранити и лечити. Док у Србији деца гладују, пензионери издржавју целе породице, посла више нема него што га има, и ако га има крајње је неизвестан и до ужаса потплаћен. Дакле, без социјалне и егзистенцијалне предидивости па тако и сигурности треба објаснити грађаним Србије како ће будући становници касарни, где се предвиђа смештај избеглица да опстану у осиромашеној и изнуреној Србији. А, да то притом не значи додатне намете и бавезе према буџету из којих треба издвојити додатне трошкове.

Слутимо следећи сценарио: све жељене (притом и богате) дестинације избегличком таласу, оградиће себе високим зидовима штитећи интересе својих грађана у чији стандард не смеју да дирну. То значи да ће на ободима блока, или на спољним границама ЕУ „вруће тачке“ бити центри за прихват избеглица. То даље значи да сви који остану изван зидова могу доживети судбину гетоа у који ће велики и моћни смештати све који им ремете „миран и безбедан живот“.

Уосталом, ваљало би питати званичнике Србије да ли знају како изгледају присилне депортације из Немачке; какво је расположење међу грађанима Аустрије и осталих из северне и централне ЕУропе? Да ли им је познато да у свим тим земљама озбиљно нарастају екстремни политички полови, да се пале избеглички центри, да се ЕУ у ствари распада пред нашим очима. И то на начин да сви они који остану изван ограда богатих могу да буду препуштени оној најгорој врсти сукоба: за пуко преживљавање.

Да ли се због тога наше комшије додатно наоружавају? Или је посреди неки други план и програм атлантских сила који ће и овај пут, нажалост, затећи Србију.

Да се вратимо на сам почетак и на зидове, да ли је званична Србија уопште „свесна значаја нових берлинских зидова у ЕУропи“ или ће политичка елита Србије, опет, кроз неколико година да ламентира над својим слепилом и непромишљености. Таква лутања коштала су нас силно изгубљеног времена, разарања и губитка константе какву је требало да има спољна политика. Уместо да се одреди према традиционално пријатељским земљама, силама заштитницама, и са њима крчи пут ка извесној и стабилној перспективи Србија се гурала у ред оних који су сву своју врло лошу намеру више пута показали и дефинисали. Маштајући да једнога дана може да буде део те породице. И, то замислите, породице која је спонзор отимања српске територије и брисања темеља српске државности на простору на коме је светородна династија Немањића оставила вечни траг дижући манастире-задужбине као подсетник шта би они требало да значе свакој наредној генерацији и држави, на делу које се историјски намеће као поприште сукоба цивилизација.

Даље од овога нема и ту стају све намере, одлуке и пројекције како унтрашљих тако и спољних политичких актера. Док с друге стране, Русија, Кина и све оне државе које су се извесно супроставиле хегемонији некадашњег центра униполарног света (Вашингтона) и његових Еуропских сателита, пружају руку сарадње и упозоравају на ужасну судбину која нам се спрема. Неки би рекли да али на основама „рационалног пријатељства“. У реду! Таква пријатељства међу државама се подразумевају и ту нема ничега новог. Међутим, да ли је фер (па тако и коректно) Русију сврставати само у ту категорију.

Макар би српска политичка елита требало да зна да је однос Србије и Русије изнад сваког рационалног дефинисања. Он је записан у генетском памћењу народа који не може да заборави, рецимо Романове. И, који памти колико је царску породицу коштала љубав према Србији. Да је Николај Други Романов рационално промишљао, Србија би вероватно била препуштена сама себи што би у ратним околностима било равно катастрофи. Његова одлука да заштити Србију, њега и његову породицу коштала је ни мање ни више него живота! Зато Русија у српском народу има посебно и непроцењиво место, које као што знамо ниједна чизма не може да поништи. Наравно, овде говоримо о већинском делу народа који да може Владимира Владимировича би одабрало за свог вођу.

Постоји и онај други део Србије, који све то оспорава, и то је у демократском друштву легитимно. Међутим, умишљај да се тај и такви интереси намећу већинској Србији поприлично су опасни. Иако верујемо да свест о томе не постоји у довољној мери. Одлуке, дакле, могу да се донесу и правдају изборном вољом, али подела која остаје у народу у корист већинске популације, је онај њен најопаснији део који може да галванизује којекакве сценарије.

На крају да поједноставимо: од изузетног значаја је посета српске званичне делегације Москви. И, ово заиста јесте прва посета таквог формата и такве тежине. О којој, истини за вољу, врло мало знамо. Макар када је реч о оним битним а незваничним детаљима.

Само грађани Србије требало би да знају и следеће: ово није први пут да Москва широм отвара врата Београду. После двехиљадите, с почетком опоравка Русије после деценија оркестрираног урушавања, Москва је више пута нудила исти степен подршке и сарадње. Уосталом споразум о слободној трговини на снази је петнаест година. Петнаест година (!) које је Србија пропустила да изгради своје привредне капацитете, запосли становништво, ојача буџет.

И, то због чега? На ово би српска политичка елита, такође, морала да одговори. И, овога би требало да се присети у врло тешким годинама које долазе за Србију заглављену између калкулација, илузија, жеља и све мањих могућности.

Нови берлински зидови се (по)дижу и тога морају бити свесни сви. Овај пут накнадна памет и ламент над лошим проценама „тренутка“ неће значити апсолутно ништа. И, овај пут Србија може да ризикује да у судбинском моменту удари главом о затворена врата братског народа и државе, уколико после свега умисли да може да се поиграва са силама на којој год страни се налазиле. Јер левитирање и сулуда концепција и Исток и Запад у атмосфери дубоких подела и хладноратовске реторике и зидова, може само да се разуме као поигравање.

Уосталом када се већ толико званично хвалимо „храброшћу“ у чему је проблем показати је?!