Pročitaj mi članakSvijet se promijenio i svakodnevno se mijenja a Bošnjaci, sa SDA i bez nje, još uvijek slijede američke tragove u pjesku iz devedesetih, puni nade i iskrene vjere da će im Amerikanci napraviti državu po mjeri. Državu koja bi bila monolitna i unitarna, ali i vjerska poput pašaluka. Ali, Njemačka je zahtijevala od Američke vlade rješavanje „hrvatskog pitanja“ i uklanjanje najveće prepreke: naslijeđa Alije Izetbegovića. Što u znači: ukloniti biološkog nasljednika i političke i vjerske osnove svega što liči na Aliju. Bošnjaci sada, sa „osmorkom“ traže izlaz u sporazumu sa Hrvatima u skladu sa Njemačkim stavom.
Сусрет Милорада Додика и једног од најважнијих лидера Бошњачке „Осморке“ Елмедина Конаковића, петог децембра у Лакташима на кошаркашкој утакмици домаће Игокее, отворио је нову страницу комуникације између Српских и Бошњачких политичких елита. За сада је потпуно јасно, да је и Конаковићу и Додику, заједничка особина да воле кошарку и да посједују завидан спортски дух.
Ако је и било нешто више од тога, уочено или договорено, то знају само Додик и Конаковић. У сваком случају је важно, што је један утицајан Бошњак, дошао на разговор и дружење у Републику Српску и прије него што су Бошњачке странке одржале састанак са представницима Хрватског Народног Сабора и ХДЗ-а. Услиједио је састанак представника „Бошњачке Осморке“ са делегацијом СНСД и постигнут је начелни али принципијелни договор о заједничком учешћу у власти.
Бакир Изетбеговић је, послије састанка, открио наводно важну чињеницу, да представници „осморке“ нису никакви муслимани и да су преговоре са СНСД-ом одржали у винској дестилерији. Та стара прича о „алкохолу и свињетини“, коју су патентирала браћа Џемалудин и Неџад Латић, сељачићи из села Придворци код Горњег Вакуфа, чији је значај упорно проносио радикални санџаклија из Сјенице, власник Сенад Хаџифејзовић, ФАЦЕ ТВ добила је свој „крешендо“ у одговору, особе непознатог етничког и вјерског идентитета, члана руководства СДП-а БиХ (бивши Савез комуниста), Дамира Машића, који нам је открио чињеницу од које зависи наш опстанак и судбина цјеле Босне: „Бакир Изетбеговић је прије рата био дегустатор алкохолних пића“, твитовао је.
Тако то изгледа на Бошњачкој политичкој сцени: „сјахо Курта да узјаше Мурта“, па је тешко претпоставити шта ће се те суштински промијенити.
Сага о алкохолу, није једина тачка реторичких акробација „старих и нових“ опција у Сарајеву јер оно што су „нови“ урадили у Зеници, наступајући као „Шесторка“ одбијањем разговора са ХДЗ па поред три њихова делегата у Скупштини кантона, на чело овог законодавног органа, именовали лажног Хрвата, правог вехабију, националну карикатуру, Дејана Ковачевића из Брезе, лајавог уличара који је као такав, највећа људска срамота за сваког Хрвата. Коме и зашто треба таква улична замлата сем да у новим временима, нови Хрват вехабија, подсјети заборавне, да је почетком рата из Белишћа, у Тешањ дошао Жељко Дукменић и постао муџахедин Зејд, који у врећи доноси четири одсјечене главе српских цивила и позадинаца, у полицијску станицу.
Дукменић је био командант злогласних „Црних лабудова“ и лични тјелохранитељ Алије Изетбеговића а касније и Бакира. У фокус Западне пажње ушао је организовањем терористичког кампа у мјесту Добриње код Високог, а за потребе обуке муџахедина и убица. Управо случај Зејда, ратног злочинца који је умро у 54.години и сахрањен у Сарајеву као муслиан говори о могућностима утицаја и улоге конвертита у евидентно хаотичној ситуацији у БиХ. Дејан Ковачевић је као штићеник свога суграђанина из Брезе Енвера Хаџиахметовића, који је сада у другом кантону, оном Сарајевском министар у влади чија вехабијска вјерска увјерења, не сметају му ни мало да организује педерске параде и шетње улицама једне муслиманске метрополе – Сарајева.
Јасно је, да НАТО цивилизација (Ватикан, САД и ЕУ), имају намјеру и озбиљне планове, да Србе и Бошњаке поново сукобе и да кроз ту, важну и снажну конфронтацију, питање Хрватског положаја у Муслиманско-Хрватској Федерацији, се потпуно маргинализује те Хрвати препусте њиховој судбини и тихом нестајању у Босни. Да је то реална опција свједочи стална манифестација међувјерске мржње.
Разлике између три народа у БиХ, несуњиво је омеђио као посебну тачку односа, режим Алије Изтбеговића: Млади муслимани и СДА, довели су у питање све што је познато, као историјска и социјална чињеница и утврђено, нудећи властиту политичку спознају и интерес као кључ за разумијевање и тумачење цјелокупне историје овог простора. Нова полазна тачка друштвених односа и комуникације међу три народа у БиХ није била само пројекција садашњости или као просто план за будућност. Она је отворила пут за ново, погрешно дефинисање свега што је било икада како би сукобљеном прошлошћу и стварањем нових митова градила свијест, да се три народа у БиХ, једни од других разликују положајем у историји и културом, током, цјеле познате прошлости. Тако су Бошњаци почели да славе Богумиле и углавном да се идентификују са њима – да величају Кулина бана и краља Твртка. Истина, нису чули за првог помињаног босанског бана Борића, нити бана Матеја Нинослава, или Стјепана Котроманића – нису чули за за дворске игре и борбу за пријестоље послије Твртка Првог нити за Јелену Грубу, Стјепана Дабишу, Стјепана Остоју и Стјепана Остојића па не знају да је то трајало све док није постао пунољетан краљ Твртко Други.
Али, незнање није ограничавало идеологе новог идентитета и нове полазне тачке Бошњака у историји – површне скице и полуистине, успјешно су храниле митове. Што су ти митови имали мање логике и били луђи, то су се боље примали у свијест и осјећања већине Бошњака. Из тог разлога о босанском краљу Томашу и његовом сину, краљу Стјепана Томашевићу, бошњаци не желе причати јер више воле и славе Мехмеда Другог ел Фатиха, који је посљедњем краљу Босне Стјепану Томашевићу, одсјекао главу, симболично најављујући смрт старе Босне и рађање нове, османске и исламске.
Захваљујући Алији, Бошњаци, Срби и Хрвати данас, имају другачије погледе на односе између Бога и човјека, појединца и групе, грађанина и државе, родитеља и дјетета, мужа и жене, те различите погледе на релативну важност права и одговорности, слободе и ауторитета, једнакости и хијерархије. Те разлике израз су бошњачког погледа уназад и требало би, да не значе нужно и сукоб, а да сукоб не значи, нужно насиље, али данашњи поглед кроз вјекове заједничког живота, открива сурову истину, да су разлике између религија, на простору БиХ, изазивале, дуге и насилне сукобе, те је и рат деведесетих само рефлексија и свјежа епизода, таквих сукоба у историји. Тај сукоб и тај рат, се настављао, привидно мирнодопским, а у ствари политичким средствима, за исте циљеве, због који је рат и вођен и погинуло више од 100.000 људи. За то вријеме, свијет је ишао својим путем и и напросто, у оку посматрача, смањивао се, поставши све мање мјесто. Интеракције између људи различитих идентитета су постале бројније; посредно, постајући тек метастаза босанског малигнитета. Почеле су јачати националне посебности и свијест о разликама између различитих глобалних група те о истовјетностима унутар властите, шире заједнице. У либералној Европској унији и на политичком западу, пружан је одређени отпор „балканизацији“ и одвијали су се процеси економских модернизација и социјалних промјена, одвајајући људе од старих локалних идентитета и традиције.
А у другој деценији, двадесет и првог вијека, тенденције су промијениле смјер и интензитет. Упркос процесу глобализације почела је расти културна и цивилизацијска самосвијест ван домашаја глобалног утицаја западних сила, која се убрзано појачавала ослабљеном улогом Запада.
Најављујући слом Западног империјализма и глобализма Русија је постала војна и научна супер сила, која остварује везе са Кином, Индијом, Бразилом и Јужном Африком, појављујући се као лидер отпора доминацији запада. Покушај да се исцрпи Русија, да се угрози њена безбједност са Западног полигона званог Украјина, да се економски ослаби и на крају фрагментгира, нису дале очекивани резултат и Западу су се вратиле као бумеранг. Русија је за то вријеме постајала сваким даном јача, и на Украјинском фронту и на пољу глобалног, геополитичког утицаја па је сама себи обезбједила „безбједносне гаранције“, изборивши се за њих у судару са глобалним неонацизмом, и срушила могућност рестаурације западне хегемоније у цијелом свијету. Подршка коју је Русија добила из Исламског свијета, Латинске Америке и Африке, била је апсолутна и потпуна. И најважније и највеће земље Азије су стале уз Русију, као и већина чланица бившег Совјетског Савеза.
Паралелно, провоцирање кризе у Јужном Кинеском мору и Тајванском мореузу, за Нато-САД-ЕУ, бло је без озбиљнијег резултата као и сви покушаји да се ограничи војна и економска моћ Кине. Тако је и Кина постала конкурент и проблем за наставак доминације запада и њихових инструмената (НАТО, ММФ, Свјетска банка, Економски форум у Давосу). У суштини, империјални Запад се на крају своје моћи, суочио са Не-Западом, који све више има воље и средстава да обликује свијет на Не-Западне начине.
Расправљајући о перспективи цивилизацијских разлика и сукоба, Семјуел Хантингтон, ће у својој, првобитној везији „Сукоба цивилизација“ која се још није бавила преобликовањем свјетског поретка, закључити сљедеће: „У класним и идеолошком сукобима кључно је питање било “На којој си страни?”, а људи су могли бирати и мијењати стране, те су то и чинили. У сукобу између цивилизација, питање је “Тко си?” То је датост која се не може промијенити. А као што знамо, од Босне до Кавказа до Судана, погрешан одговор на то питање може значити метак у главу“.
Данас се уочава да, односи међу Србима, Хрватима и Бошњацима и њихове вјерске припадности, предуго функционишу по принципу, “ми” против “њих”, чиме етничке и вјерске нетрпељивости избијају у први план. Разлике у култури и религији стварају разлике око политичких питања – од форме државног уређења, људских права и миграција, до трговине и екологије. По Хантингтону, све те групације и шири идентитети, чине цивилизације. Та прича је проста и нужно води ка сукобу, па се поставља логично питање: Мора ли и Босна бити земља сталних сукоба и ратова: може ли бити боља и другачија, јер, иако народи нису исти и немају исте интересе, зар није сазрело вријеме, да се озбиљно размисли о важности чувања мира, коначно дође до споразума без спољног утицаја.
Коначно, Западни чувари постају уморни, од своје улоге чувара, у бошњачке фантазије о јединству државе упркос разликама.
Одлазак династије Изетбеговић и рушење мита о „Првом Предсјенику БиХ“- Алији, само је први корак у политичкој фрагментацији бошњачког корпуса који представља, важан корак у подјели Босне. Свилени гајтан за Бакира, можда је ипак само увод у дављење Босне и Херцеговине.
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 12, 2022
