Прочитај ми чланакПартизан је започео своју европску одисеју у квалификацијама за Лигу Конференција, али је упркос доброј игри црно-белих фудбал остао у другом плану.
Док се водила битка на терену, на трибинама стадиона Партизана се одвијала борба чије су размере много шире и далеко надилазе оквире фудбала и спорта у Србији.
Организована група навијача Партизана која је традиционално смештена на јужну трибину је свим силама покушала да спречи нешто што је полако постало својеврстан бунт против свеопштег стања у друштву оличеног у лику и делу актуелног председника Србије.
Покушавали су навијачи са јужне трибине да продају мантру о Партизану као јединој партији и искључивање било какве политике из навијања, али је то само изазвало још већи бес. Атмосфера је полако дошла до тачке кључања, када су из немоћи да зауставе громогласно скандирање против председника, кренули у физички обрачун са неистомишљеницима, али су на изненађење свих, наишли на жесток отпор и покуњено се вратили назад.
Фудбал као средство владања
Иако би на прву лопту цео случај могао да се тумачи као изолован инцидент каквих је било много на стадионима у деценијама иза нас, прича је превазишла оквире свакодневног хулиганизма.
Александар Вучић већ годинама користи спорт за учвршћивање своје моћи у држави, а фудбал као најпопуларнији и са најорганизованијом навијачком структуром једна је од главних полуга његове владавине.
Зато је сваки вид отпора који долази са стадиона макар и у виду обичног скандирања постала претња и ударац на Вучићев его који не трпи било шта што није стављено у службу његовог идолопоклонства.
Када је део навијача Партизана у Новом Саду само неколико дана раније скандирао погрдне пароле на Вучићев рачун, клуб је потрчао да се одмах огради и покаже покорност како не би евентуално био на неки начин кажњен.
Зато је по опробаном рецепту упогоњена армија такозваних „највернијих“ навијача који годинама уназад служе као бич политичарима и властима у Србији за спречавање било какве могућности да стадиони постану политичке арене.
Проблем је само што је од како је ухапшен Вељко Беливук, није дошла адекватна замена која би могла да претњама и физичким насртајима ућутка било какав вид отпора власти.
Вучић прешао све границе
Није актуелни председник први политичар којем су трибине скандирале у негативном контексту, нити се по том питању разликује од претходника.
Скандирало се на стадионима и Слободану Милошевићу, Војиславу Коштуници, Борису Тадићу и многим другима који су се у једном тренутку нашли на мети навијача који нису били под контролом режима.
Оно где се Вучић разликује јесте опсесија о тоталној контроли, о спречавању и најмањег могућег вида негодовања и протестовања.
Зато се преко руководства клубова који су само марионете у његовим рукама шаљу поруке које би требало да навијачима који нису под контролом ставе до знања како ће проћи њихов клуб или они уколико нису послушни.
Количина државног новца који ће се слити у неки клуб зависи и од количине подршке која се пружа Председнику Србије, или од потребе да се смире страсти и контролише незадовољство како не би ескалирао у нешто много веће.
Суперлига и Премијер лига као средство за очување власти
Српски фудбал је одавно постао такмичење у ваљању у блату и борба за појединачне интересе у зависности од тренутне расподеле моћи. Ипак, неги наговештаји из последњих неколико месеци давали су наду да би смањењем броја клубова у елитном рангу на 12 и повратак појединих легенди попут Драгана Стојковића Пиксија на место селектора, дошло и до преко потребних промена.
Све до тренутка док Вучић није изразио „забринутост“ да ће такав предлог уништити фудбал у остатку Србије и да погодује само Београду и највећим клубовима.
Када је потребно купити подршку људи из унутрашњости, ударац на било који вид „београдизације“ проверено је средство за скупљање јефтиних политичких поена.
Кршећи све статуте и усвојене промене, челници ФСС-а су одлучили да према жељи Вучића одустану од смањења броја клубова, показујући још једном да је у његовим рукама и нож и погача.
Медији под његовом контролом су то поздравили као Вучићеву велику победу, а као награда за верност, стигло је обећање о градњи нових стадиона широм Србије, почев од Ниша одакле је и кренуо талас подршке председниковим идејама.
Да се ништа не препусти случају, акција контролисања свих могућих аспеката јавног мњења отипла је и на терен међународног фудбала.
Као бомба је одјекнула вест да ће се Премијер лига, коју је емитовао Спорт клуб свих претходних година преселити на спортксе канале у власништву Телекома, који је дао баснословне цифру од невероватних 600 милиона евра, десет пута више него што се до сада плаћало.
Тај потез, још један у низу, као што је био и са преузимањем права преноса шпанске лиге, НБА и других није направљен у чисто тржишној утакмици.
Телеком функционише под окриљем државе, а овим потезима се слаби позиција највећег конкурента када су у питању преноси спортских догађаја. На тај начин жели да с епостигне миграција корисника са једног на другог кабловског оператера који поред сјајног спортског програма не нуди ни један информативни канала који би могао да пласира другачије мишљење од оног које је у корист очувању владавине Александра Вучича и његових сарадника.
Имајући све то у виду, револт који се десио у четвртак увече на стадиону Партизана је нешто што власт по сваку цену жели да спрећи у будућности.
Због свега тога, нико у Србији није причао о фудбалу, јер је свима јасно да се иза заввесе играју друге игре.
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 23, 2021
